Премијера, 23. јануар 2012 / Велика сцена

Превео Никола Милићевић
Редитељ Слободан Унковски                 
Сценограф  Мета Хочевар             
Костимографи  Јелена и Светлана Проковић    
Драматург Славко Милановић
Сценски говор  Љиљана Мркић Поповић
Композитор  Ирена Поповић
Сценски покрет Слободан Унковски    
Асистент за сценски покрет Бојана Мишић                

Премијерна подела:

Базилије, пољски краљ  Предраг Ејдус
Сигизмунд, кнез  Никола Ракочевић
Астолфо, кнез московски  Борис Пинговић
Клоталдо, старац  Борис Комненић
Кларин, лакрдијаш  Бојан Димитријевић
Стела, принцеза  Наташа Нинковић
Росаура, дама  Нада Шаргин

Палата снова: Маријана Пејатовић, Сара Јоксимовић, Милица Јанкетић, Никола Ранђеловић, Дејан Дедић, Маја Лукић, Милица Јанковић, Милош Лаловић, Марко Мак Пантелић, Невена Ристић, Иван Заблаћански, Немања Стаматовић, Соња Ковачевић, Милена Живановић, Ваја Дујовић, Ива Стефановић, Марија Стокић, Матија Живковић, Лазар Ђукић*
* студенти глуме ФДУ, класе професора Биљане Машић и Гордане Марић
Асистент режије Бојана Лазић
Асистент режије-волонтер Дејан Јанковић        
Организатор Јасмина Урошевић
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Гордана Перовски
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Перица Ћурковић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

