Премијера, 29. март 2007. / Велика сцена

Превод Боривоје Недић
Редитељ Јиржи Менцл
Драматург Молина Удовички Фотез
Сценограф Герослав Зарић
Костимограф Марина Вукасовић Меденица
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Сценски покрет Ферид Карајица
Дизајнер звука Владимир Петричевић
Симултани преводилац Данијела Непејхалова
Асистент преводиоца Јасмина Јокић
Организатори Немања Ралић и Немања Константиновић
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Гордана Перовски
Асистент режије Вељко Мићуновић

Премијерна подела:

Витез Џон Фалстаф Милан Гутовић
Фентон, племић Александар Срећковић
Плиткоумић, судија Небојша Кундачина
Мршавко, рођак Плиткоумића Игор Ђорђевић
Форд, виндзорски грађанин Александар Ђурица
Пеџ, виндзорски грађанин Борис Пинговић
Поп Хју Еванс, свештеник из Велса Борис Комненић
Доктор Кајус, француски лекар Миленко Павлов
Гостионичар, „Код Подвезице“ Бранко Јеринић
Бардолф, Фалстафов пратилац Гојко Балетић
Пистол, Фалстафов пратилац Ненад Маричић
Ним,Фалстафов пратилац Милош Ђорђевић
Безазленко, Мршавков слуга  Ненад Стојменовић
Рагби, слуга доктора Кајуса Зоран Ћосић
Госпођа Форд Наташа Нинковић
Госпођа Пеџ Душанка Стојановић Глид
Ана Пеџ, њена кћи Јелена Хелц / Калина Ковачевић
Госпођа Журка, домаћица код доктора Кајуса Нада Блам
Мусавко Немања Константиновић
Слуге Милан Шавија, Милош Дмитровић
Виле: Александра Коцић, Николина Бобар, Маша Миљанић, Милица Ненадић, Мина Радоја, Тијана Дракулић, Јелена Радуловић, Марија Михајловић, Наташа Ненадић, Марија Демировић, Ирина Ковачић, Вања Мијајловић (ученице Балетске школе „Лујо Давичо")

Дизајнер светла Лазар Стреоски
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Мајстор тона Тихомир Савић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду.

O ДРАМИ
Веселе жене виндзорске (око 1597–1601) представљају интересантно одступање од уобичајене шекспиријанске романтичне комедије по томе што радња није смештена у неко имагинарно далеко место као што су Илирија, Белмонт или шума поред Атине, већ у Виндзор, једно по свему буржујско месташце близу Виндзорског замка, у срцу Енглеске. По једном не сасвим поузданом предању, Шекспир је Веселе жене виндзорске написао за четрнаест дана, по налогу краљице Елизабете која је желела да види Фалстафа у улози љубавника (за ту прилику, Шекспир је поново увео лик Фалстафа, о чијој је смрти извештено у Хенрију V). Без обзира на то да ли је ова прича веродостојна или не, одломак при крају комада у којем се директно алудира на церемоније Реда Подвезице, британског највишег витешког реда, подстиче веровање да је драма настала у директној вези са конкретним поводом. Наиме, године 1597, Џорџ Кари, Лорд Хандсон, Лорд Чемберлен и заштитник Шекспирове трупе, био је у Виндзору проглашен за Витеза Подвезице. Краљица није присуствовала овом проглашењу, али је била присутна на свечаности коју је Ред Подвезице приредио у Вестминстерској палати на дан светог Ђорђа (23. април). Шекспирова драма је врло вероватно изведена овом приликом, а могуће је да је и написана баш за ту прилику.Иако у њој има елемената Плаутових комедија и италијанске новеле, извор за Веселе жене виндзорске није нам познат. Комад се разликује од других Шекспирових комедија, овог периода, по томе што радња није смештена у имагинарну земљу, већ у Виндзор и сеоску средину Шекспировог времена. Ово је у суштини елизабетанска комедија, једина коју је Шекспир сместио искључиво у Енглеску; драма је пуна детаља који би били блиски елизабетанским Лондонцима, уз то језик је колоквијалан и савремен. Прича је, међутим, проткана конвенционалним ситуацијама чије је порекло пре књижевно него стварно. У Шекспировој причи има много подударности са средњовековним и другим бајкама, те неким књигама које је вероватно или сигурно читао. Централна прича, о неуспелим покушајима Сер Џона да заведе госпођу Журку и госпођу Форд, и о неоснованој љубомори господина Форда, у традицији је италијанске новеле и могуће је да је била преузета од сер Giovanni Fiorentino's Il Pecorne (1558). У ту причу Шекспир смешта комичну, али на крају романтичну љубавну причу Ане Пејџ, којој се удварају луцкасти али богати Абрахам Слендер и плаховити француски доктор Кајус, али коју на крају осваја млади и лепи Фентон. Овде проза преовлађује над стихом више него у било којој другој Шекспировој драми, а радња је углавном комична: после поноћне сцене у Виндзорској шуми у којој Сер Џон бива ужаснут сопственим блудом, комад се завршава праштањем и љубављу. Познато је да је драма играна за Џејмса I 1604, и за Чарлса I 1638. Године 1660. била је обновљена, непосредно пошто је позориште поново отворено. У почетку није била посебно популарна, али од 1720. публика непрестано ужива у њој. Многи уметници су је прославили, а била је и основа за известан број опера, укључујући Веселе жене виндзорске (1848) Отa Николаја и ремек-дело Ђузепеа Вердија, Фалстаф (1893).
Стенли Велс, Сабрана дела Вилијама Шекспира, Clarendon Press Оксфорд, 1988.


