У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОБЕЛЕЖЕНО 25. ГОДИНА УМЕТНИЧКОГ РАДА ЈЕЛЕНЕ ВЛАХОВИЋ

Поводом 25. година уметничког рада, у четвртак 20. октобра у Музеју Народног позоришта, у оквиру циклуса „Јубилеји“, одржано је вече са првакињом Опере Националног театра Јеленом Влаховић.

Слављеницу и бројну публику поздравила је кустоскиња Зорица Јанковић која је изразила задовољство што Музеј има прилику да, једним тако лепим поводом, угости велику уметницу Јелену Влаховић – “мецосопрана драмског набоја и харизматичну црнку изузетног изгледа”.  
Разговор са госпођом Влаховић водио је помоћник директора Опере Драган Стевовић кога је на почетку интересовало да ли је икад размишљала да ће музика бити њено опредељење и професија.
- Јесам, желела сам да буде. То је било дубоко у мени. Од раног детињства сам живела са тим. Истина, то тада није било дефинисано да ја желим да постанем оперски певач, али свакако сам размишљала да будем у музици и да се посветим певању. У годинама ране младости спознала сам шта значи слушати музику, а шта значи учествовати у њеном прављењу. Већ тада сам била инфицирана с музиком и схватила сам да то, ако је икако могуће, мора да буде мој живот – рекла је она.  
Уметница је рекла да је одрастала у породици која је била веома привржена музици, упркос чињеници да се с њом нико није бавио професионално.
- Памтим период раног детињства кад ми је мајка певала оне најлепше дечије песмице, рецитовала поезију и читала бајке. А, увече, кад би тата дошао кући, кренула би песма. Певало се све. Није се слушала оперска музика, али су се певале романсе, старе народне песме, шлагери... - присетила се она и додала да јој је тада музички узор била Лола Новаковић.
- Она је била изнад свих. Интересантно је да је тата то схватио као моју апсолутну кризу идентитета и неки ментални недостатак. Он је био очајан због тога. Међутим, Лола је за мене била фасцинантна. Имала је један звонки, диван глас са непоновљивом чистотом – описала је уметница.  
Паралелно са студијама књижевности, почела је студије певања код госпође Ђурђевке Чакаревић, водећег мецосопрана Београдске опере и Краљевског позоришта у Торину, која је гостовала на многим светским сценама, а касније радила са студентима у оперским студијима у Немачкој, Италији и Југославији. Присећајући се првог сусрета с њом, Јелена је рекла да је то за њу представљало једно шокантно искуство.
- Прво питање које ми је поставила гласило је:”Зашто ја хоћу да певам и шта се то мени свиђа у оперском певању?”, а онда је уследило и наставак:”Да није то случајно због лепих хаљина на сцени?” То ме је тада јако увредило. Међутим после одређеног времена, схватила сам шта је, заправо, желела да ме пита. Ђурђевка је и по другим стварима била шокантан професор. Била је врло строга, али и драга, срдачна и једноставна. Такође, тада ме је упитала и кога волим да слушам. Иако, као девојчица, нисам често долазила у оперу, волела сам једну уметницу. Реч је о Милки Стојановић. Њен глас и њена Норма, коју је певала, било је нешто што је мене потпуно очарало. Значи, после Лоле, прешла сам на Милку – казала је кроз смех Јелена која је први јавни наступ имала 1985. године на аудицији у Народном позоришту. Њен клавирски сарадник био је први корепетитор Београдске опере Драган Радивојевић. Иако је веома добро прошла на аудицији, признала је да није очекивала тако добар резултат, јер је имала трему. После тога, уследила је улога Мадалене у аудиционој представи „Риголето“ Ђузепеа Вердија. Већ тада, Јелена је оцењена као потенцијал изузетног, тамно обојеног гласа, атрактивне појаве, пред којом је сјајна уметничка будућност. Недуго после тога, 1988. године, постала је стална чланица оперског ансамбла Народног позоришта. Веома брзо, али и мудро, усавршавајући своју технику певања, инсистирајући на проширивању гласовног опсега, али не на штету уједначених прелазних тонова, освојила је најзначајније и најзахтевније улоге у свом фаху. Тако је од баршунастог алта израсла у прави драмски мецосопран звучних дубина, драмског набоја и блиставих, готово сопранских висина. Несвакидашња лепота гласа и привлачна сценска појава учиниле су је миљеницом публике, али и поштованом уметницом у огледалу критике.
Као посебне, издвојила је улоге Кармен у истоименој опери Жоржа Бизеа и Сантуцу у “Кавалерији Рустикани” Пјетра Маскањија. За прву, која јој је била матурски рад и коју је касније на професионалној оперској сцени певала више од десет година, рекла је да је то улога коју је “и мрзела и волела”.
- Та улога тражи једну отворену личност која ће изаћи на сцену као у свој дневни боравак. С њом сам се пуно бавила, размишљала сам о њој и имала сам свој неки приступ и гледање. То би, можда, било једноставније показати филмски, зато што сам улазила у њену микроличност, са тим неким финим малим детаљима који нису били довољно видљиви на сцени. Што се тиче Сантуце, реч је о заиста дивној улози, али и музици која је неодољива, фантастична, чаробна – оценила је Јелена која се током досадашње каријере није ограничила само на оперско певање. Интерпретирала је на многим концертима песме Дворжака, Шуберта, Мусорског и других композитора овог жанра. Радо интерпретира дела домаћих композитора, а неки од савременика посветили су јој своја дела. Од самих уметничких почетака стоји једна константа, а то је духовна музика, што све заједно урамљује уметнички портрет ове изузетне и истакнуте уметнице. Гостовала је широм бивше Југославије, као и на сценама Грчке, Кипра, Норвешке, Румуније, Русије, Израела и Француске.
За крај, публици је изрецитовала стихове песме “Снег”, коју је написао њен омиљени песник Раде Драинац.
М.Б.