У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО СЕЋАЊЕ НА ГЛУМЦА ПЕТРА БАНИЋЕВИЋА

Поводом пет година од смрти Петра Банићевића, у Музеју Народног позоришта, у уторак 27. септембра, у оквиру циклуса „Сећања“, одржано је вече посвећено том великом драмском уметнику и некадашњем прваку Драме Националног театра.

Кустоскиња Зорица Јанковић подсетила је да се успешан и садржајан пут тог врхунског глумца завршио 4. септембра 2006. године.
- О Петру Банићевићу тек ће се говорити и писати. Народно позориште у Београду, кућа у којој је као првак Драме остварио врх свог уметничког стваралаштва, с поносом и поштовањем уврстило га је у свој Музеј – казала је она.
Говорећи о Банићевићу као глумцу који је „на неки начин синоним Народног позоришта“, драматург Славко Милановић је приметио да је његов репертоар улога имао широки спектар и кретао се од класичног до савременог.
- У питању је глумац који је био перфектан у говорној радњи. На том пољу, усудио бих се да кажем, и један од највећих глумаца. Класична дела играо је са лакоћом; од Есхила, преко Софокла, до Шекспира, Молијера... Истовремено, био је „немирног“ духа и радо се упуштао у нове, савремене текстове, пројекте... – рекао је Милановић.
Социолог Ратко Божовић оценио је да је Банићевић „глумац за дуго сећање, а можемо јасно рећи и да је био велемајстор театарске игре“.
- Он је био господин глумац и уметник за господу. Са друге стране, и сам је био велики господин. Свакој улози надахњивао је једну виталност и једну унутрашњу снагу. Желео је да сваку своју улогу одбрани. Сећам се кад је једном тумачио лик Стаљина, негативца. Говорио је да он мора да одбрани ту улогу зато што је то уметност, а она се разликује од идеологије. Објашњавао је да је идеологија направила другу идеологију, а да уметност образлаже и улази у тамни вилајет личности... – подсетио је Божовић на неке Банићевићеве ставове.
Према његовом мишљењу, Банићевић је на позорници „зрачио неком чудном енергијом, чудном ауром која је, чини ми се, ломила све на њој, али и публику у гледалишту“.
- Сви смо били у истом озрачењу. На сцени је био потпуно природан и то је оно што га је издвајало као великог глумца. Разликовао се и кад је говорио и кад је ћутао. Чак је и његова ћутња била речита – рекао је Божовић и додао да је Банићевић, у глумачком смислу, био прави наследник свог професора Раше Плаовића.
Глумица Златија Ивановић, која је дипломирала ког Банићевића на Академији у Новом Саду, нагласила је да је као професор био изузетно строг и ауторитативан.
- Давао нам је невиђену слободу, али је и уживао у нашим импровизацијама. Наше вежбе никад нису биле лоше. Чак и кад су биле најгоре, оне су биле корисне. Из оног најгорег, могли смо да извучемо нешто најбоље за нас. Сећање на те дане је заиста веома пријатно и понекад имам жељу да се вратим у тај период кад је глума за нас, његове тадашње студенте, била само игра. Заиста, био је сјајан професор. Мене и моје класиће била је срамота да пред њим будемо неспремни. Ретко је издвајао појединце из групе. Ипак, када би то некад чинио, радио је то дискретно тако да нико од нас не осети да је мање вредан, јер глумци су врло осетљива бића. Увек је имао праву меру речи, и кад нас је хвалио и кад нас је кудио – истакла је она.
Ведрију страну Банићевићеве личности покушала је да приближи Добрила Боба Стојнић која је испричала неколико анегдота везаних за њихов рад у позоришту, али и оне из приватног живота. Казала је да је Пера, како га је звала, за њу био најдуховитији човек кога је упознала у свом животу. Напоменула је и да је био „невиђен професионалац и човек који је себи био најстрожији критичар“.
- О његовој посвећености позоришту говоре његове бројне улоге. Ниједну од њих није промашио. Био је човек који није правио разлику између позоришта и живота. Често сам га, за разне ствари које се тичу позоришта, питала за савет. Недостаје ми мој Пера. Много – казала је кроз сузе Добрила Стојнић која је са њим играла у многим комадима на сцени Народног позоришта.
Сећање на овог великана нашег глумишта употпуњено је и видео материјалом - инсертима из телевизијских драма и представа у којима је играо, а које је припремио Петар Антоновић.
Током богате глумачке каријере, Банићевић је играо на готово свим београдским сценама, а у Народном позоришту, чији члан постаје 1954. године, остварио је више од 50 улога.
Био је Хамлет у “Хамлету”, Димитрије у “Браћи Карамазовима”, Креонт у “Цару Едипу”, Леоне у “Господи Глембајевима”, Тригорин у “Галебу”, Алсест у “Мизантропу”, Војвода Драшко у “Горском вијенцу”, Волпоне у “Волпонеу”, Димитрије у “Браћи Карамазовима”, Никола Пашић у “Апису”.
Такође, био је и Спасоје Благојевић у “Покојнику”, Серебјаков у “Ујка Вањи”, Талтибије у “Орестији”, “Иларион Руварац у “Је ли било кнежеве вечере”, Хенри Хигинс у “Пигмалиону”, Џејмс Тајрон у “Дуго путовање у ноћ”, Џони Патинмајк у “Сакатом Билију”, Мушкарац у “Човеку случајности”...
Остварио је веома запажене улоге у филмовима “Биће скоро пропаст света”, “Сутјеска”,  “Снови, живот и смрт Филипа Филиповића”...
Играо је у више од 50 телевизијских драма и серија – “Капетан Микула Мали”, “Бањица”, “Бољи живот”, “Срећни људи”, “Четрдесет осма”, “Вук Караџић”...
Бавио се педагошким радом 15 година, током којих је извео пет успешних глумачких генерација на Академији уметности у Новом Саду, а водио је и глумачку класу на Академији уметности “Браћа Карић” у Београду.
За изузетна глумачка остварења, добио је више престижних награда као што су Октобарска награда, награде “Тринаести јул” и “Седми јули”, награда ”Миливоје Живановић”, Стеријина награда, награда МЕС-а у Сарајеву, награда за животно дело “Добричин прстен”, награда “Раша Плаовић”...
М.Б.