Чаробна фрула

Моцартова магична опера

Гледалац који је 1791. године желео да види Моцартову Чаробну фрулу морао је да дође испред позоришне благајне већ око поднева и да чека неколико сати у реду како би купио карту. У наредних неколико година представа, чија је премијера била 30. септембра 1791. године у Фрајхаус-театру на Видену у предграђу Беча, изведена је више од 200 пута а убрзо ће освојити и оперске сцене широм света.
Годину дана пре премијере Волфганг Амадеус Моцарт (1756–1791) нашао се у финансијским проблемима када је 1790. године преминуо његов покровитељ, цар Јозефа II. Моцартов пријатељ славни глумац, певач, драматург и композитор Емануел Шиканедер (1748–1812) који је био у истој материјалној ситуацији дошао је на идеју да напише либрето за оперу која ће обојицу извући из дугова. То није могла да буде било каква опера већ прави спектакл а Шиканедер који је био познат по спектакуларним представама одлучио се за жанр који је припадао популарном позоришту у Бечу – магичну оперу. Професор Питер Браскомб објашњава да иако се теоретски све опере са магичном тематиком (вилама, вештицама, магијом...) воде као магичне опере, у пракси је то искључиво зингшпил (комична опера са говорним дијалозима) и то магични зингшпил чији је саставни део сценографија заснована на барокној позоришној машинерији. Дакле, иако су Моцарт и Шиканедер живели и стварали у доба класицизма популарни театар користио је елементе претходног барокног стила, односно сценографију барокне опере. Барокна машинерија омогућавала је брзе промене сценографије захваљујући кулисама које су се лако померале а које су дочаравале место на коме се радња одвија. Кажу да је у Чаробној фрули било чак четрнаест оваквих промена! Међу специјалне ефекте спадала је и летећа машина у којој су се три дечака или Краљица ноћи из Чаробне фруле спуштали на сцену као са неба. Машина је била украшена цвећем а иначе је у позоришту често представљала и летеће кочије, змајеве или облаке. Громови и други звучни ефекти били су саставни део оваквих представа. 
Због свега наведеног било је природно да Шиканедер радњу Чаробне фруле смести у нестварни свет бајке чији се мотиви преплићу са митолошким темама и масонским симболима (симболима тајног друштва коме су припадали и Шиканедер и Моцарт). Као и у свакој бајци и у овој се сукобљавају добро и зло, да би на крају добро, љубав и врлина тријумфовали. 
Затим на сцену ступа Моцарт са својом врхунском музиком. Композитор познат као чудо од детета јер је са четири године почео да компонује а прву оперу написао је са дванаест година. Иако је написао око 600 дела (симфонија, вокално-инструменталних дела, концерата, 22 опере...) говорио је – „опера је за мене на првом месту“. У Чаробној фрули, како би допринео њеном „богатству“ одлучио је да помеша различите оперске/музичке стилове. Тако је на пример улогу Тамина написао у стилу италијанске опере (на премијери га је тумачио Бенедикт Шак који је био и одличан флаутиста); Паминина улога је у стилу немачке опере; Папагену, најупечатљивијем лику ове представе, додељена је музика блиска народној и арије које ће постати веома популарне. За своју снају Јозефу Хофер, познату по бриљантним колоратурама, Моцарт је написао једну од, како кажу, најтежих али и најефектнијих улога у оперском репертоару – улогу Краљице ноћи.       
Премијерним извођењем опере  је дириговао лично Моцарт а Шиканедер је тумачио улогу Папагена. Нажалост, Моцарт није дочекао да види какав је велики успех доживела његова последња опера. Преминуо је два месеца после премијере. Била је то прва опера коју је компоновао за једно јавно позориште (све претходне опере наручио је двор) и једина опера из жанра магичне опере која је остала позната до данашњих дана.

