Вести

Вече посвећено једном од највећих српских и југословенских тенора Лазару Јовановићу (1911 – 1962), одржано је у уторак 27. децембра у Музеју Народног позоришта у оквиру циклуса „Сећања“.

Музиколог др. Надежда Мосусова казала је да је Јовановић прву стручну обуку имао код оперског корепетитора Александра Руча који га је тада запазио и указао на његов неоспоран таленат.
- Милам Кашанин каже с правом: ”Код нас се редовно прецењује значај талента. Свакако, без талента нема великих дела, али њих нема ни с талентом где је изостала могућност његовог раног култивисања, присутност творачке атмосфере интелигентног друштва и одлучност личног хода испред времена”. Ово последње, Јовановићу свакако није недостајало. Био је испред свог времена – оценила је госпођа Мосусова.
Према њеним речима, Јовановић није био само певач, него и ерудита, познавалац уметности и културе, полиглота и преводилац оперских либрета и певане поезије.
- Његова невоља је била што није имао где да школује глас, јер га је захватио рат. Наступао је тако што је сам креирао своје партије. Дебитовао је веома успешно током окупације Београда. Кажем успешно, јер је Лазар по природи био уметничка личност, што је од пресудне важности. Тежио је савршенству. Ипак, осећао је недостатак те битне ствари која се зове техничка контрола, односно брушење певачког заната без чега глас може брзо да пропадне – указала је Мосусова.
Она се посебно осврнула на Јовановићеву каријеру у Италији чији су неки детаљи и данас, како је нагласила, обавијени мистеријом.
- У Риму, где је дошао 1950 године, доживео је свој врхунац као протагониста, на прослави пет деценија од Вердијеве смрти, певајући “Отела”. Зашто је после тога у његовом животу све кренуло низбрдо, остаје и даље загонетка. Да ли је у Италији можда био жртва суревњивости, зависти колега или неких закулисних радњи, ми то заиста не знамо нити ћемо, вероватно, икада сазнати – рекла је Мосусова.
Професорка Радмила Тирнанић је подсетила да је Јовановић био “прави драмски тенор, што није честа појава”.
- Красила га је лепота гласа великог дијапазона и звучности. Поред тога, поседовао је и дивну музикалност и осећајност. Веома брзо постала сам поклоник његове музичке уметности – казала је госпођа Тирнанић.
Помоћник директора Опере Драган Стевовић најавио је да би на Великој сцени током следеће године, а поводом 50 година од Јовановићеве смрти, требало да буде одржан програм у оквиру којег би били пуштани сачувани аудио снимци са аријама из опера у којима је славни тенор наступао.
Одломке из књиге „Смеј се Бајацо“, коју је написао Винко Шале, читао је драмски уметник Лепомир Ивковић.
Јовановић, уметник који је имао посебан значај за музички идентитет нашег народа, рођен је у Земуну 8. априла 1911. године.
Са својим драмским тенором распеваних боја, био је зачетник нове оперске естетике која у либрету и партитурама подразумева литерарно сажимање, јединство поезије и звука.  
У статусу првака опере Народног позоришта у Београду био је од 1942. године.
Посебно упечатљиве улоге остварио је у „Аиди“ (Радамес), „Кнезу од Зете“ (Милош Обренбеговић), „Отелу“ (Отело), „Тоски“ (Марио Каварадоси), „Кавалерији рустикани“ (Туриду), „Вертеру“ (Вертер), „Евгенију Оњегину“ (Ленски), „Борису Годунову“ (Димитрије), „Пајацима“ (Канио), „Пиковој дами“ (Херман), „Кармен“ (Дон Хозе), „Норми“ (Полионе)...
Умро је изненада 26. марта 1962. године у италијанском граду Сулмони.
М.Б.