Вести

Првакиња Опере Народног позоришта у Београду Јасмина Трумбеташ Петровић гостовала је 12. марта с великим успехом на сцени Мариборске опере у улози Леоноре на премијерном извођењу ремек дела Ђузепеа Вердија “Моћ судбине”.

Мариборска публика често је аплаудирала нашој уметници на отвореној сцени, а на крају представе, заједно са осталим протагонистима, поздрављена је вишеминутним овацијама.
Успех је још већи када се у обзир узме чињеница да је госпођа Трумбеташ Петровић за веома кратко време успела да се уклопи у ансамбл и спреми једну тако захтевну улогу
- Све се десило веома брзо, непосредно после “Трубадура” који је био на репертоару Народног позоришта почетком марта. Костим су ми сашили, буквално речено, преко ноћи, а уочи пробе урађене су само неке ситне корекције – каже за “Позоришне новине” Јасмина Трумбеташ Петровић.
Она наглашава да је одговорност била велика, јер се за тако кратко време требало уклопити у читав ансамбл и наступити на истом уметничком нивоу уз сјајан оркестар “који свира као да слушате плочу”.
- Узбуђење је било огромно, јер сам за једну режијску и једну музичку пробу требало да урадим све оно што су они радили месец дана припремајући премијеру. С друге стране, срела сам се с потпуно новим ансамблом и партнерима, а скоро читаву оперу, сценски и музички, поставили су Италијани. Редитељ је био P. F. Maestrini, костимограф Dall' Alpi, сценограф Guuillermo Nova, диригент Marco Boemi, a прави подвиг направио је мајстор светла, Француз Pascal Merat, који је представу уобличио као филм у 3D техници. Било је заиста изванредно – истиче наша саговорница.
Примећујући колико је судбина моћна у појединим тренуцима, она је, у том контексту, подсетила да је исту оперу певала недавно, у децембру прошле године, у Скопљу.
- Такође је у питању био нов ансамбл, па сам рачунала да немам разлога за зебњу. Наравно, то ми је само помогло да обновим улогу, јер сам исту у Београду певала само једном. Ипак, на сам дан представе имала сам велику трему, јер је улога Леоноре веома деликатна и захтевна – наглашава Јасмина Трумбеташ Петровић и истиче да је сала била препуна, а у публици, осим Словенаца, било је много гледалаца и из околних земаља, пре свега Аустрије, Хрватске и Италије.
- Већ после првих тактова, то више нисам била ја, него Леонора. На првој арији, Me pellegrina orfana, велики аплауз, потом следи други чин, и арија Son giunta, када су се проломили аплаузи заједно са скандирањем браво, па дует са Guardianom... и на крају громогласно скандирање и вишеминутне овације. Нисам била свесна тог тренутка. Још увек сам била под утиском опере и нисам схватала значај тога да ме је та публика заиста волела те вечери аплаудирајући ми на свако моје певање. По повратку, закључила сам да сам заиста оставила веома добар утисак и да, познавајући своју природу да сам самокритична и увек желим боље, ипак не треба да тражим више од тога – каже наша саговорница.
Она је додала да је наступ у Марибору био само још један у низу искустава “која ме прате у мојој уметничкој каријери, али се увек изнова јављају са истим ентузијазмом и жаром за успех, без обзира где сте и на којој сцени у свету”.
- Желим да изразим захвалност Мариборској опери што су ме позвали и испоштовали на прави начин, као и колегама, којих је било из суседних земаља и шире, на подршци. Надам се да ће се ускоро на просторима наше бивше државе опет успоставити контакти и да ће уметници моћи да наступају на свим оперским сценама некадашње Југославије. То би, заиста, био прави потез – оценила је Јасмина Трумбеташ Петровић.
М.Б.