Вести

Опера Винћенца Белинија „Норма“, под диригентском управом маестра Дејана Савића, у поставци и сценографији чувеног италијанског редитеља, уметника светске репутације и каријере, Ђанкарла дел Монака, биће премијерно изведена 10. јуна (19,00) на Великој сцени.
Насловни лик Норме, првосвештенице храма, певаће сопран Сања Керкез, у алтернацији са Свитланом Декар, к. г..
У ансамблу су и Јанко Синадиновић/ Александар Дојковић (Полион), Ненад Јаковљевић/ Драгољуб Бајић (Оровезо), Драгана дел Монако/ Александра Ангелов (Адалђиза ), Љубица Вранеш/ Наташа Рашић (Клотилда) и Марко Живковић/ Слободан Живковић (Флавио).
У представи ће учествовати Оркестар и Хор Опере Народног позоришта у Београду.
Костиме ће креирати Стела дел Монако, к. г. и Катарина Грчић Николић.
У ауторској екипи су и Дијана Цветковић (асистент диригента), Ивана Драгутиновић Маричић (помоћник редитеља), Александар Николић/ Владан Ђурковић (асистенти редитеља), Мираш Вуксановић (помоћник сценографа) и Јасна Сарамандић (асистент сценографа).
Прва реприза биће одржана у суботу 17. јуна.
„Норму“, праизведену 25. децембра 1831. године у миланској Скали, Белини је компоновао после великих успеха које је имао са операма „Гусар“, „Туђинка“ и „Месечарка“, о којима је писао свом пријатељу Франћеску Флориму.
Занимљива је, међутим, чињеница да су ове опере и после успешног приказивања „Норме“, увек имале више успеха код публике од овог Белинијевог дела, иако га је он сматрао најбољим и чак изјављивао да једино „Норму“ сматра делом којим се може увек поносити.
Нема сумње да се укус публике од тада променио и да је „Норма“ касније оцењена онако како заслужује, те јој је у историји додељено оно место које јој је Белини наменио.
Либрето за ову оперу написао је Фелиће Романи, према истоименом трагичном делу Александра Сумеа.
„Норма” се састоји из два чина, од који сваки има по две сцене. Описује догађаје у Галији, тачније, у светом гају и храму бога Ирминсула, у првом веку нове ере, када је Галија била под окупацијом Римљана.
У Народном позоришту у Београду, премијерно је, први и једини пут до сада, изведена 12. јануара 1966. године, под диригентском управом Оскара Данона, у режији Младена Сабљића и кореографији Бранка Марковића.
Улоге су остварили Милка Стојановић (Норма), Драго Старц (Полион), Ђорђе Ђурђевић (Оровезо), Ђурђевка Чакаревић (Адалђиза), Љубица Врсајков (Клотилда) и Живојин Милосављевић (Флавио).
Сценографију је урадио Миомир Денић, а костиме Божана Јовановић.
М.Б.

 

Интервју са Сањом Керкез, објављен у 107. броју ПОЗОРИШНИХ НОВИНА, 27. маја

 

                             Норма је круна каријере сваког сопрана

 

Оперски репертоар Народног позоришта у Београду ускоро ће бити богатији за још један велики наслов - чувену Белинијеву лирску трагедију „Норма“, која ће под диригентском управом маестра Дејана Савића, у поставци чувеног италијанског редитеља Ђанкарла дел Монака, премијерно бити изведена 10. јуна на Великој сцени. Насловну улогу Норме, првосвештенице храма, певаће првакиња Опере Сања Керкез, уметница која је током досадашње веома успешне и богате каријере тумачила неке од најзахтевнијих рола сопранског фаха, попут Лучије од Ламермура, Ђилде, Одабеле, Адине, Микаеле, Ане Болен, Виолете Валери, Аиде…

Норма је, тврде добри музички познаваоци, улога намењена сопрану који мора да поседује изузетну флексибилност, драмску снагу, распон и вештину у извођењу белканто бравура.  Је л’ потребно још нешто да би се отпевала беспрекорно?

Искуство. Ово није улога за младе певаче, већ за оне који поседују не само вокално искуство, него и искуство на сцени, потом животно искуство… Тек када вам се тај сублимат деси у одређеном периоду животу, онда можете бити сигурни да сте спремни да уђете у једну овакву улогу како би је отпевали на успешан, беспрекоран, начин. Наравно, у свему томе, улога Норме тражи и манифестацију глумачког талента.

Колико је времена потребно за припремање једне такве изузетно тешке и захтевне роле?

То је индивидуална ствар. Некоме треба више, некоме мање времена. Што се мене тиче, волим да за сваку улогу издвојим најмање шест месеци рада. Притом, не мислим ту само на учење нотног материјала и упевавање, него и на то да је неопходно да се комплетно савлада вокално и драматуршко стање улоге да би се могло ући у режијске пробе и одговорити на захтеве редитеља. Овога пута нисам имала толико времена, јер сам тек крајем априла допутовала из Будимпеште где сам певала Абигаилу у Вердијевом „Набуку”. Истина, понела сам ноте „Норме” са собом, али нисам могла да будем сконцентрисана на учење, јер је веома тешко радити две улоге паралелно. Но, чим сам се вратила у Београд, почела сам да радим „Норму” пуном паром и верујем да ће то на крају, све заједно, изгледати веома, веома добро. Биће то велика представа.

