У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ПРОМОВИСАНА КЊИГА ДРАМA МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

У оквиру циклуса „Промоције“, у среду 30 новембра у Музеју Народног позоришта одржана је промоција књиге „Милош Црњански - Драме“ коју је приредила проф. др. Зорица Несторовић, а објавила Задужбина „Милоша Црњанског“.

Кустоскиња Зорица Јанковић подсетила је да је Црњански, једна од најутицајнијих личности српске књижевности 20. века, преминуо на данашњи дан пре 34 године.
- Умро је у болници “Др. Драгиша Мишовић” на Бањици, око 5 сати поподне, месец дана после свог 84 рођендана. На овај дан сећања, Музеј Народног позоришта је домаћин Задужбини „Милоша Црњанског“, која јавности, као издавач, представља седми том његових дела – казала је она.
Говорећи о овом веома значајном делу, које обухвата драме „Маска“, „Конак“ и „Тесла“, театролог Радомир Путник оценио је да га је госпођа Несторовић приредила на основу највиших научних принципа, стандардних за овај тип издања.
Према његовим речима, ти принципи су прокламовани у теоријском оквиру текстолошких дисциплина и потврђени у бројним случајевима када је у питању српска литература, па и наведена едиција Задужбине „Милоша Црњанског“.
Путник је истакао да посебна атрактивност овог обимног издања проистиче из чињенице да су сада, изузев у једном случају, први пут објављени текстови драмске природе из рукописне заоставштине Црњанског која се чува у Народној библиотеци у Београду.
- Они заузимају половину овог издања и штампани су у посебном одељку као додаци критичког издања драма – напоменуо је Путник.
Управник Задужбине „Милош Црњански“ Мило Ломпар скренуо је пажњу да су од велике важности дактилограми радне верзије драме “Конак” из 1948. године, као и дактилограм радне верзије драме “Тесла”, који се доноси фототипски.
Ломпар је казао да су дактилограми прештампани тако да се чува њихова документарна вредност, што значи да је приређивач oчувао њихову аутентичност у сваком погледу .
Он је додао да су наведени текстови у додацима, као и када су у питању пишчеве драме, праћени обимним научно-критичким апаратом стандардним за критичко издање дела неког писца.
Госпођа Несторовић је подсетила да су све три драме Милоша Црњанског изведене у Народном позоришту – “Тесла” (1966), “Конак” (1991) и “Маска” (1993).
Она је указала да је Црњански био изузетан познавалац историје позоришта и драмске књижевности, али и нових театарских тенденција које су се јављале крајем 19. и почетком 20. века.
Несторовићева је нагласила да је то потпуно разумљиво, ако се узме у обзир његово темељно образовање, једна велика радозналост и рано пробуђена љубав за позориште. Одломак из драме “Конак” читали су драмски уметници Павле Јеринић и Сузана Петричевић.    
М.Б.


МИЛОШ ЦРЊАНСКИбиографија
Рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду (мала варошица у Мађарској, „чиновнички Сибир“ за неподобне српске чиновнике оног времена), од оца Томе и мајке Марије, рођене Вујић. Мала породица Црњански живела је у беди. „Мајка ме је преповијала“, записаће много касније Црњански, „у кориту за мешање хлеба.“ Породица ће се убрзо, 1896, преселити у Темишвар, где млади Црњански учи основну школу и гимназију, а 1905. постаје ђак Пијаристичког лицеја.
У Темишвару ће млади школарац играти фудбал, гимнастицирати, али и сликати и написати своје прве стихове, па и песму „Судбу“, коју ће објавити у сомборском листу Голуб, 1908. године.
Писање га заокупља – окушава се и у драми и у роману, а као песник представиће се и у „Босанкој вили“, 1912, песмом до које ће веома држати – „У почетку беше сјај“. Исте године на Ријеци уписује Експортну академију, а већ идуће, 1913, и филозофију у Бечу.
У Бечу га затиче и Први светски рат, где је мобилисан у аустроугрску војску. Ратује у Галицији и Италији, замало не изгубивши главу. После рата, 1918, долази у Београд, где уписује студије књижевности и уређује лист „Дан“. Објављује прве књиге – заредом: драму Маска (1918), Лирику Итаке (1919), Приче о мушком (1920) и Дневник о Чарнојевићу (1921).
На кратко путује у Париз и Италију, а по повратку, 1921, жени се Видом Ружић, која ће му остати доживотна супруга, „делећи с њим радости његове славе и горчине његовог страдања“, како ће пред смрт у своме тестаменту записати г-ђа Црњански. Са радом почиње као наставник у Панчевачкој гимназији, а после стечене дипломе на Филозофском факултету (1922) постаје професор Четврте београдске гимназије. Бави се ангажовано и новинарством – у „Времену“, „Политици“, „Нашим крилима“, „Јадранској стражи“. Постаје и аташе за штампу у Берлину (1928/9), али не запоставља писање. Роман Сеобе, који је објављивао у Српском књижевном гласнику (1927), две године касније објављује и као књигу, за коју ће добити и награду Српске академије наука (1930). Ређају се књиге: Љубав у Тоскани, Сабрана дела, у два тома, Књига о Немачкој, Свети Сава.
Године 1934. и 1935. посветиће свом недељнику „Идеје“, којим ће изазвати бурне књижевне и политичке полемике онога времена. Ући ће и у дипломатску службу Краљевине Југославаије – у Немачкој (1935/38) и у Италији (1939/41). По избијању рата евакуисан је из Рима, преко Мадрида, за Лисабон, одакле одлази у Лондон, где ће неко време бити и саветник за штампу у југословенској емигрантској влади. У Лондону остаје и после рата, све до 1965. године када се враћа у Београд.
Иако ће му емигрантске године бити мукотрпне, биће оне стваралчки богате. Написаће тамо велики Роман о Лондону и своје најзначајније дело – Другу књигу Сеоба. Као и свој Ламент над Београдом (1956), али који ће најпре објавити у Јоханесбургу (1962). Али пре самог аутора, у земљи ће се појавити више његових књига: Сеобе, Дневник о Чарнојевићу, драму Конак (која ће се 1958/59. изводити у Народном поозоришту у Београду), Итака и коментари, Друга књига Сеоба... а недуго по повратку и Сабрана дела у 10 томова (1966), у оквиру којих први пут и "Код Хиперборејаца". Почиње да објављује делове својих мемоара Ембахада у којима ће за себе рећи да је био „мала играчка судбине“.
Почетак осме деценије обележиће његови нови романи "Кап шпанске крви" (1970) и "Роман о Лондону" (1971), за који ће добити и НИН-ову награду и Награду за најчитанију књигу године. Последње године живота посвећује "Књизи о Микеланђелу", којим се, у ствари, бавио целог свог живота. Напунивши 30. октобра 1977. осамдесет и четири године, умире месец дана касније, 30. новембра, пошто је престао да узима храну и лекове. Тек постхумно објавиће се његове велике књиге "Књига о Микеланђелу" (1981) и "Ембахаде" (1985).