Вести

У Музеју Народног позоришта, у среду 8. јуна, одржан је још један програм из циклуса “Школски час, а домаћин ученицима основне школе “Краљ Петар Први” био је популарни глумац Вук Костић.

Уводну беседу одржала је кустоскиња Зорица Јанковић која је присутнима, између осталог, казала да се налазе у најмлађем музеју у Србији.
- Основан је пре непуних седам месеци, али се зато налази у једној од најстаријих зграда у Београду и Србији, згради која је стара скоро век и по, колико постоји и Народно позориште. Наше позориште у свом саставу има драмски, оперски и балетски ансамбл. Ту је и велики оркестар, диригенти, редитељи, драматурзи, костимографи, сценографи, сценски радници... У нашем музеју видеће документа, фотографије и предмете који говоре о историји Народног позоришта, пре свега о његовим најзначајнијим ствараоцима – рекла је Јанковићева.
У разговору са драматургом Жељком Хубачем, Костић је навео да се глумом “заразио” од малих ногу, захваљујући, пре свега, оцу Михајлу Пљаки Костићу, познатом филмском глумцу и некадашњем члану Југословенског драмског позоришта, који је преминуо 2001. године.
- Може се рећи да сам растао у глумачкој породици, јер није само отац био глумац. Тим послом бавио се и мој деда Нестор, Пљакин отац. Он је имао дара за усмено предање, а пре Другог светског рата био је и један од оснивача позоришта у Прокупљу – истакао је Костић који је већ у шестој години постао полазник глумачког студија код Мирослава Мике Алексића, признатог педагога, редитеља, сценаристе и продуцента.
- У то време нереално сам маштао о том позиву. Маштао сам да ћу да снимам вестерне са Џоном Вејном, који је већ био покојни – казао је, кроз смех, популарни глумац и додао: - Оцу је било драго што сам почео да се бавим глумом. Са њим сам често одлазио у позориште, поготову на пробе, тако да сам ту чаролију „укачио“ од малих ногу. То је за мене била нека врста магије. Рано сам се „примио“ на све то – рекао је Костић.
Прву улогу одиграо је као седмогодишњак у представи Душана Ковачевића „Свети Георгије убива Аждаху“ коју је 1986. године на Велику сцену Атељеа 212 поставио Љубомир Муци Драшкић.
- То ми је у почетку представљало велико бреме, јер сам играо са бројним ћалетовим пријатељима, попут Гаге Николића, Петра Краља... које сам познавао и ван сцене. Тумачио сам лик Ванета сирочета, дечака. Улога је имала доста текста. Не знам ни данас како сам то све успео да савладам. Веома брзо после тога, добио сам још једну улогу. У позоришту „Бошко Буха“ играо сам у представи „Конрад, дете из конзерве“. То је била главна улога. Све време сам био на сцени – присетио се успешни глумац који је академију уписао, након завршетка трећег разреда средње школе, у класи професорке Биљане Машић. Био је „у клупи“ са Ненадом Стојменовићем, Радивојем Буквићем, Гораном Јевтићем, Соњом Колачарић, Бојаном Стефановић, Иваном Јовановић и Аном Маљевић. Дипломирао је 2001. године са Руцантеовом комедијом „Мушица“.
Према Вуковом мишљењу, преломна представа, иако је „стигла“ већ на почетку позоришне каријере, без дилеме је „Велика драма“ Синише Ковачевића. У овом култном комаду, премијерно изведеном 22. фебруара 2002. године, а који је и данас на репертоару Велике сцене Народног позоришта, Костић тумачи лик Милорада Вучића Челног, једног од главних јунака те сјајне саге која се бави преиспитивањем наше прошлости и тиме како се овдашњи бурни историјски догађаји после Другог светског рата преламају кроз појединце и на који начин одређују њихове судбине.
- Сигуран сам да ће ми то остати као најдража улога, поготову зато што је она била и моја прва професионална улога коју сам добио након што сам дипломирао. Веома ми је жао што Пљака није дочекао да ме види на Великој сцени Националног театра. За ту улогу добио сам и Стеријину награду за глуму – подсетио је Костић
Паралено са позоришном, успешно је градио каријеру на телевизији и филму. Открио је да му прија рад на сва „три фронта“, али и оценио да је позориште „крвав посао, док је филм, некако, опуштенији“.
- Филм има једну предност, јер је он нешто што остаје заувек. Довољно је да имаш један дубл у којем ћеш, на пример, рећи само: „Добар дан“, и то остаје за сва времена. Овде, у позоришту, ситуација је потпуно другачија. Увек изнова и изнова мораш да се доказујеш, стално си у страху да се нешто непредвиђено деси јер је у питању жива ствар... Позориште је за глумца много теже, него филм. Оно је и истинитије. Позориште је један тренинг. Сваки глумац који би баталио позориште, не само код нас него и у свету, испадао би из форме – указао је Костић и открио да, за разлику од бројних колега који то често раде, нема намеру да снима рекламе. До сада је урадио само једну, како каже, некомерцијалну. Реч је о реклами за кампању „Буди професионалац” која има за циљ промоцију Војске Србије.  
- Људи су знали да добро „баратам“ оружјем, а имао сам и неку врсту дуговања према министру одбране зато што ме је пуштао док сам био у војсци, да снимам серију „Горки плодови“ Синише Ковачевића – објаснио је разлоге због којих је прихватио учешће у том пројекту.
Казао је да воли да сарађује са Соњом Колачарић, Тамаром Крцуновић, Борком Томовић, док је као омиљене партнере из „старе гарде“ издвојио Александра Берчека, Петра Краља, Танасија Узуновића...
Одговорио је и да не воли снимање љубавних сцена, јер је то „нешто што је интимно и због тога се непријатно осећам“.
- Лакше би обрнуо ауто на кров. То би ми сигурно било једноставније – рекао је Костић и додао да му је најдража улога на филмском платну – лик Саше Гордића кога је играо у филму Срдана Голубовића „Апсолутних сто“.
Казао је и да је ових дана завршио снимање још једног филма у режији Голубовића. Реч је о остварењу „Кругови“ у којем тумачи лик Срђана Алексића, аутентичне особе, Србина и припадника Војске Републике Српске који је мучки убијен 1993. године у Требињу бранећи муслиманског цивила Алена Главовића.
М.Б.