ВИЛИЈАМ ШЕКСПИР
Вилијам Шекспир је био енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга светског гласа. Опус његових дела која су преживела до данас састоји се од 38 позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне поеме, и неколико других поема. Његови позоришни комади били су преведени на све важније живе језике и приказују се свуда у свету чешће него било који други позоришни комад. Шекспир је рођен и одрастао је у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година, оженио се Аном Хатвеј (енгл. Anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузану и близанце Хамнета и Џудит. Између 1585. и 1592. започео је успешну каријеру у Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда Чамберлена“, касније познатију као „Краљеви људи“. Повукао се у Стратфорд вероватно око 1613. где је умро три године касније. Мало писаних сведочанстава је остало о Шекспировом приватном животу и постојала су многобројна нагађања око његове сексуалне опредељености, религиозних убеђења и да ли су дела која му се приписују у ствари написали други писци. Шекспир је највећи део свог опуса написао између 1590. и 1613. Његова рана дела су углавном комедије и историје, родови које је он уздигао до савршенства до краја 16. века. Затим је писао трагедије до отприлике 1608. У том периоду су настали Хамлет, Краљ Лир или Магбет, позоришни комади који се убрајају у најбоље позоришне комаде на енглеском језику.


Интервју са редитељем
НЕ РЕЖИРАМ ДОСАДНЕ И ДЕПРЕСИВНЕ ПРЕДСТАВЕ
Од кад је ушао у свет филма и позоришта упорно је игнорисао све оно што је „савремено“ и „експериментално“. С друге стране, готово тврдоглаво је заговарао искључиво традиционалне вредности, правдајући такав став идејом да оно што он ради мора да разуме и шира публика. Од таквог курса, зацтраног пре више од четири и по деценије, Јиржи Менцл није одступио ни дан данас. Да је био на правом путу, показују и бројна признања која су у међувремену пристизала на његову адресу. Једна од првих, свакако и најзначајнијих награда у његовој богатој колекцији је Оскар, који му је Америчка академија за филмску уметност доделила давне 1967. године за филм Строго контролисани возови. Успехе са филмског платна скоро паралелно су пратили и они које је остваривао на бројним позоришним сценама, не само у некадашњој Чехословачкој, него и у неколико суседних земаља. У сећању многих љубитеља позоришта, посебно упечатљиве су остале режије популарних комада његовог омиљеног драмског аутора – Вилијама Шекспира, међу којима је и Хамлет, остварен 1980. године на Дубровачким летњим играма. Менцл се поново „дружи“ са Шекспиром – у београдском Народном позоришту, где је 29. јануара ове године, са изванредном глумачком екипом, одржао прве читаће пробе комада Веселе жене виндзорске. Премијера комедије у којој играју Милан Гутовић, Игор Ђорђевић, Александар Ђурица, Борис Пинговић, Миленко Павлов, Борис Комненић, Бранко Јеринић, Гојко Балетић, Ненад Стојменовић, Милош Ђорђевић, Александар Срећковић, Небојша Кундачина, Ненад Маричић, Наташа Нинковић, Душанка Стојановић Глид, Јелена Хелц, Нада Блам... одржана је 28. марта на Великој сцени Позоришта, док је разговор са редитељем обављен нешто раније.
Први пут режирате у неком српском позоришту. Какви су вам утисци и да ли је овде систем рада другачији него у земљама у којима сте до сада радили? „Мислим да су позоришта свуда иста, глумци такође, а једина разлика је у томе што постоје места где су они боље плаћени. На жалост, знам да то није случај са српским глумацима.“
Предлог да Менцл ради ову Шекспирову комедију потекао је од директора Драме Народног позоришта Божидара Ђуровића. Угледни гост није се двоумио ни једног тренутка, већ је понуду оберучке и са задовољством прихватио.