Вања Косанић

Реч редитеља

Ова поставка Чаробне фруле прати пут појединца који се затиче у свету који му није познат и постепено почиње да га разуме. У тај свет улази и један глумац, случајно, тражећи своју улогу, али се задржава у њему дуже него што је очекивао. Његово присуство нас подсећа да се свако од нас, на неки начин, већ нашао у ситуацији или причи коју није до краја разумео.
У средишту радње је Тамино, који креће од несигурности и ослањања на оно што му је речено, да би постепено дошао до сопственог увида. Три даме, које га на почетку спасавају, могу се посматрати као гласови који га воде, али и као део његове унутрашње поделе, различити начини на које се истина може представити и искривити.
Памина је лик који већ осећа оно до чега Тамино тек треба да дође. Њена позиција између два света носи напетост, али и снагу, јер управо кроз ту несигурност она пролази сопствени пут. Њихов сусрет није случајан, већ део процеса у коме обоје сазревају.
Чаробна фрула се појављује као нешто што није наметнуто, већ пронађено. Она делује онда када постоји унутрашња спремност да се чује и разуме. Њена улога није да савлада препреке силом, већ да у простору и човеку успостави склад.
Папагено стоји на другој страни тог пута. Он не тежи промени у истом смислу, већ тражи непосредност, блискост и живот какав може одмах да разуме. Његов однос са Папагеном показује да постоји и такав начин испуњења, једноставан и искрен.
Пут којим се Тамино креће обележен је искушењима. Она се могу посматрати као пролазак кроз основне елементе, али и као унутрашњи процес стабилизације. Посебно место има тест ћутања, у коме се одустаје од тренутне реакције и гради поверење.
Моностатос је лик који делује из страха и недостатка припадања, вођен жељом коју не уме да разуме ни да контролише. Његова позиција открива шта се дешава када човек остане заробљен у сопственој сенци. Насупрот њему стоји Сарастро, који представља мир, ред и способност да се ствари сагледају без потребе за наметањем силе. Краљица ноћи носи снажну емоцију и потребу за контролом, која произилази из страха од губитка. Ти ликови не постоје као једноставне супротности, већ као различити полови истог унутрашњег простора, кроз који се јунаци крећу и у којем доносе своје одлуке.
Свет у коме се ови ликови крећу постепено се открива као простор у коме се односи мењају како се мењају и они сами. Оно што је на почетку изгледало као јасна подела, током времена постаје сложеније и захтева лично разумевање.
На крају, остаје утисак да се прича не завршава само на сцени, већ се наставља у ономе што гледалац препознаје у себи.

Реч ментора

Моцартова Чаробна фрула је ремек-дело оперске литературе. Последња оперска представа коју је В. А. Моцарт написао. Сваки оперски певач жели да учествује у том делу. Тако су и наши полазници Оперског студија „Борислав Поповић“ озбиљно схватили колико је важно да све оперске ликове добро упознају и вердостојно представе публици. Чаробна фрула има моћ да пробуди снажна осећања, посебно код млађих слушалаца. Представа нам говори како се свет таме преображава у светлост. Учили су колико доброта, лепота, мудрост, знање, радост и изнад свега љубав побеђују мржњу. Учећи ово дело изнова су схватили колико су важни стрпљење и јединство вере да бисмо успели на свом путу и стигли до циља. То је уједно мото за све што пожелимо постићи на сопственом животном путовању. Наши млади певачи су својом креативношћу и раскошним гласовима дочарали праву оперску бајку.

