Премијера 24. марта 1995. / Сцена „Раша Плаовић"
Обнова 2. јуна 2013. / Сцена „Раша Плаовић"

Редитељ Душан Михаиловић
Сценограф Борис Максимовић
Музика Петар Антоновић
Избор костима Радомир Мићовић
Лектор Сања Живановић
Стручни сарадник Зорица Циврић

Премијерна подела:

Тесла  Љубивоје Тадић
Џон Смит  Радован  Миљанић
Глас  Анђелка Миливојевић Тадић

Инспицијент Властимир Живановић  
Мајстор маске Драгољуб Јеремић   
Мајстор светла Бранислав Ђорђевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић     
Мајстор тона Дејан Дражић
Догађа се у Колорадо Спрингсу 3. Јула 1899.

ПЕ­СНИ­КО­ВА ЛА­БУ­ДО­ВА ПЕ­СМА
Пе­сник две вр­сне дра­ме у сти­хо­ви­ма (Омер и Ме­ри­ма и Да­рин­ка из Рај­ков­ца), пу­то­пи­сац и ро­ман­си­јер (Са­рат и Ви­пу­ли би и по нај­стро­жим кри­те­ри­ју­ми­ма у ко­лек­ци­ји од два­де­се­так нај­ве­ћих свет­ских љу­бав­них ро­ма­на за­у­зео ви­со­ко ме­сто), тво­рац две-три де­се­ти­не по­ет­ских, деч­јих, ма­хом лут­кар­ских ко­ма­да, Сте­ван Пе­шић је осо­бе­на и по­све нео­бич­на по­ја­ва у на­шој сре­ди­ни. На сва­ком ко­ма­ду би по­чео ин­тен­зив­но да ра­ди тек по­што би де­фи­ни­тив­но уоб­ли­чио за­вр­шну сце­ну. Сјај­ну и је­ди­ну на­шу пра­ву мо­дер­ну тра­ге­ди­ју, Да­рин­ка из Рај­ков­ца, Пе­шић је на­пи­сао по на­руџ­би­ни. На­ру­че­ну дра­му о хе­ро­ју Лу­не­ту Ми­ло­са­вље­ви­ћу, ха­мле­тов­ски сум­њи­ча­вом ин­те­лек­ту­ал­цу у ви­хо­ру ре­во­лу­ци­је, ни­је за­вр­шио, али ко зна ко­ли­ко би сјај­них дра­ма ис­пе­вао Сте­ван Пе­шић да су га на­ше по­зо­ри­шне упра­ве по­зи­ва­ле на са­рад­њу. Сте­ван Пе­шић је био ви­зи­о­нар-ли­ри­чар и ње­го­ва ла­бу­до­ва пе­сма је по­ет­ско-фи­ло­зоф­ско-сци­јен­ти­стич­ко-има­ги­нар­на дра­ма о ви­зи­о­на­ру из Сми­ља­на, Те­сла или При­ла­го­ђа­ва­ње ан­ђе­ла. Ко­мад је по­све­ћен ви­зи­о­на­ру Ра­ши По­по­ву, ко­ји је пред­ло­жио нај­бли­жу жан­ров­ску од­ред­ни­цу – сцен­ско при­зи­ва­ње. Уве­ре­ни смо да би се с тим сло­жио пе­сник-дра­ма­ти­чар, ко­ји ни­је до­че­као пре­ми­је­ру. Оти­шао је на пут без по­врат­ка упра­во ка­да је по­сти­гао вр­хун­ско дра­ма­тур­шко мај­стор­ство и то у нај­суп­тил­ни­јем жан­ру по­ет­ско-фи­ло­зоф­ске дра­ме, ко­јој при­па­да бу­дућ­ност. Ко­ли­ко нам је по­зна­то, у свет­ској драм­ској ли­те­ра­ту­ри још ни­ко ни­је од но­ви­нар­ског ин­тер­вјуа са­здао не­ко осо­би­то вред­но сцен­ско де­ло, а Пе­ши­ће­ва дра­ма је не ма­ло сцен­ско чу­до о при­ла­го­ђа­ва­њу јед­ног ан­ђе­ла или ге­ни­ја, ње­го­вом од­ри­ца­њу и об­у­зда­ва­њу ви­зи­ја, чи­ји све­сни од­ла­зак из зе­маљ­ског па­кла ни­је слу­ча­јан као ни да­тум од­ла­ска – пра­во­слав­ни Бо­жић...
То­ком ра­да мо­ји глум­ци, Та­дић и Ми­ља­нић, ен­ту­зи­ја­сти и не­у­мор­ни ис­тра­жи­ва­чи, по­ста­ли су ма­шта­ри и ви­зи­о­на­ри, а то је нај­леп­ше што нам се мо­гло до­го­ди­ти.

Душан Михаиловић, 1995.


РЕ­ДИ­ТЕЉ ДУ­ШАН МИ­ХА­И­ЛО­ВИЋ (1932–2001)
Ди­пло­ми­рао је у пр­вој ре­ди­тељ­ској кла­си про­фе­со­ра Јо­си­па Ку­лун­џи­ћа, 1956. Био је на спе­ци­ја­ли­за­ци­ји у Шек­спи­ро­вом по­зо­ри­шту у Страт­фор­ду. Ре­жи­рао је пре­ко сто по­зо­ри­шних пред­ста­ва, а че­тр­на­ест Шек­спи­ро­вих ко­ма­да је по­ста­вио 24 пу­та. Био је док­тор књи­жев­них на­у­ка (шек­спи­ро­ло­ги­ја) и про­фе­сор дра­ма­тур­ги­је и исто­ри­је по­зо­ри­шта, а Те­ла или При­ла­го­ђа­ва­ње ан­ђе­ла му је би­ла пе­та по­став­ка у На­род­ном по­зо­ри­шту и че­твр­ти ко­мад Сте­ва­на Пе­ши­ћа.

 

Представе - Драма