ТРАГАЊЕ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ У СВЕТУ ИЛУЗИЈА
Пишући о Калдероновој драми, многи аутори су истицали да се мотив пролазности изражен у песничкој слици „живот је сан“ могао пронаћи већ у дубокој старини, од индијских митова, преко јудаизма и грчке филозофије до римског стоицизма. У шпанском средњем веку ова тема се одржала, пре свега преко оријенталних извора: легенда о Барлааму и Јосафату, хришћанска прерада санскритског текста Лалита – Вистара о Будином животу, садржавала је причу о принцу заточеном у кули због лошег предсказања звезда. Гвин Едвардс је указао и на то да се прича о пробуђеном спавачу појављује у делима неколицине шпанских писаца, а да је директан извор драме Живот је сан чак једно од ранијих дела самог Калдерона (које је написао у сарадњи са Антонијем Коелом). Међутим, пишући о свеприсутности ове теме, Валбуна Брионес примећује да је, више од елемената познате приче до којих је писац могао доћи, Калдерона интересовао морални проблем који она садржи. Он сматра да је платонистичко виђење светлости као метафоре за моралну спознају до Калдерона дошло преко Сенеке: Сенека примећује како страсти и патње пролазе као „празне фантазије сна“, а човеково искуство пореди са животом у затвору. У расправи De Beneficiis он записује речи које је Калдерон скоро извесно читао: „Колико је оних на свету који нису достојни да виде светло! Али упркос томе сунце излази! И колико их је који жале што су се родили!“ Према В. Брионeсу, Калдерон је „традиционалним сликама дао филозофску конзистентност, користећи тему пролазности живота за решавање два проблема којима су разбијали главу филозофи 17. столећа – предестинације човека и преваспитања његовог карактера“. Имајући у виду филозофске изворе драме Живот је сан, Валбуена Брионес истиче три могуће интерпретације Калдероновог дела. Прва говори о божјој провидности. Сигисмунд из првог, негативног искуства извлачи наук и зато приликом другог изласка из затвора поступа разумно, поново успостави ред, понаша се као прави принц, и тако оповргне негативна пророчанства која су његов долазак на престо најављивала као пропаст државе. Божја промисао побеђује судбину и човек у свим, па и непријатељским околностима, може да оствари своју слободну вољу. Друга интерпретација у складу је са неоплатонистичким схватањима: драма Живот је сан брани теорију о реду и хармонији које су од Бога, насупрот судбини, која тежи деструктивности. Савременом читаоцу, сматра он, занимљиви су и други чиниоци, који омогућавају трећу интерпретацију, по којој драму можемо да разумемо и као интимну трагедију принца Сигисмунда који уништава своју личну срећу тиме што се подређује друштвеним нормама – да не би изгубио свој социјални статус. Неку врсту проширивања ове треће интерпретације налазимо код савремених аутора који се баве Калдероновим делом. У центу њихове пажње је питање идентитета за којим – како каже словеначки драматург Диана Колоини – не трага само принц Сигисмунд, него и сви други ликови у драми Живот је сан: „Сваки појединачни лик има искривљену слику. Росаура је у том смислу егземпларна: у овај свет она ступа преобучена у мушкарца, да би касније била најлепша и најсудбоноснија жена у њему, а пре него што је остварила своју правду мора да носи одећу оба пола, као андрогина звер (...) Росаурино прерушавање израз је опште мешавине супротности, која сеже од замене љубави и власти (Астолфо) преко паралелизма лојалности и издаје (Клоталдо) до повезивања науке и тиранске власти (Базилије). (...) Поглед на свакога од њих ломи се у различите слике, али они су појединачно, међутим, необично слични, тако да у свакоме можемо да запазимо одраз другога (без могућности да се избегне огледало које обухвата и наша лица)“. Ова игра вишеструких идентитета је блиска савременом читаоцу који је сведок пада ентузијазма за мултипликовањем светова и идентитета, пошто је та лако обећана слобода културних студија из 60-их година завршила у медијским манипулацијама. Човекова слободна воља коју је Калдерон заступао кроз своје дело, код савременика виртуелних светова уступа место потрази за идентитетом. Као Сигисмунд, и он трага за – извесношћу, не може да прихвати свет манипулације перцепцијом изражен у речима краља Базилија: „На овом свету сви сањају“. У својој бриљантној анализи, Колоинијева закључује да је извесност у личном избору. Једино што у свету илузија Сигизмунду даје осећај стварности је љубав према Росаури. Сигисмунд, као у неком егзистенцијалистичком откровењу („егзистенција је пре есенције“) постане свестан свог правога „ја“, тако што схвата да га мора сам изабрати. „Парадоксално је“, каже Колоинијева, „да ће зато да би достигао јединство и идентитет морати да се одрекне (...) оног човечанског у себи – благодети љубави“. Питања која је поставио Калдерон актуелизују се и данас. „Сумње које је наметао себи“, како каже преводилац Никола Милићевић, „стајале су пред њим као утваре које су га мучиле. (...) А тамо где није могла допријети његова филозофска мисао, тамо је досезала песничка имагинација и снага његове маште“. Зато, упркос својој строгој форми, Живот је сан – „аристотеловска драма a la espanola“, како каже В. Брионес, остаје отворено дело за сценску поезију, не само за дискурзивна тумачења.
Славко Милановић