Снежана Савичић Секулић 

Реч диригента

Опера Чаробна фрула заузима посебно место у стваралаштву Волфганга Амадеуса Моцарта, кога са правом можемо сматрати првенствено оперским композитором. Његова стваралачка инвенција и осећај за сценски ток остају тешко упоредиви са делима његових савременика.
Верзија која је пред нама заснива се на тзв. франкфуртској адаптацији, прилагођеној млађој публици. У том контексту, сложена структура изворног дела сажета је и драматуршки поједностављена, како би се основна идеја опере — пут сазревања, искушења и победе добра — приближила дечјем доживљају, а да се при том не изгуби суштинска уметничка вредност Моцартове музике.
Историјски значај ове опере изузетно је велики. Како истиче Алфред Ајнштајн, без ње би даљи развој немачке романтичарске опере био тешко замислив, док Рихард Вагнер у овом делу препознаје почетак њеног истинског уметничког утемељења. Моцарт овде уздиже форму зингшпила на ниво високе уметности, остварујући дело изузетне сложености и унутрашње заокружености.
И у овој прилагођеној верзији задржана је основна симболичка раван дела. Ликови, иако представљени приступачније и непосредније, и даље носе универзалне вредности: храброст, верност, мудрост и истрајност. Сукоб између добра и зла, светлости и таме, остаје покретачка снага радње, али је испричан јасније и ближе младом слушаоцу.
Посебна вредност Чаробне фруле огледа се у складном обједињавању разнородних изражајних средстава: комичног и узвишеног, једноставног и сложеног, елемената народне и духовне музике, као и хомофоног и полифоног музичког ткива. Та разноврсност, уобличена сигурном руком великог уметника, не нарушава јединство целине, већ доприноси њеној уметничкој пуноћи и изражајној снази.
Ова верзија опере има за циљ да најмлађој публици отвори врата света музичког позоришта, нудећи им прво искуство сусрета са једним од најзначајнијих дела европске музичке традиције. У томе се огледа њена посебна вредност – у могућности да кроз лепоту музике и једноставност сценског израза пробуди радозналост, машту и љубав према уметности.

Садржај
У давна времена, у једној измишљеној земљи, одвија се прича о принцу Тамину, кога напада страшна неман. У тренутку када губи снагу, спасавају га три даме Краљице ноћи, које савладавају управо ту неман. Када се освести, Тамино упознаје Папагена, веселог човека-птицу који се хвали да је он победио змију, због чега бива кажњен: стављају му катанац на уста.
Оставши сам, Тамино наилази на слику непознате девојке: Памине. Очаран њеним ликом, обузима га снажно осећање које не уме да објасни. Тај сусрет постаје покретач његовог пута и он одлучује да крене у потрагу за њом.
На том путу, Тамино проналази чаробну фрулу – инструмент који не делује као обично средство, већ као нешто што припада самом поретку света кроз који пролази. Њена моћ огледа се у способности да донесе склад, да смири страх и отвори пут тамо где изгледа да га нема. Папагено му се придружује као пратилац и добија звонца која ће му помоћи у невољи.
Како напредује, Тамино постепено открива да стварност није онаква каквом му се на почетку учинила. Сарастро, кога су други представили као противника, није зли отмичар, већ чувар реда, мудрости и светлости. Памина се налази између два света: између мајчиног и Сарастровог.
Памину посматра и јури Моностатос, који је узнемирава и прети јој. Када га одбије, он покушава да је примора силом, али Папагено, уз помоћ звончића, успева да га заустави и да је ослободи.
Када се Памина и Тамино сретну, њихово препознавање је тренутно и снажно, али да би остали заједно, Тамино ће свакако морати да прође кроз искушења. Та искушења представљају пут унутрашње промене: кроз елементе ватре, воде, ваздуха и земље, као и кроз тежак тест ћутања, у коме се тражи самоконтрола, поверење и истрајност.
Памина, несигурна и повређена Таминовим ћутањем, у једном тренутку губи наду, али ипак остаје уз њега и заједно наставља пут. Уз помоћ чаробне фруле, пролазе кроз сва искушења.
За разлику од њих, Папагено не успева да прође иста искушења, али проналази Папагену: своју сродну душу. Она је његов одраз и допуна, једнако једноставна, непосредна и окренута животу. Њихов сусрет означава њихово заједништво.
Краљица ноћи, вођена жељом за моћи, покушава да поврати утицај и подстиче Памину да се супротстави Сарастру, али њен план пропада. На крају, љубав и унутрашња стабилност побеђују, а Тамино и Памина приступају храму као они који су прошли свој пут.
Паралелно са овом причом, један глумац, који је дошао на аудицију за улогу Хамлета, затиче се у свету који му је стран. Покушавајући да се снађе, он постепено постаје део догађаја које у почетку није разумео, суочавајући се са истим питањима као и јунаци ове приче.