Балкански шпијун

Два есеја о Балканском шпијуну
Библиографија радова о делу Душана Ковачевића садржи на стотине студија, анализа, есеја, критичких приказа, докторских дисертација, магистарских и дипломских радова... и стално се увећава. О Ковачевићу су писали најзначајнији наши критичари, театролози и историчари драме и позоришта (Петар Марјановић, Јован Христић, Петар Волк, Владимир Стаменковић, Драган Клаић, Јован Ћирилов, Светислав Јованов и други). У поменутим радовима разматрани су најразличитији аспекти Ковачевићевог стваралаштва, али једна тема је константна: поређење са Нушићем. Тако, Јован Христић, своју критику првог извођења Балканског шпијуна, у Југословенском драмском позоришту, 1983. године, насловљава са „Нушић и његов ученик“. Владимир Стаменковић, само неколико година касније, у свом Предговору „Сабраним драмама“ Душана Ковачевића критички се осврће на ову врсту поређења два комедиографа. Истичући да је неспорно само то да се „Ковачевићева популарност може мерити једино с оном коју је имао  Нушић када се налазио на свом врхунцу“ скреће пажњу на „дубину коју је Ковачевић увео у српску комедију“ и кроз једну веома сериозну анализу свих комедиографских елемената (од приступа смеху, комичком, жанровског експериментисања, усложњеног фабулирања, до метафоричког преображавања стварносних ситуација) показује да је поетика овог писца сасвим јединствена, и у поређењу са Нушићем  - даје предност Ковачевићу!

Јован Христић: Нушићев и његов ученик, Есеји о драми, СКЗ
Балкански шпијун почиње као нушићевска комедија, наставља се као гротеска и завршава као кафкијански кошмар од кога нас обузима језа. Тај пут кроз различите жанрове, драма Душана Ковачевића пролази са задивљујућом, виртуозном лакоћом и природношћу: ни тренутка не колебајући се, без иједног посртаја, она се сигурно устремљује ка својој поенти. Једном речју, у Балканском шпијуну, Ковачевић нам се показује као мајстор драмске традиције, односно, по нашки успињања. Рекао сам нушићевска комедија. Нема никакве сумње да је Душан Ковачевић достојан последник и наследник Нушићев у нашој драмској књижевности. Његове драме: Маратонци трче почасни круг, Радован III, Луминација, Сабирни центар и сада, ево, Балкански шпијун, непогрешиво идентификују неке константе нашег живота као што су то, у своје време, чиниле и комедије Сумњиво лице, Народни посланик, Госпођа министарка и Ожалошћена породица. Разуме се, Ковачевић је још млад писац, и било би претерано тврдити да је он своју Госпођу министарку и Ожалошћену породицу већ написао, али не сумњам да ће их написати и то са својим сасвим модерним хумором који не штеди, много, наше националне нарави и обичаје, и не устеже се од апсурда када треба открити њихове најскривеније механизме. С Балканским шпијуном Ковачевић је показао не само да је наследник Нушића већ и да Нушићеве комедије нису само слика нашег живота већ и велике непролазне формуле нашег живота. Јер, ако мало боље погледамо Ковачевићев комад, нећемо моћи а да не приметимо како је он, у ствари, наглавце преокренуо и у наше доба довео Сумњиво лице. Али тај дуг Нушићу није само Ковачевићев, већ је дуг свих нас, великом комедиографу који је умео да открије неке основне карактеристике и ситуације нашег друштвеног живота, ситуације које, с мањим или већим изменама, постоје и данас, и постојаће још дуго на нашем тлу којим харају загриженост, безобзирност и покондиреност свих могућих врста. Балкански шпијун је драма о политичкој параноји. Илија Чворовић, који је својевремено обожавао Стаљина, провео две године у затвору, а сада вози „москвич“ и уз помоћ многобројних кредита гради какву-такву кућу негде на периферији Београда; узео је, да се некако финансијски опорави, на наговор своје жене Данице, подстанара. Вођен непогрешивом параноидном логиком тоталитаризма, Илија Чворовић је, од тога часа, увртео себи у главу да је Петар Јаковљевић агент стране силе, опасан империјалистички шпијун, и да је на њему, Чворовићу, да заштити друштво од њега. Он почиње да прати Јаковљевића, фотографише га из потаје, прислушкује и снима његове разговоре, купује фотографске камере и магнетофоне, зове у помоћ свога брата Ђуру који долази с малим арсеналом оружја на себи. Најзад, у часу када се Јаковљевић спрема да отпутује у Њујорк, где му се син разболео, али и где је центар међународног империјализма, браћа Чворовићи хватају, саслушавају и добро познатим методама покушавају да изнуде признање о шпијунској и диверзантској делатности, па се безазлени париски шнајца – као Нушићев Ђока „проминцла“ – нађе у необраном грожђу шпијуноманије.