На чему заснивате тај оптимизам?

На томе да осим феноменалне Белинијеве музике, имамо одличну уметничку и сарадничку екипу. Такође, веома је значајно да у својим редовима имамо светски познатог редитеља Ђанкарла дел Монака, који је изузетно маштовит и иновативан на сцени. Мислим да су то сасвим довољно разлози због којих могу да верујем да успех неће изостати.

Норма, коју су певале многе славне светске оперске звезде (Марија Калас, Монсерат Кабаље…) сигурно је један од највећих изазова за сваког сопрана. Да ли је, у Вашем случају, ова улога круна досадашње каријере?

Наравно. Норма је круна каријере сваког сопрана. Она је, заиста, то што кажете, највећи изазов. Не бих да звучим претенциозно, али та улога не може да се пева, ако иза себе немате, као што сам малочас рекла, велико вокално, сценско и животно искуство. Кроз њу ћу, наравно, моћи још више да се развијам као уметник. Такође, сваким новим извођењем, сигурна сам да ће још више напредовати, уосталом, као и све досадашње улоге које сам радила. Никада, ни на једној улози коју сам певала током каријере, нисам престала да радим и сваки пут, кад улазим у нове продукције, схватим да, колико год да сам певала неку од њих, увек има још простора да се научи нешто ново и да могу још боље неке ствари да урадим. Сигурна сам да ће исти случај бити и са Нормом. Обично су премијере, што се тиче неких личних задовољстава уметника самим собом, најслабије, јер је иза вас велики број проба, умор и презасићеност материјалом. Због свега тога, свака представа почиње да живи прави живот тек после премијере. 

У овој опери је и позната арија „Каста дива“, Нормина нежна и заносна молитва, најчувенија музичка страница из Белинијевог опуса и једна од најславнијих у читавој историји оперске музике…

Она је, заиста, веома популарна у целом свету. То је, заправо, Нормина једина арија, са дивном, нежном, музиком, а све остало су ансамбли, дуети… У овој опери, бар ја тако мислим, постоји још огроман број дивних тренутака са веома јаким драматуршким деловима, али, ето, „Каста дива“ се издвојила као велики хит. И то је прати још од праизвођења „Норме”. Исти је случај у „Травијати” са аријом „Естрано” и „Винском песмом” или, пак у „Риголету” са „La Dona e mobile”.

Славна уметница Ђудита Паста, која је била први тумач улоге Норме, казала је Белинију да „Каста дива” уопште није каватина, већ „најстрашнија и најтежа арија на коју сам наишла у својој каријери”…

Да, слажем се са Ђудитом, заиста је вокално веома захтевна. Први пут сам је отпевала пре десетак година, а после сам је често изводила на концертима. Та арија тражи једну филигранску технику, миран дах, огромну контролу пиана…

Норма је стигла у тренутку ваше пуне певачке и уметничке зрелости. Шта даље, шта за сопрана, после једне такве улоге, може бити изазов?

Свако од нас има неке своје снове. Када сам ја у питању, Норма је један од њих. Тренутно је тај сан у фази реализације, али ће ускоро бити остварен. Шта даље? Има још много улога које бих волела да певам и, наравно, желела бих да што више наступам у иностранству. У томе ми много помаже моја менаџерка Сандра Миланков која има своју агентуру у Вуперталу. Веома сам јој захвална за све што ради за мене.

Поменули сте, на почетку разговора, да сте недавно тумачили Абигаилу у Вердијевом „Набуку”?

Да, и тај ангажман сам добила преко Сандре. Представа је добила одличне оцене и то је било још једно предивно искуство за мене. У питању је једна озбиљна кућа, репрезентативни Државни театар, са салом од 2000 места, где гостују велика светска имена попут Пласида Доминга, Илдебранда Д'Арканђела…  Имају веома квалитетан ансамбл, велику продукцију и често изводе по две представе дневно.

Од 2015. године, често гостујете на сцени загребачког ХНК-а. У овој сезони, више пута сте певали улогу Виолете Валери, у Вердијевој „Травијати”. Какве утиске носите са тих наступа?

Веома позитивне. Имам одличну сарадњу са колегама, публика ме сваки пут сјајно прихвати, а у међувремену, научила сам и многе ствари захваљујући маестру Никши Барези. Он је врхунски уметник, велики зналац, шетајућа енциклопедија, из које можете веома много да сазнате и научите, и највећи диригент са којим сам радила. То што вам каже на првој проби, будите сигурни да ће то тако да остане до самог краја, до премијере, јер је он увек не спреман, него преспреман за све што ради.

Шта сте ново научили од господина Барезе?

