Деца

Оригинални 'немир' стихова „Деце“ можда јесте и нека насушна потреба да се на реалност која се у њима појављује гледа барем из још неке перспективе, па зашто не и оперске која се и иначе често назива 'већом од живота'.  

Опера и реализам су непријатељи. Када реалистична ситуација постане певана, она прелази у сферу надреалног, често и гротескног. Певање подиже будност јер магично мења значење текста. И најозбиљнија ситуација, када је певана, балансира на литици смисла који се зачас може преобратити из озбиљности у комедију, из комедије у меланхолију, из меланхолије у гротеску итд.

Гласовна сфера „Деце“ је многострука, услојена и на моменте неухватљива. Песме као да су ношене ветром, оне осцилирају између 'обичних' гласова глумаца, школованих гласова певача, неочекиваних гласова оркестарских музичара који такође понекад певају, наивних гласова деце, квази-навијачких гласова мушког хора, црквеног појања свештеника, турбофолкерског запевања згрченог грла, дречавог женског фолклорног певања. Сви ти гласови се кроз оперу „Деца“ преламају и зрцале као одраз контекста (Београда који кроз роман суптилно провејава или бивше данас непостојеће земље Југославије), идентитета (Милене, деце, Ирене, жене, мајке, мушкарца као Другог) и у тој гласовној амбивалентности у великој мери лежи снага читавог дела.

Јелене Новак, Из музиколошке белешке

Реч композитора и редитеља (извод)

У музици коју сам компоновала за „Децу“ покушала сам да пронађем боју колективног гласа тј. Милениног бића. Комплексност Миленине поезије и њена слојевитост ми је дала простор да тај колективни глас може бити и оперски, и обичан, да може бити и детињи и да може бити савршен у својој несавршеној боји. Гласови у „Деци“ су јединствен спој неспојивог и чини ми се самим тим добијамо један надглас који плови кроз просторе и који напросто одбија да буде дефинисан и ухваћен у замку класичне анализе. 

Миленина деца су слаба људска деца... покварена, уплакана, бесна, тетурава, дрхтава, скакутава, помамљена, омамљена, потуљена и сви хоће све... Вриштава људска деца...

У позицији када компонујемо за децу врло често улазимо у замку прилагођења музике и заиста мислим да је то погрешно. Кроз стихове које сам цитирала Милена управо пише о томе да то дете јесмо ми који смо то исто дете заборавили, сакрили, увили у неке лажне норме и кодексе понашања. Када пишем тј. компонујем о њима постајем то исто скакутаво и вриштаво дете, ослобођено, срећно... Сам чин стварања онда постаје игра и радост без икакве мистификације и тескобе и само желим да тај стваралачки вртлог никада не престане и траје стотину хиљаду милион дана и стотину хиљаду милион ноћи...

Реч драматурга (извод)

Процес драматуршког читања „Деце“ пре свега је био заснован на идеји читања женског гласа ауторке, оригинално постављеног у домен аутофикције. Драматуршки алати којима сам се служио су скраћивање и монтирање зарад реорганизације текстуалних површина у нове структуре намењене сценском извођењу. 

Опера „Деца“ тако не улази у домен репрезентације садржаја на традиционални начин, већ користи уписани глас ауторке као основну позицију са које се о одређеним садржајима говори. Текст Милене Марковић као упис њеног ауторског гласа (она свесно и намерно текст обликује говором из првог лица) употребљава се као траг њеног гласа који бива изведен од стране различитих извођача. На овај начин развија се процедура извођења њеног гласа уписаног у тексту роману-поеме, тај глас се фрагментира и компликује повећавањем броја оних који га изводе и манипулишу њиме поступком преузимања и његовим заступањем на сцени током трајања изведбе. На различитости извођача посебно се инсистира у самој изведби, од тога да ауторкин глас неретко постаје у изведби глас који преузима група, а тек повремено појединац односно појединка који никада нису строго одређени континуираном позицијом коју заступају, како би се избегла замка репрезентације саме ауторке на сцени. Транспарентност извођачких старосних, полних и родних разлика, потом истицање различитости певачке вештине којима извођачи тај глас преносе у овом оперском делу додатно усложњавају саму изведбу. 

Реч кореографа (извод) 

У околностима сценског простора где су музика и текст снажни означитељи, кључни изазов и моја „бунотвничка“ потреба да се тој доминацији као кореограф одупирем, односили су се на то како осмислити физичко кретање и Тело као равноправно средство интерпретирања горепоменутих мотива романа/либрета у константно динамичном дијалогу са музиком. Уследила су бројна истраживачка питања као на пример: какву врсту афекта производи оперско певање о пореклу са планине у модернистичкој форми идиличне пасторале? Како једноставна дечија игра из наших детињстава истовремено представља и животне изазове свих нас? Да ли хладни репетативни звук електронике може да нас емотивно додирне? Како сублимну оперску/музичку катарзу учинити гротескном, нежном, узнемирујућом, пријемчивом? Овако вишеслојан метод истраживања заједно са глумцима и певачима, довео је до изградње специфичног кореографског језика и композиције путовања кроз различите физичке пејзаже, афекте, драмске односе, гласове, звук и речи – који свеукупно отеловљују колективно у појединачном и појединачно у колективном. Постављени истовремено у структуру између других телесних колектива на сцени – камерног оркестра и дечијег хора – као и пред колективом аудиторијума јавног простора (позоришта), протагонисти овог сценског догађаја чине и отеловљују ’ритуални ексцес’ који нас води кроз времеплов актуелности заједничког прошлог, садашњег и будућег живота, уз подсетник да смо упркос свему и даље још увек само деца.