ПЕДРО КАЛДЕРОН ДЕ ЛА БАРКА
(17. јануар 1600, Мадрид — 25. мај 1681, Мадрид)
Песник и књижевник Педро Калдерон де ла Барка се сматра једним од највећих шпанских драмских писаца. Он је започео оно што многи називају другим златним веком шпанског позоришта, стварајући и усавршавајући драмске форме и жанрове које је установио његов претходник Лопе де Вега. Калдеронов отац, имућни државни службеник, који је умро 1615, био је човек тешког и диктаторског карактера. Напети односи у породици су очигледно имали дубоког утицаја на младог Калдерона, јер се неколико његових драма бави анархичним понашањем као директном психолошком и моралном последицом злоупотребе родитељског ауторитета. Калдерон је најпре желео да се посвети црквеној служби, па је 1614. дипломирао на Универзитету у Алкали, али се наредне године пребацио у Саламанку, где наставља студије уметности, права и вероватно теологије до 1619. или 1620. Напустивши идеју да служи цркви, он се запошљава код управника Кастиље, 1623. почиње да пише драме које се изводе на двору и убрзо постаје водећи члан мале групе драмских писаца које Филип IV окупља око себе. Краљ му 1636. додељује титулу Витеза ратничког реда Св. Џејмса. Калдеронова популарност није ограничена само на двор, његове ране драме су извођене и у народним позориштима, па је после смрти Лопеа де Веге (1635) постао водећи мајстор шпанске сцене. Његова књижевна каријера је због војне службе у Италији и Холандији стагнирала током целе деценије, 1625–1635, а касније још годину или дуже због службовања у Каталонији. Добија титулу Витез реда Сантијага 1637, а 1651. постаје свештеник и најзад игуман братства Сан Педро у Мадриду. На двору Филипа IV је имао различита задужења, а краљ је његову службу наградио пензијом и великим фондом који је давао за опрему представа по његовим комадима. Калдерон је умро 25. маја 1681. Највеће Калдероново достигнуће у домену драматургије је било креирање сложених драмских шаблона у којима уметнички ефекат израста из идеје о позоришном делу као целини нераздвојних елемената. У његовој драмској техници, поетска маштовитост, ликови и дешавања суптилно су повезани кроз доминантне симболе који наглашавају значај теме. Иако задржава реторичка средства типична за шпански барокни стил, његови стихови одступају од претеране орнаментације и развијају се у кондензован, бритким умом контролисан стил. Дубина и доследност мисли, изузетно интелигентна вештина и уметнички интегритет, филозофски став, као и рационалност и хуманост његових моралних стандарда, чине га једним од водећих уметника светске драме. Писао је световне драме, у којима доминирају митолошке теме уз мање или више алегорије: Лекар своје части (1635), Живот је сан (1635), Судија заламејски (око 1640), Кћи ваздуха (1653); религиозне драме, у којима обично прати традицију језуитске драме установљене ван Шпаније, на основу прича о преобраћењу и мучеништву, обично светаца из раног доба цркве: Постојани принц (1629), Чудесни мађионичар (1637); седамдесет и шест алегоријских драма – autos sacramentales – специфичних шпанских комада базираних на средњовековним мистеријама, који су извођени на отвореном, током прослава Корпус Кристи: Валтазарова вечера (око 1630), Нема среће без Бога (око 1652), Господарев виноград (1674), Трговчева барка (1674), Верни чобанин (1678); писао је и зарзуеле – Фалеринин врт (1648) и опере: Црвено као ружа (1660), Љубомора, чак и на ваздух, може убити (1660), као и велики број фарси...
 
Alexander A. Parker
Copyright © 1994-2011 Encyclopædia Britannica, Inc.
(www.biography.com)
www.imagi-nation.com
www.gutenberg.org