Схватила сам, на пример, колико „Травијату” и не знам баш најбоље, иако је певам већ 15. година. Захваљујући њему, сада све партитуре учим на један други начин, аскетски, потпуно другачији у односу на раније. Он сматра да је глас наш лични печат и да нико од нас не може да мења паритуру једног Вердија, Пучинија или било кога. Доследност у нотном материјалу мора да буде беспрекорна. Научила сам и како још више поштовати композитора, уметност којом се бавим и како да, кроз нотну дициплину, али на искрен начин, пружим публици своју душу и срце.

Ускоро, крајем јуна, требало би да буде потписан Протокол о сарадњи између Народног позоришта и ХНК-а. Колико је, према Вашем мишљењу, не само на културном пољу, него и шире, значајно поновно успостављање веза између те две куће?

Веома сам срећна због тога. То је значајна ствар, јер мисија културе и јесте да спаја људе, а не да их раздваја. И ми, као и ХНК, имамо заиста много добрих и квалитетних појединаца, тако да се надам да ће осим размене уметника и представа, које у сваком случају доносе квалитет, бити простора и за неке копродукције.Данас постоји много одличних певача, али је посао веома тешко наћи, јер је тржиште смањено.  Искрено се надам да ће се овим протоколом то тржиште бар мало проширити.

Микојан Безбрадица 

                                       ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 7. ЈУНА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Белинијева опера "Норма" у режији једног од најзначајнијих оперских редитеља Ђанкарла дел Монака и под диригентском управом Дејана Савића биће премијерно изведена у суботу, 10. јуна, на Великој сцени.
Савић је на конференцији за новинаре, указавши на изузетну каријеру Дел Монака, рекао да ће управо његова режија направити разлику између "Норме" и свих претходних оперских продукција националног театра и нагласио да долазак тако значајног редитеља представља признање за Народно позориште које је успело да изађе у сусрет његовим захтевима.
Дел Монако је рекао да је било важно избећи да "Норма" асоцира на време римских галија, Астерикса и Обеликса и да је заправо то грчка трагедија, јер Норма подсећа на Медеју - обе остављене од мушкараца које воле и жељне освете.
Он је прецизирао и да је желео да прича буде историјски неутрална, па и костими које је осмислила његова ћерка Стела дел Монако, иначе модни дизајнер и фотограф, не упућују ни на један историјски период, додавши да у "Норми" Стела дебитује као костимограф.
Дел Монако, који је радио у театрима широм света, осврнуо се на скромне услове на које је наишао у Народном позоришту, нагласивши да је у старту одлучио да од проблема направи предност, те је "Норма" ближа драмској продукцији него опери.
Он је рекао да себе сматра специјалистом за балканска позоришта, с озбиром да је радио у Атини, Солуну, Сплиту, Загребу, Скопљу, а има жељу да режира у Сарајеву.
Пошто је почео своју каријеру у малим немачким театрима, нису му страни ни такви услови, мада је за последњу продукцију у Метрополитен опери на располагању имао буџет од три милиона евра (ради поређења Народно позориште у Београду годишње за све своје продукције има 750.000 евра).
"Светло, сенке и добри глумци могу да испричају добру причу, а у позоришту није важно све разумети. Важно је осетити. Много пута сам у позоришту осетио нешто што нисам разумео и у томе је кључ", нагласио је Дел Монако, додавши да би волео да "Норму" виде и позоришни људи, јер то није типична опера.
Он је казао и да је желео да споји строгост немачких театара са естетиком италијанског позоришта, нагласивши да је опера стара реч из 18. и 19. века, док данас имамо музичко позориште.
Тенор Јанко Синадиновић у својству вршиоца дужности директора Опере НП рекао је да "Норма" представља прекретницу у националном театру и квалитативан искорак.
О својој улози римског конзула Полиона, Синадиновић је казао да је сваке вечери након проба имао велики задатак да "стресе са себе велико име Мариа дел Монака", оца Ђанкрала дел Монака, који је Полиона певао у Народном позоришту 1970. и 1971.
Наслову улогу тумачиће у алтернацији Сања Керкез и Свитлана Декар, обе сагласне да је у питању врло захтевна рола.
Керкез је приметила велики помак у читању либрета у односу на оно што је навикла српска публика, док је Декар констатовала модерну режију Дел Монака као спој фантазмагорије и класике.
Драгана дел Монако први пут тумачи свештеницу Адалђизу, која, како каже, одскаче од свега што иначе пева у националном театру.
"Стављена сам у отворену вокалну позицију и приморана да се посветим више вокалном извођењу, а мање глумим. Све је интровертно, децентно", објаснила је она.
Редитељ Дел Монако је изразио наду да ће се висок квалитет представе очувати пошто је "увек тешко нешто направити, а лако урушити" и као пример за то навео бившу Југославију.
У неком од наредних извођења дириговаће Лери Њуленд, а улоге у алтернацији певају Синадиновић и Александар Дојковић, Ненад Јаковљевић и Драгољуб Бајић, Дел Монако и Александра Ангелов, Љубица Вранеш и Наташа Рассић, Марко Живковић и Слободан Живковић.