Архива вести

Народно позориште у Београду
ПРЕДСТАВА НОВОЗЕЛЕЛАНДСКЕ ТРУПЕ EQUAL VOICES ARTS „САЛОНИКА – СОЛУН“, 7. МАЈА НА СЦЕНИ „РАША ПЛАОВИЋ“
28.04.2017.

Новозеландско иновативно, инклузивно, професионално позориште Глувих и чујућих са Новог Зеланда “Equal Voices Arts”, које први пут у оквиру своје европске турнеје посећује Србију, гостоваће 7. маја на Сцени "Раша Плаовић" (20,30) са представом "Салоника - Солун".  
Ова вишеструко награђивана британска позоришна трупа, са тренутним седиштем на Новом Зеланду, извешће ту мултилингуалну (вишејезичну) позоришну представу на енгелском, српском и новозеландском знаковном језику (НЗЈ) приказујући оригинално дело које, преплићући три језика и три различите културе, представља причу о једном пријатељству насталом у јеку Првог светског рата.
Пројекат је урађен под руководством позоришне редитељке др Лоре Хохи, доцента на позоришним студијама Универзитета Ваикато и уметничког директора трупе “Equal Voices Arts”.
Она је заједно са својим интернационалним тимом Глувих и чујућих уметника са Новог Зеланда, Србије и Велике Британије допутовала у Европу на интернационалну турнеју.
У Кериеџвркс позоришту у Лидсу одржана је светска премијера представе чиме је и званично започета Европска турнеја.
Лора наглашава да се “представа изводи без званичног превођења три језика, чиме се истражује једнакост сва три језика на сцени”.
- Ми смо се бавили истраживањем могућности да направимо представу приступачну различитим врстама публике – каже она.
Новозеланђанин Шон Фахи је професионални Глуви глумац у овој представи и његов матерњи језик је НЗЈ.  
Са радошћу и великим узбуђењем, истиче да је веома поносан што НЗЈ први пут доводи на европске позоришне сцене.
Поред њега, у представи наступа и глумац Народног позоришта у Београду Михаило Лађевац који игра на свом матерњем, српском језику. Рад на овој представи, уз коришћење три језика током проба, сматра, како је истакао, веома важним у својој  каријери:   
- Велики ми је изазов био да истражујем приступачност наше представе различитим врстама публике кроз константну употребу три језика током проба, један у комуникацији са Шоном, један у комуникацији са Билом и Лором, и један у комуникацији са самим собом. То ме је све више уверавало да позориште заиста нема никаквих граница. Ипак, најузбудљивији моменат у раду ми је био час када сам схватио да је све што се дешава у представи у ствари могуће да се и десило, с обзиром на то да су Шонов деда и мој прадеда били учесници у Првом светском рату. И сасвим могуће да су се срели у Солуну 1917. године – сматра Лађевац.
Представа је настала уз помоћ британског драматурга овенчаног Гилдовом наградом Била Хопкинсона који је у средиште радње поставио једно пријатељство између српског војника, тек пристиглог из ледених планинских борби, и новозеландског минера, који је сакривши да је глув, успео да се придружи својим друговима на путу за Галипољску битку…
Аутор музике и  извођач је Енди Даган.
Шон и Михаило су заједно већ били партнери на сцени, у награђиваном комаду “At The End Of My Hands”, који је био на турнеји по Новом Зеланду током 2016. године.
Та представа је добила престижну новозеландску државну награду “Arts Access Aotearoa Award”, а уручена је прошле године у новозеландском Парламенту од стране министарке културе, уметности и националне баштине, Меги Бери.
М.Б.
 
О представи “Салоника – Солун”:
Током 1916. године велики број мулти-националних група људи населило је антички град Солун (Салоника).
Избеглице и војници створили су град сав под шаторима. Болнички бродови су пристизали у Солунску луку, док се зид од бодљикаве жице дизао око града. У примирју између борби који се догодио у период од Божића до Ускрса 1917, два војника започињу своје несвакидашње пријатељство.
У том мулти-националном граду сусрећу се српски војник тек дошао из ледених планинских борби и новозеландски  минер који је сакривши да је глув, успео да се придружи новозеландским трупама и преживи крваву Глипољску битку.
Без заједничког језика, наша два јунака развијају свој специфични начин комуникације кроз свакодневне радости, патње и писма својих драгих из домовине.
Кроз приповедање, на енглеском и српском језику, као и на Новозеландском знаковном језику, и сцене специјално стваране кроз Visual Vernacular форму која користи комбинацију природних знакова, знаковни језик, пантомиму и све остале елементе физичког театра, ова представа подједнако је прихватљива и за Глуву и за чујућу публику.