„У позоришту сам увек радио на тај начин, дакле, да ми неко други понуди текст. Иначе, овај комад посебно волим зато што га одликују изванредне драмске ситуације и невероватно живи ликови. Позоришна представа никад не сме да буде досадна и депресивна. А Веселе жене виндзорске су управо такве – ни досадне ни депресивне. Биће ту, наравно, и хумора. Он помаже да заборавимо на многе ружне ствари које нас окружују... Али, ово је ипак позориште, а ја не волим да много унапред причам о комаду који радим.“
Опаску да његов систем рада, који је усмерен у правцу да га и „обични“ гледаоци разумеју, критичари често називају конзервативизмом, па чак и недостатком храбрости, Менцл је кроз осмех прокоментарисао како га такви ставови уопште не интересују нити потресају.
„Таква мишљења не би требало никога да плаше. Не треба се освртати на њих. Ви морате да радите, упркос томе шта они пишу. Кад нешто урадите тако да људи то не могу да разумеју, онда значи да ви не знате да радите. Међутим, критичар који овај комад гледа, рецимо, 80. пут, иако представа није успела, рећи ће да је за њега интересантна зато што има 'то' нешто другачије, и он у томе види уметност. За разлику од њих, ја уметност видим у томе да оно што се ради – може и да се разуме. У томе је та смелост и то човек мора да зна“, тврди славни редитељ.
Менцл истиче да је током досадашње позоришне каријере имао срећу и задовољство да се као редитељ више пута ухвати у коштац са разним Шекспировим комадима, међу којима су поред Веселих жена виндзорских и Хамлета, били и Сан летње ноћи, Укроћена горопад... Признаје да му је Шекспир један од најдражих драмских аутора.
„Данашње време препуњено је филмовима у којима само гледамо насиље, криминал, убиства... Наравно, ни Шекспир није био имун на такве појаве, није ни он могао без тога. Међутим, он је знао како да привуче људе у позориште кроз атрактивну драмску сцену у коју би, за разлику од данашњих драматичара и филмских продуцената, увек додао морал и сажаљење према жртви. Тога данас нема. Сви уживају у насиљу.“
За разлику од позоришта, на филму Јиржи Менцл никада није режирао Шекспирове комаде. Тако нешто, како каже, уопште му није падало на памет. Неће ни убудуће, додаје, јер таквих амбиција никада није имао.
„Шекспира на филму могу да раде само Енглези, премда, чак ни они то сваки пут не знају добро да ураде.“
Даљи ток разговора са господином Менцлом, ипак је у целини био посвећен његовом раду на филму.
После мукотрпних годину и по дана скоро свакодневног рада, почетком новембра прошле године, Менцл је завршио режију свог најновијиег филма – Како сам служио енглеског краља, рађеног по чувеном, истоименом роману Бохумила Храбала. Филмска прича се, као и она у књизи, протеже од времена Чешке „Прве републике“, до средине шездесетих година прошлог века у комунистичкој Чехословачкој. Главни јунак је келнер Јан Дите, кога пратимо од његових почетака као „пикола” који учи занат у неком провинцијском, полусеоском хотелу, до изласка са робије на којој је био због колаборације са Немцима током Другог светског рата. Филм је ове године приказан и на престижном филмском фестивалу у Берлину, где је освојио награду међународне филмске критике – FIPRESCI. Менцл је задовољан реакцијом публике, посебно оне у Чешкој.
„Биоскопи су веома посећени. У претходних осам недеља, колико је на репертоару, филм је видело више од пола милиона гледалаца.“
У Берлину се већ једном, пре нешто више од деценију и по, окитио најсјајнијим одличјем – „Златним медведом“ за филм Шеве на жици. Није се, каже, надао да би и са Краљем могао да понови идентичан успех.
„Ја сам реалан човек, јер знам каква су имена била тамо. Драго ми је да сам и ја био присутан. За мене је била велика част да будем у том друштву.“