Владимир Стаменковић:  Сабране драме Душана Ковачевића, Предговор, Нолит
Код Ковачевића је  све различито од оног што је карактеристично за Нушићa. Дa бисмо разумели колико се они разликују, али и особеност Ковачевићевог поступка, морамо пратити траг на који нас он упућује у једном разговору о савременом југословенском позоришту. У том тексту, Ковачевић истиче да су многи редитељи тумачили његове комаде као бурлеске, уверени, ваљда, да их је написао да би се публика зацењивала од смеха. Он, потом, изричито каже да га никад нису занимале комедије у којима је акценат стављен на комичне гегове, на језичке досетке, на говорне каламбуре.
(...) Нушић, како тачно констатује Јосип Кулунџић, ствара у две димензије. Он увек полази од oсновне ситуације, из које потом аутоматски произлазе многе друге које су јој сличне. (...) Али као што ни конфликти нису стварни сукоби него су језичка надметања, ни јунаци нису прави „карактери“ , чак ни лица из комедије средине, ни личности из комедије нарави.  Они су типови са дефинитивно утврђеном комиком, могли би да се појаве и у безазленим фарсама чија је сврха да нас насмеју. (...)
Супротно Нушићу, Ковачевић ствара у три димензије: вероватност, веродостојност следеће ситуације из оне која претходи. Он обраћа велику пажњу фабули, разграњава је тиме што је приморава да се пробија кроз низ других, споредних прича, које су у аналошком односу, узајамно се подупиру. Ни основна ситуација нема онај значај који јој придаје Нушић: суштина радње није у осветљавању, из различитих углова те полазне, базичне ситуације. Код њега и јунаци нису ограничени и апсурдни зато што то захтева ситуација, сценски призор не сужава њихов унутрашњи живот, не приближава их статичним карикатурама. Јунаци његових комада су у неку руку стварни „карактери“, личности са сложеним психичким устројством, понекад су индивидуализовани и више него што дозвољава природа комедије. Искричаве језичке досетке, као и говорна фактура у целини, нису искључиво средство за произвођење смеха, за комичку театрализацију радње. Оне омогућавају писцу да продуби карактеризацију драмских лица, да покаже оно што је у њима оригинално, непоновљиво. Ти „карактери“ својим делањем формирају фабулу, а главна радња је поистовећена с приказом живота у коме тријумфује Зло над Добрим. У складу с тим, Ковачевићеви јунаци су мрачни, опсесивни људи, опседнути манијом, коју условљава посебност њихових положаја у друштву. У ствари, Ковачевићеве комедије су ослоњене на драмске приче у које је уткан хумор, сачињене су од грађе која може да се унесе и у трагичну драму. У њима се комичка радња развија из драмског нуклеуса, из приче која се лако може свести на једну или две сажете реченице у којима се излаже један од проблема с којим се суочавају многи људи у модерном друштву где се драматично сударају традиционално и модерно, колективно и индивидуално, идеолошко и етичко, патолошко и природно.
(....)
Изузетно место у српској комедиографији не припада Балкканском шпијуну због тога што је у њему дата бриљантна анализа случаја човека, који је постао жртва делузије гоњења, који свет доживљава као систематску заверу против себе и идеала који заступа, који, обузет манијом, ствара око себе мали, добро организовани тоталитарни поредак. Та тема, очигледно, могла би се потпуније изразити у драмској форми. (...) Ковачевићеви комади су нарочита врста комедија са драмском напрегнутошћу, опаске о људској природи, чији су јунаци, за које модел пружају примерци из данашње градске фауне, прецизно карактерисани, који су комични у својој трагичности, трагични кад су највише комични. Унеколико спадају у комедију, по много чему би могли да припадају драми.
(...)

Код Ковачевића, дакле, универзално не савладава регионално зато што он рељефно приказује модеран град, човека чији универзум не досеже даље од врхова солитера, који га опкољавају, чији поглед не прелази скучени градски видик. Он то постиже, јер у одговарајућој врсти комедије показује једну од законитости живота, његов витални ритам, повезан с питањима: ко смо ми у ствари, шта мислимо о себи, шта очекујемо, шта нам се догађа, питањакоја  израстају на позадини драмске приче с политичким и социјалним, психолошким и етичким, с антрополошким потенцијалом. И у томе је његова надмоћност над Нушићем, над Поповићем, у чијим комадима исти тај ритам не дејствује у тако сложеном, супстанцијалном контексту.

Приредио: Славко Милановић