У ФОАЈЕУ ПАРТЕРА ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА "НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА"

У фоајеу партера Велике сцене, у среду 20. новембра, отворена је изложба "Народно позориште уочи првог светског рата", ауторке Ане Томић.

Обраћајући се присутнима, ауторка је објаснила да је у питању изложба која је постављена поводом премијере представе "Српска трилогија" којом Народно позориште започиње обележавање 100 година од почетка Првог светског рата.
- Моја замисао је била да информишем публику о догађајима уочи самог избијања рата, зато што сматрам да се о том периоду веома мало зна. Још тада, Народно позориште у Београду било је културна институција европских вредности, са реформаторском управом коју су предводили Милан Грол и Милан Предић. У то време, они су код нас први пут ангажовали школованог редитеља. То је био Александар Иванович Андрејев, ученик чувеног Станиславског - подсетила је, између осталог, Ана Томић, која је кустос Музеја Народног позоришта.
Поред фотографија из тог периода, поставком су обухваћени и бројни плакати представа Народног позоришта из сезоне 1913/1914.
Директор Музеја Народног позоришта у Београду Драган Стевовић захвалио се колегама из Музеја позоришне уметности Србије који су помогли реализацију ове изложбе коју ће публика моћи да погледа сваки пут уочи извођења "Српске трилогије". (више о представи можете прочитати ОВДЕ)
М.Б.


Текст објављен у каталогу изложбе:

Европеизација у српском позоришту почиње крајем 19. и почетком 20. века кроз новине у репертоару, уметничке руководиоце, режију, сценографију, глумачки стил, као и нове укусе и захтеве критичара. Домаћа културна јавност је пратила разноврсна европска збивања захваљујући позоришним ствараоцима који су се школовали и усавршавали у Паризу, Берлину, Прагу и Москви.
Почетком 20. века на сцени Народног позоришта су гостовале трупе европских позоришта, што је омогућавало да се публика упозна са новим уметничким токовима и глумачким изразима, као и да се успоставе нова критичка мерила у кругу стваралаца.
На преображај српских интелектуалних снага и грађанске класе, а шире посматрано и целокупног културног живота Србије, утицале су тенденције европског модернизма на разним пољима друштвено-политичког, културног и националног живота.
Током првих четрнаест година 20. века долазило је до честих промена министара просвете као и управа Народног позоришта.
У јануару 1911. године су враћени на место управника – Милан Грол и место драматурга – Милан Предић, који 1. октобра исте године ангажују Александра Ивановича Андрејева, ученика Станиславског, за главног редитеља и директора позорнице. Доласком овог школованог уметника, створени су услови да се режији као креативном чину дâ значајније место у стварању представе.
Заједно са њим је ангажован и први професионални сценограф, Владимир В. Балузек, што указује на чињеницу да се и овом креативном елементу у стварању представа почиње обраћати више пажње.
Годину дана касније, 12. априла 1912, на место главног редитеља долази Милутин Чекић, први српски школовани редитељ.
У Годишњаку Краљевског српског народног позоришта за 1912/13. сезону, стајало је: 14. априла 1912, указом Њ. В. Краља, Милутин Чекић, писар Министарства Просвете и питомац Народног позоришта, постављен је за редитеља Народног позоришта VI класе.
У овом периоду је пажња посвећена и обележавању јубилеја значајних позоришних стваралаца којима се на тај начин одаје признање и потврђује њихово место у историји нашег позоришта и српској култури. 
Захваљујући свим наведеним околностима, Народно позориште се у годинама пред Први светски рат развија у велику уметничку установу европских вредности кроз савремену организацију, бољу инсценацију – захваљујући школованим редитељима, сликарима-сценографима, диригентима, композиторима – и квалитетном глумачком ансамблу.
Народно позориште је изводило представе до краја јуна 1914, када је виша сила прекинула 45-годишњи рад Позоришта и остатак јубиларне године је протекао у ратном вихору.

„Више од четири године после тога неће се палити рампа нити чути шумни аплауз и покличи у овој сали... Позориште је остало пусто.“ (Боривоје С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба).

Рад најзначајније реформаторске управе Грол-Предић (1911–1914) прекинут је у залету уметничких остварења и креирања чврстих темеља модерног позоришта. Пошто Грол није био војни обвезник, он 1914. одлази у Швајцарску, док Предић као официр ступа у војску, одакле се вратио овенчан највишим војним одликовањем за храброст.
Андрејев и Балузек се враћају у Русију, а државне установе и Влада одлазе за Ниш, привремену ратну престоницу Србије. Део београдских глумаца је мобилисан, док је део наставио да игра у „Синђелићу“ у Нишу као и у Народном позоришту у Скопљу.
Период од краја 19. века па све до 1914. године, био је период брзог уметничког успона Народног позоришта у којем су глумачке великане какви су били Тоша Јовановић, Милош Цветић, Милка Гргурова и друге, са успехом заменили млади и талентовани глумци Добрица Милутиновић, Божидар Димитријевић, Марија Таборска, Јелена Петковић-Милутиновић, Олга Илић и Богобој Руцовић.
Ангажовање Александра Ивановича Андрејева из Москве, Владимира Балузека, а касније и Милутина Чекића, подржано је и од стране критике коју тада пишу поред осталих и Јован Скерлић, Јевта Угричић, Коста Луковић и Милутин Бојић. Сав тај замах уметничких остварења и креирање чврстих темеља модерног позоришта био је прекинут нападом Аустро-Угарске на Србију и Првим светским ратом. Неки чланови позоришта тада страдају, неки одлазе у заробљеништво, а неки од њих узимају учешће у српским војничким позориштима. Сама зграда Народног позоришта је оштећена у рату, али су већ у децембру 1918. прве импровизоване представе игране у биоскопу „Касина“. У обновљени Мањеж Народно позориште се уселило јануара 1920, а у обновљеној великој згради рад је настављен 6. јуна 1922. године.

Последња глумачка трупа пред обуставу рада 1914:

Значајно је навести све уметничко особље Народног позоришта за време управе Грол-Предић, јер за ту последњу сезону није издат позоришни Годишњак. У позоришту су радили редитељи Александар Андрејев и Милутин Чекић, диригенти Станислав Бинички и Стеван Христић, сценограф Владимир Балузек, а глумачку трупу су сачињавали: Емилија Поповићева, Зорка Тодосићка, Вукосава Јурковић, Персида Павловићка, Марија Таборска, Јелена Милутиновићка, Жанка-Живана Стокићка, Лепосава Тодоровићка, Јелена Ђурђевићка, Милица-Мица Бандићева, Зорка Златковићка, Ана Врбанићка, Љубица М. Стојчевићка, Љубица Д. Гошићка, Вукосава Костић, Видосава Михаиловић, Олга Освалдова, Ружица Брожова, Зорка Поповић, Зорка Попадић, Пера Добриновић, Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Милорад Петровић, Александар Милојевић, Љубомир Станојевић, Витомир Богић, Драгољуб Сотировић, Војислав Турински, Милан Станковић, Добривоје Милутиновић, Божидар Шапоњић, Никола Сланкаменац, Драгољуб Гошић, Миодраг-Мика Ристић, Воја Јовановић, Радослав Веснић, Бошко Николић, Радован-Раја Бојић и Рудолф Фејфар. Ова трупа, знатно проређена, окупиће се после рата.