Ипак, за разлику од публике, чешка критика је и овога пута имала другачији став. Између осталог, неки од њих филм вреднују следећим речима: „...Видели смо менцеловски рафиниран, менцеловски перфекционистички, благо ироничан, прецизно одглумљен филм. Видели смо неколико антологијских кадрова, удахнули дословну чаршијско-богаташко-грађанску атмосферу Прве републике између два рата – али храбаловско умеће приповедања у сликама које су све невероватније од невероватних, у измишљањима, у хиперболама – нереалним али најпоетичнијим што се могу смислити, тај шарм храбаловске литературе који је њена основна и највећа лепота, вредност која је, вероватно, филмском камером и неухватљива, остао је неисказан и непренесен у филм...“„Ха.... Они су увек супротног мишљења од публике. Критичари су увек 'паметнији' од оних који су то радили. То је увек тако“, Менцл коментарише наше наводе са помало циничним осмехом на лицу.
Како сам служио енглеског краља је шести филм који је Менцл радио по Храбаловој литератури...
„Храбал је као и сваки велики аутор био духовно веома богат. Било ко да на основу његове литературе покуша нешто да уради, моћи ће то да резимира само делимично. Чини ми се да сам ја успео да приђем доста близу Храбалу. Они који, ипак, кажу да то није у потпуности Храбал, у праву су, јер њега нико у потпуности не може да сними због свих тих силних детаља који се налазе у сваком његовом комаду. Мени је веома драго да је публика била задовољна сваким од тих филмова које сам радио на основу његових дела. Такође, посебно ме радује да је и он био веома задовољан како су филмови били урађени. Нажалост, једино овај, Како сам служио енглеског краља, није могао да види, јер је пре седам година трагично изгубио живот.“
После великог успеха који је постигао филмом Строго контролисани возови, Менцл је добио веома примамљиву понуду да редитељску каријеру настави у Сједињеним Америчким Државама. Није је прихватио, и каже како и данас сматра да је исправно поступио.
„Да, ја и даље тврдим да ми је то био много паметан потез. Ниједан од филмова које сам касније снимио, не бих могао да радим у Америци. Америка није толико паметна.“
Наш саговорник вели да му Оскар, у смислу неке афирмације, апсолутно није био ни од какве користи.
„То признање није имало ама баш никаквог позитивног утицаја, било је чак супротно. После повратка из Америке, радио сам један комерцијални филм и кад сам га завршио, дошли су у Праг руски тенкови. Људи из моје генерације почели су да добијају забрану за рад. Мислим да је управо Оскар утицао на то да и мене задеси иста судбина. Неколико година нисам смео да радим.“
Известан период у свом уметничком ангажману провео је стварајући „иза гвоздене завесе“, у временима када је у тадашњој Чехословачкој постојао проблем уметничке слободе изражавања. Чак и поред свих опасности које су вребале, каже да је на одређени начин, ипак, било изазовно и инспиративно радити у таквим условима.
„Све је другачије кад си млад. У то доба, поред великих снова увек је присутна и јака мотивација. Човек има одређени разлог зашто би да ради неке ствари, и онда је принуђен да пронађе неки међупростор како би то и остварио. Могу да кажем да комунистичка цензура уопште није била толико оштра колико је оштра ова данашња. Чак је и финансије за филм много теже наћи данас, него у оно време. Искрено се дивим свим овим младим момцима који имају снаге да крену у све то.“
Мањим, углавном епизодним улогама, паралелно је градио и глумачку каријеру, али је она, ипак, значајно остала у сенци свега онога што је у претходних 40 и више година урадио као филмски и позоришни редитељ.
„Ја нисам глумац, то је мој хоби. У филмовима играм само зато што имам пријатеље редитеље који ми понуде да одиграм неку мању улогу, такорећи улогицу.

Разговарао Микојан Безбрадица

Представе - Драма