У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО СЕЋАЊЕ НА НЕКАДАШЊУ ПРВАКИЊУ ДРАМЕ НП ДЕСАНКУ ДЕСУ ДУГАЛИЋ

У оквиру циклуса “Сећање“, у среду 30. марта, у Музеју Народног позоришта, одржано је вече посвећено некадашњој првакињи Драме Народног позоришта између два светска рата, путописцу и педагогу Десанки Деси Дугалић Недељковић (1897-1972).
O њеном богатом и садржајном уметничком и животном путу говорили су библиотекари чачанске Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ др Богдан Трифуновић, Даница Оташевић, Оливера Недељковић и Марија Радуловић.
Госпођа Оташевић је, између осталог, истакла да је Деса Дугалић била стална чланица Народног позоришта од 1922. до 1944. године и да је важила за миљеницу не само публике, него и критике и медија.
- Називали су је српска Сара Бернар... С обзиром да се следеће године навршава 120 година од њеног рођења, наша библиотека би, ако буде среће, желела да уз помоћ Народног позоришта објави део Десине заоставштине. Надам се да ћемо у томе успети – рекла је она.
Оцењујући да је Деса Дугалић била „једна од најзначајнијих уметнички личности у Србији између два светска рата“, Оливера Недељковић је и напоменула да је глумица током своје дуге и богате позоришне каријере одиграла више од сто значајних, жанровски веома различитих, улога.
Према њеним речима, свестраност и надареност, испољила је и као режисер, позоришни педагог, теоретичар глуме, рецитатор, аутор путописа и два драмска текста, позоришни критичар и преводилац.
Додала је да је госпођа Дугалић, поред изузетне уметничке каријере, имала и богат лични живот у коме су се огледали и бурни историјски догађаји и промене које су захватиле Балкан у првој половини 20. века.
- Њен животопис подсећа на драмско дело необичног заплета у коме главна јунакиња после мелодрамског монолога и лаке конверзације, треба да стоички изнесе трагичну сцену. Судбина ове уметнице као да потврђује мисао да је живот представа која се мора играти од почетка до краја, и онда кад аплаузе и овације смене незаслужени звиждуци и празне ложе. Све чиме је била окружена, и раскош, и беда, и болест, и слава, и недаће, и признања, биле су само кулисе међу којима се одвијао дуг, непредвидив, али испуњен живот Десанке Дугалић Недељковић – казала је Недељковићева.
У публици је седео и драмски уметник Дејан Чавић, некадашњи члан Атељеа 212, који је у том театру, са Десом Дугалић, играо у три представе.
Он се захвалио директору Музеја Народног позоришта Драгану Стевовићу што га је позвао да присуствује овом догађају на који је, како је рекао, дошао са жељом да каже неку реч "о тој великој дами српског позоришта".   
У свом обраћању, евоцирајући успоменe на тај период, нагласио је да је имао велико задовољство и част што је играо на сцени са једном тако сјајном уметницом као што је била Деса Дугалић.
Он је посебно истакао да је за њен повратак у српско позориште, после тридесетак година проведених у емиграцији, била најзаслужнија дугогодишња управница Атељеа 212 Мира Траиловић која је имала „непогрешиви инстинкт, одлучност и храброст да то уради“.
Чавић је оценио да је Деса „играла без патоса, са једном инфлексијом – врло природном, која је била близу колоквијалном говору и ономе што се називало урбана глумачка модерна Атељеа 212“.
- Играла је са одушевљењем, а са још већим одушевљењем, ми, њене колеге, играли смо са њом и пратили је колико смо могли – додао је Чавић.
М.Б.

 

ГЛУМИЦА СА НАЈБРЖИМ ОТКУЦАЈИМА СРЦА – ДЕСА ДУГАЛИЋ
Дебитовала је на београдској сцени улогом Мими у „Чергарском животу“ 3. марта 1921. године у генерацији глумаца Раше Плаовића, Љубинке Бобић, Милана Ајваза.Била је једна од најобразованијих српских глумица која је  позоришно знање добила у Паризу, говорила је више језика, пропутовала неколико континената. У биографију је уписала 114 рола различитих жанрова, била је  предавач у глумачкој школи Народног позоришта и аутор уџбеника „Елементи визуелне глуме“ објављеног 1935. Исте године играна је у националном позоришту  њена драма „На другој обали“. Аутор је путописа „Забелешке по Палестини, Сирији и Египту“ који је публикован у Београду 1932. године са аутентичним фотографијама и импресијама младе глумице. Путопис је и данас занимљиво штиво  и био би занимљив за радознале ако у библиотеци  пронађу књигу.
Живот јој је доделио  судбину племкиње и сиротице, доживела је аплаузе и бројна изгнанства из земље, а са последњег се  вратила оболела, само са кофером у руци. Избегла је судбину Жанке Стокић јер је за време Другог светског рата играла у позоришту, а супруг др Милорад Недељковић био је службеник у Недићевој влади. Помогла јој је несебично после повратка Мира Траиловић, вративши је на сцену Атељеа 212 где је одиграла седамдесетих година прошлог века три роле, а дебитовала је и на филмовима „Деца војводе Шмита“ и „Дим“ 1972. године.
За омиљену глумицу Београда и миљеницу предратне критике и штампе, Десу Дугалић, глума је била животна потреба. „Ја морам да глумим као што птица мора да пева, вода да тече“, говорила је  Димина Маргарета Готје која ју је довела до врхунца уметничке каријере, Шекспирова Јулија и Виола, Молијерова  Ањес, Толстојева Бетси...

Прочитајте још архивираних вести