Вести

Великан оперске уметности, популарни бас и дугогодишњи првак Опере Народног позоришта Живан Сарамандић сахрањен је у четвртак 2. фебруара у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Последњем испраћају славног уметника, поред супруге Милке Стојановић и родбине, присуствовало је више стотина његових пријатеља, колега, поштовалаца...
Опело у Цркви Светог Николе служили су aрхимандрит Данило Љуботина, духовник храма Светог Саве, отац Лазар Бугарски из цркве Светог Николе и ђакон Александар Секулић уз саслужење Хора Народног позоришта којим је дириговао Ђорђе Станковић.
Испред гробнице, од Сарамандића који је преминуо 30. јануара у Београду, у 73. години, прво се опростио његов велики пријатељ, амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, који је казао да је „Живан имао богат живот, испуњен бројним догађајима, радом, емоцијама“...
- Увек је тешко са овог света испраћати пријатеље и познанике. Тим пре што је реч о талентованом човеку, какав је био Живан Сарамандић. Није он био само члан нашег друштва, већ и уметник који је стварао духовни амбијент у којем смо живели. Његовим одласком изгубили смо део културног амбијента који смо удисали. Постали смо сиромашнији, јер Живан је био истакнути уметник, изванредан оперски певач. Његов класични репертоар обогаћивао је унутрашњи свет сваког ко га је слушао или гледао. Његов јак карактер и упечатљива индивидуалност чинили су га препознатљивим. Набрајати оперске партије Живана Сарамандића, значи листати ремек-дела оперске уметности – подсетио је господин Конузин.
Он је нагласио да му је, као Русу, веома драго што је Сарамандић током своје дуге и богате каријере често изводио и нумере руских композитора.
- Живан је волео њему блиску руску културу и музику. Посебно место у уметности овог изванредног извођача заузимале су руске народне песме. Видело се са каквим надахнућем их је певао. Уживао је у том певању, а ту срећу поклањао је и нама. То су били заједнички празници наше богате словенске културе.Велика истина живота састоји се у томе што он није бескрајан. Срећан је онај ко одлази из њега достојанствено испунивши своју људску мисију која је одређена одозго. Управо овакав је био одлазак Живана Сарамандића. Вечна му слава. Збогом драги наш пријатељу. Нек’ ти буде лака земља – рекао је Конузин.
Цитирајући Хипократову мисао „Уметност је дуга, а живот кратак”, управник Народног позоришта Божидар Ђуровић је објаснио да је имао потребу да опроштај од Живана започне мислима најпознатијег античког грчког лекара јер је у питању човек “који је и данас синоним за етику, мудрац чију заклетву већ вековима полажу они који, силом прилика и посла, о животу и смрти знају много више од нас”.
- Када год се у оваквим приликама опраштамо од нама блиских људи, чинимо то уверени да су они о којима говоримо живели недовољно дуго, пре свега зато што су нам били блиски и зато што су имали још много тога да нам подаре. Када наш дубоки осећај великог губитка деле десетине или стотине других, онда знамо да смо живели уз доброг човека. Ако пак то осећање делимо са милионима, онда треба да смо срећни зато што смо живели у доба великана. Многобројна публика широм света препознали је уметност Живана Сарамандића као богомдану и препуштали су се таласима емоција које су красиле тај диван глас. И ту јединствену појаву. Он никога није остављао равнодушним и мада свестан своје величине, никада јој није робовао. Велика популарност није га савладала, већ га је оплемењивала на начин на који је он оплемењивао оне који су волели његову уметност – оценио је Ђуровић.
Према његовом мишљењу, за Сарамандића се са сигурношћу може рећи оно што је по Станиславском била мера етичности у театру - живео је зарад уметности у себи, а не зарад себе у уметности.
