У ОКВИРУ ЦИКЛУСА “СУСРЕТИ” ОДРЖАНО ВЕЧЕ СА СЛОБОДАНОМ УНКОВСКИМ

У оквиру циклуса „Сусрети“, у петак 23. децембра у Музеју Народног позоришта одржано је вече са редитељем Слободаном Унковским.

Представљајући угледног госта из Македоније, музејска саветница Тијана Михајловић казала је, између осталог, да је реч о светски познатом уметнику чији комади често представљају прекретницу не само у раду појединих уметника, него и театара у којима је радио.
У разговору са драматургом Славком Милановићем, Унковски, који у Народном позоришту већ извесно време спрема драму „Живот је сан“ Педра Калдерона де ла Барке, а чија је премијера заказана за 23. јануар, говорио је о разним сегментима из своје блиставе редитељске каријере.
На питање да ли има радну дефиницију режије, Унковски је одговорио негативно.
- Упркос чињеници што већ 25 година предајем режију, немам дефиницију за њу. Волео бих да је имам, али, ето, немам, иако са великим интересом читам све стручне књиге и пратим често позоришне токове. Можда, кад мало боље размислим, немам ни потребу да имам дефиницију режије, зато што некако мислим да је то нешто што је даље од дефиниције, што је недохватљиво и не тако прецизно. Наравно, у научне сврхе можемо да је дефинишемо на разне начине, али у принципу, не видим неку сврху да ја, као неко ко се бави позориштем, имам потребу да то урадим – рекао је Унковски који је рођен 1948. године у Скопљу. Дипломирао је режију 1971. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи проф. Вјекослава Афрића. У периоду од 1971–1981. био је редитељ и уметнички директор Драмског театра у Скопљу, доцент на Факултету драмских уметности у Скопљу (1983–1987), као добитник Фулбрајтове стипендије предавао је режију на Универзитету у Њујорку (1987/88), а на Харвард универзитету, глуму и режију (1988/89). Током 1990. године био је „Artist-in-Residence“ у Америчком репертоарском позоришту у Кембриџу, и у Народном позоришту Атина. У периоду од 1996. до 1998. био је министар за културу у Влади Републике Македоније. Сада је професор глуме и режије на Факултету драмских уметности у Скопљу и води постдипломске студије режије.
Унковски је један од најзначајнијих редитеља бивше Југославије, а са писцем Гораном Стефановским (чијих је чак десет комада поставио на сцену), представљао је ауторски тандем који је успео да изрази позоришна схватања целе једне генерације уметника. Иако се почеци његове каријере подударају са периодом цветања такозваног редитељског театра (већ једна од његових првих представа, “Ништа” – према тексту Артура Копита, била је радикалан експеримент и победила је на сарајевском МЕСС-у), Унковски је остао привржен драмском тексту. Његово редитељско умеће, пре свега, испољава се у сарадњи са глумцима; читав низ непоновљивих глумачких креација остварен је управо у представама с његовим редитељским потписом.
- Битно је да редитељ и глумци имају међусобно поверење. На проби, рецимо, ако глумац не осећа да је заштићен, вољен, ако осети да га не подржавате у истраживању, он неће да макне од модела које је имао раније. Тако да, ако су неки глумци урадили одређени искорак у мојим представама, онда је то било зато што су добили простор да артикулишу неке своје идеје за које нису знали да постоје – објаснио је Унковски који тек други пут режира у Народном позоришту. Крајем 2008. године поставио је “Фигарову женидбу и развод”, представу засновану на “Фигаровој женидби” Пјера Огиста Карона де Бомаршеа и истоименој опери Волфганга Амадеуса Моцарта из 1874. године, као и на драми Едена фон Хорвата “Фигаро се разводи”, написаној тридесетих година 20. века. Овога пута, одлучио се за Живот је сан” Педра Калдерона де ла Барке, а премијера је заказана за 23.  јануар на Великој сцени. Рекао је да је реч о једном веома узбудљивом комаду који само на први поглед изгледа једноставно, а уствари је веома компликован.
- Радимо га са великим ентузијазмом и уз огромну подршку управе позоришта – напоменуо је популарни Унко у чијим представама су све театарске компоненте оптимално развијене (од сценографије и костима до звука, сценског покрета, музике и дизајна светла), али су увек у некој врсти савршене равнотеже са драмским текстом и глумачком игром. Такође, сваки драмски писац може само да пожели да праизведбу његовог дела ради Унковски, а листа писаца је значајна - од Горана Стефановског, Милице Новковић, Рудија Шелига, Дејана Дуковског... до Милене Марковић. Познато је да су бројни комади у његово режији представљали прекретницу не само у раду појединих уметника, него и театара у којима је радио. Критичар Кевин Кели је у „Бостон глобу“ таквом прекретницом назвао његову режију Брехтовог „Кавкаског круга кредом” у Америчком репертоарском позоришту у Кембриџу, у којем је, поред многих светски значајних уметника, режирао и Роберт Вилсон. Такве датуме у историји представљају и  његово “Дивље месо” Стефановског за Драмски театар из Скопља, “Лепа Вида” Шелига за Камерни театар 55 из Сарајева, “Хрватски Фауст” Шнајдера и “Позоришне илузије” Корнеја за Југословенско драмско позориште...
Представе у режији Слободана Унковског учествовале су на бројним домаћим и европским позоришним фестивалима. На Стеријином позорју је гостовао 11 пута и освојио пет Стеријиних награда.
М.Б.