СЛОБОДАН УНКОВСКИ
Рођен је 1948. у Скопљу. Дипломирао режију 1971. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи проф. Вјекослава Афрића. У периоду од 1971–1981. био је редитељ и уметнички директор Драмског театра у Скопљу, доцент на Факултету драмских уметности у Скопљу (1983–1987), у оквиру Фулбрајтове стипендије предавао је режију на Универзитету у Њујорку (1987/88), а на Харвард универзитету, Кембриџ, МА, САД предавао је глуму и режију (1988/89). Током 1990. био је „Artist-in-Residence“ у Америчком репертоарском позоришту у Кембриџу, МА, САД и у Народном позоришту, Атина. У периоду 1996–1998. министар за културу у Влади Републике Македоније. Сада је професор глуме и режије на Факултету драмских уметности у Скопљу и води постдипломске студије режије. Слободан Унковски је један од најзначајнијих редитеља бивше Југославије, а са писцем Гораном Стефановским (чијих је чак десет комада поставио на сцену), представљао је ауторски тандем који је успео да изрази позоришна схватања целе једне генерације уметника. Иако се почеци његове каријерe подударају са периодом цветања такозваног редитељског театра (већ једна од његових првих представа, Ништа – према тексту Артура Копита, била је радикалан експеримент и победила је на сарајевском МЕСС-у), Унковски је остао привржен драмском тексту. У његовим представама су све театарске компоненте оптимално развијене (од сценографије и костима до звука, сценског покрета, музике и дизајна светла), али су увек у некој врсти савршене равнотеже са драмским текстом и глумачком игром; сваки драмски писац може само да пожели да праизведбу његовог дела ради Унковски (а листа писаца је значајна, од Горана Стефановског, Милице Новковић, Рудија Шелига, Дејана Дуковског... до Милене Марковић). Али његово редитељско умеће се пре свега испољава у сарадњи са глумцима; читав низ непоновљивих глумачких креација остварен је управо у представама Слободана Унковског. Унковски је светски познат уметник чије представе често представљају прекретницу не само у раду појединих уметника, него и театара у којима је радио. Критичар Кевин Кели је у „Бостон глобу“ таквом „прекретницом“ (milestone) назвао његову режију Брехтовог Кавкаског круга кредом у Америчком репертоарском позоришту у Кембриџу, САД, позоришту у којем је, поред многих светски значајних уметника, режирао и Роберт Вилсон. Такве датуме у историји представљају његово Дивље месо Стефановског за Драмски театар из Скопља, Лепа Вида Шелига за Камерни театар 55 из Сарајева, Хрватски Фауст Шнајдера и Позоришне илузије Корнеја за Југословенско драмско позориште и друге. Представе у режији Слободана Унковског учествовале су на бројним европским позоришним фестивалима: Хрватски Фауст С. Шнајдера на Театру нација у Нансију 1984, Буре барута Д. Дуковског на Бонском бијеналу 1996, Шине Милене Марковић на Бијеналу у Висбадену 2004, три пута је учествовао на БИТЕФ-у (1975, 1980, 1991), те на међународним позоришним фестивалима у Каракасу (Венецуела), Боготи (Колумбија), Ћивидалеу (Италија), Лондону (Велика Британија), на Летњем фестивалу у Хамбургу, Дубровачким љетним играма, Сплитском љету. На Стеријином позорју је гостовао 11 пута и освојио пет Стеријиних награда: Јане Задрогаз, Г. Стефановски (Ванредна Стеријина награда за најбољу представу, 1975), Дивље месо, Г. Стефановски (Ванредна Стеријина награда за режију, 1980), Хрватски Фауст, С. Шнајдер (Стеријина награда за режију, 1983), Срећна нова 1949!, Г. Михић (Стеријина награда за режију, 1985), Кула вавилонска, Г. Стефановски (Стеријина награда за режију, 1990). Неке од важнијих представа Слободана Унковског: Јане Задрогаз, Драмски театар, Скопље; Дивље месо Г. Стефановског,  Драмски театар, Скопље; Тетовиране душе Г. Стефановског, Театар на Малој Брони, Москва; Кавкаски круг кредом Б. Брехта, Америчко репертоарско позориште, Кембриџ, САД; Четврта сестра Јануша Гловацког, Народно позориште, Атина; Зимска бајка В. Шекспира, Америчко репертоарско позориште, Кембриџ, САД; Пер Гинт Х. Ибзена, Словенско народно гледалишче, Љубљана; Сарајево Г. Стефановског, међународна копродукција (Шведска, Белгија, Немачка); Позоришне илузије П. Корнеја, ЈДП, Београд; Буре барута Д. Дуковског, ЈДП Београд; Мизантроп Ж. Б. П. Молијера, СНГ Љубљана; Орест  Еурипида, Национални театар Северне Грчке, Солун / Епидаурус.
 

Представе - Драма