- И живео је пуним плућима, без калкулисања, увек до краја, баш као што је певао до краја свога живота пуним гласом, који му је Бог подарио и који је Живан неговао посвећенички, како то чине сви они који знају да је успех немогућ без рада. Свом Народном позоришту остао је веран целог свог века. Чак и онда када је свет био мали за њега, њему је Народно позориште било велико, зато што је имало топлину дома који се воли. И ма колико смо се трудили да му ту љубав узвратимо, сигуран сам да је то било недовољно за онолико даривања и одрицања с његове стране – рекао је Ђуровић.
Он је поручио да докле год постоји Народно позориште у Београду, оно се Живана мора сећати, управо онако како је ова људина то заслужила и задужила - искрено.
- Јер, Живан је сматрао да се искреношћу може променити свет чак и онда када је увиђао да је свет неправедан према праведницима. Био је искрени патриота на начин на који се та реч афирмише, а не профанише. Није дозвољавао да његов патриотизам угрожава друге, али није дозвољавао да други угрожавају његов народ. Био је, једном речју, комплетан, и као личност и као уметник. Зато нам је тешко да се опростимо од њега, уверени да је за ту снагу уметности и човечности тај живот, ма колико био праведнички живљен, ипак био кратак. Срећан је човек који је за живота заслужио да се на његовом гробу искрено говори о етици живљења. Такви људи заувек остају у историји једног народа као његова права мера вредности. Живан Сарамандић, човек којем је Бог подарио анђеоски глас, преселио се у наша сећања и у неки други свет, уверен сам бољи и племенитији. Негде на небу он сада пева с анђелима, богоугодно, корачајући стазама вечности које припадају само најбољима. Нека му Бог подари рајско насеље – казао је Божидар Ђуровић.
Сарамандић је рођен 2. априла 1939. године у Београду.
Због бомбардовања, 1941. године цела породица се сели у Аранђеловац, родни град његових родитеља. Цела Живанова фамилија, и по очевој и мајчиној страни, била је веома музички обдарена и талентована, па је и он у раној младости закорачио у свет музике – још ученик аранђеловачке Гимназије, оснива забавни оркестар, а био је и најистакнутији члан хора. По повратку у Београд, као апсолвент Економског факултета (1962), добија позив да пева у великом варијетеу „Орфеум“, који је у то време био значајна културна институција.
Први корак на путу ка великим оперским улогама, било је школовање код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове, после чега полаже аудицију за пријем у Оперу, 30. марта 1966, пред комисијом коју су чинила велика музичка имена: Чангаловић, Данон, Пивнички... Дебитовао је на отварању сезоне, 21. септембра 1966, у улози Краља Египта у Вердијевој Аиди, да би 14. фебруара 1968. био примљен у стални ангажман.
Током дуге и богате карије остварио је низ значајних улога басовског фаха у операма Кнез Игор (Кончак, Галицки), Моћ судбине (Гвардијан), Фауст (Мефисто), Набуко (Захарија), Севиљски берберин (Дон Базилио), Кнез од Зете (Иво Црнојевић), Ернани (Де Силва), Дон Карлос (Филип, Велики Инквизитор), Порги и Бес (Краун), Евгеније Оњегин (Кнез Грјемин), насловне улоге у операма Борис Годунов, Иван Сусањин, Дон Кихот... Овај велики уметник, готово до аскетизма посвећен уметности, наступао је на најлепшим и најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и Карнеги хола, те на престижним сценама у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину...
Био је и врстан интерпретатор црначких духовних песама, а нарочито је био познат по својим интерпретацијама руских народних песама из репертоара Шаљапина, које је певао и у СССР-у, на више од 500 концерата.
Добитник је великог броја значајних награда као и Посебног признања за допринос култури Републике Србије.
На сцени је био до последњег даха – поред текућег репертоара, спремао се и за обнову "Дон Карлоса" који ће бити изведен у суботу 4. фебруара, а неколико дана касније требало је да поново наступи у соло-рециталу Торжество Шаљапину, који је годинама певао на Сцени „Раша Плаовић“.
М.Б.