У МУЗЕЈУ НП, У ОКВИРУ ЦИКЛУСА “ЈУБИЛЕЈИ”, ОДРЖАНО ВЕЧЕ СА МЕЦОСОПРАНОМ НАТАШОМ ЈОВИЋ ТРИВИЋ

У оквиру циклуса "Јубилеји", у Музеју Народног позоришта, у понедељак 22. децембра, одржано је вече са мецосопраном Наташом Јовић Тривић, поводом две деценије њеног уметничког рада.
На почетку разговора, који је водио директор Музеја Драган Стевовић, првакиња Опере Националног театра, која је овај значајан јубилеј обележила два дана раније, 20. децембра, улогом Ацучене у Вердијевом „Трубадуру", казала је да је веома задовољна што је све протекло у најбољем реду, што се, уосталом, видело и по реакцији публике на крају представе.
- Хвала свима на честиткама. Тих првих двадесет година прошло је, некако, веома брзо. Морам признати, док ми нису рекли из дирекције Опере да би требало да обележимо тај јубилеј, да нисам ни били свесна да је све то, заиста, тако брзо прошло - казала је уметница коју је публика у препуном Музеју поздравила бурним аплаузом.
- Рођена сам у Бањалуци, у породици у којој је увек било весело и где је увек било песме. Моји родитељи нису имали музичко образовање, нити су се бавили музиком. Ипак, мој отац, који је по природи био даровит и талентован, је фантастично певао. Брата и мене је увек учио да певамо. За разлику од њега, мајка, која је била медицинска сестра, стално је нас двоје форсирала да радимо само оно што волимо. Музику сам почела да учим од шесте године. То је, просто, био мој живот - испричала је Наташа која је нижу и средњу музичку школу завршила у родном граду.
Након тога, 1991. године, отишла је у Загреб код чувеног мецосопрана Руже Поспиш Балдани која је била одушевљена Наташиним гласовним могућностима и хтела је одмах да је прими у класу.
Током тог сусрета, казала јој је да није сопран, него месцосопран и да ће имати “маснији и раскошнији глас” од ње.
Нажалост, због рата који је почињао на простору некадашње СФРЈ, Наташа је морала да одустане од студирања у главном граду Републике Хрватске и одлучила је да оде у Београд.
У српској престоници, 1992. године уписује одсек соло – певања на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Радмиле Бакочевић, о којој је причала с пуно љубави и великим поштовањем.
Код госпође Бакочевић је дипломирала 1996. године, а три године касније, и магистрирала.
У време студија, 1994. године, постала је члан Оперског студија Народног позоришта у Београду. Недуго после тога, отпевала је и своју прву улогу у Националном театру - Трећу даму у Моцартовој „Чаробној фрули”.
Стални члан Опере Народног позоришта у Београду постала је 1997. године.
У наставку разговора, причала је о пробама “Евгенија Оњегина” током НАТО агресије 1999. године, гостовању у Северној Кореји са колегом Оливером Његом, раду са редитељем Јагошем Марковићем на опери “Пепељуга” Ђоакина Росинија...
Такође, Наташа се присетила и свог учешћа на Међународном такмичењу “Борис Христоф” одржаном у Софији 2000. године, када је добила другу награду жирија као и специјалну награду за најбољу интерпретацију.
Једне од тема разговора, били су и њени наступи на такмичењу “Iris Adami Coradetti” 2004. године у Падови, када је освојила специјалну награду, и на такмичењу “Rijeka belcanto” 2005. године где јој је припало треће место.
Са великим поштовањем причала је и о маестру Младену Јагушту са којим је пре десет година, поводом његовог 80 рођендана и 60 година уметничког рада, спремала Моцартов “Реквијем”.
- Од њега сам много научила. Заиста сам, морам рећи тако, благословена што сам имала срећу да радим са њим, јер је он једна енциклопедија, у сваком смислу - рекла је Наташа Јовић Тривић, која је током досадашње карије остварила низ значајних улога као што су Олга („Евгеније Оњегин“), Фенена („Набуко“), Мадалена („Риголето“), Шарлота („Вертер“), Амнерис („Аида"), Кармен („Кармен"), Улрика („Бал под маскама"), Сузуки („Мадам Батерфлај"), Кнегиња де Бујон („Адријана Лекуврер“)...
М.Б.

Прочитајте још архивираних вести