У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО ВЕЧЕ СА ДИРИГЕНТИЦОМ ЗОРИЦОМ МИТЕВ ВОЈНОВИЋ

Диригентица Зорица Митев Војновић била је гост циклуса „Јубилеји", који је одржан у среду 12. новембра у препуном Музеју Народног позоришта.
Повод за разговор, чији је модератор био директор Музеја Драган Стевовић, биле су три деценије њеног уметничког рада.
После бурног аплауза који је добила, госпођа Митев Војновић је на почетку испричала један занимљив разговор који се десио летос, а чији су актери она и један седмогодишњи дечак.
- Када ми је одговорио на моје питање колико има година, питала сам га шта мисли колико имам ја. Он ме је, једно време гледао онако полуодвратно, и потом изговорио: "сто"! Рекла сам му да је претерао, а онда је, такође са неким гађењем, рекао: "38"!. Казала сам му да није погодио ни приближно, а затим сам му открила да имам негде око 50 година. Одједном је отворио очи и запрепашћен казао: "50 година, а тако си мала". Констатујући да ме је повредио,  одговорила сам му да сам мала зато што волим да се играм. Целог живота сам се играла и то намеравам и дање да радим. Зато више нисам хтела да порастем. Наш посао захтева једну лепу, дивну и вечну игру, обојену љубављу и музиком - рекла је уметница која је студије за Општу музичку педагогију, а потом и студије дириговања дипломирала у класи професора Живојина Здравковића.
- Љубав према музици је нешто што ме, заиста, чини срећном и испуњеном. Кад сам, пре много година, питала једног свог професора да ли би ми било боље да се бавим симфонијском или оперском музиком, он ми је рекао: Шта год да изабереш, нећеш погрешити. У то време, док сам студирала на Академији, било је веома тешко доћи до оркестра, осим када би у питању био неки завршни испит. У таквим околностима, сви смо почињали у складу са оним како су нам то могућности дозвољавале, а то је био хор - испричала је госпођа Митев Војновић која је током досадашње каријере сарађивала са Женским хором „Ехо“, Мушким хором КУД „Никола Тесла, Женским хором ФМУ „Collegium musicum“, Мешовитим хоровима АКУД „Б. Крсмановић-Обилић“ и АКУД „Иво Лола Рибар“, као и Мешовитим камерниим хором „Cantantes“.
- Да бих дошла до овога где сам данас, морала сам да уложим огромну енергију, а било је потребно да имам и велико стрпљење. Ма колико, према мом мишљењу, музика нема разлике у смислу рода, ја сам, ипак, женски диригент. Било је доста напорно да у једној средини, као што је наша, пробијем тај лед. Јер, као жени, било ми је много теже да дођем до неког одређеног циља - присетила се Митев Војновић која је пре тачно три деценије, 1984. године, за одличне резултате на студијама дириговања награђена Октобарском Наградом града Београда.
Дириговање је магистрирала 1999. године код професора емеритус-а Даринке Матић Маровић за коју каже да је најзаслужнија за то што жене диригенти добијају све више значаја у нашој земљи.
Зорица је с поносом реаговала на Стевовићеву констатацију да је била прва диригентица која је стала за пулт Народног позоришта у Београду.
- Било је то давно, негде 1985. или 1986. године када је директор Опере био господин Винавер. Дириговала сам дует из „Продане невесте” који су певали Предраг Протић и Радмила Смиљанић. То је био концерт на којем је учествовало више извођача и диригената, а с којим смо касније често гостовали и по Србији.
У Оперу Народног позоришта у Београду је примљена 1989. године, као асистент диригента и радила је на свим представама текућег репертоара.
Три године касније, 12. децембра 1992. године дебитовала је опером Ђузепа Вердија „Травијата“.
Од 1995. године као стални диригент диригује представе са репертоара, на матичној сцени као и на гостовањима у земљи и иностранству.
Током веома садржајног разговора, који је публика пратила са уживањем, госпођа Митев Војновић је са много љубави причала и о својим родитељима, породици, педагошком раду, сарадњи са сопраном Горданом Јефтовић - Минов, наградама...
У паузама између говорних сегменатa, емитовани су видео записи из њене досадашње богате и успешне каријере, а које је припремио Петар Антоновић.
М.Б.   

 

Прочитајте још архивираних вести