Евгеније Оњегин

„Оњегин“ – остварени сан Чајковског

„Човек заборавља све око себе, омамљен је. Душа подрхтава у непојмљивом, неизрецивом блаженом узбуђењу и једва да могу да је следим на њеном путу у непознато. (...) Рад напредује несхватљиво лако. Мисли навиру једна за другом таквом брзином да једва успевам да их задржим и ставим на папир“. Овако је о свом процесу стварања говорио Петар Иљич Чајковски (1840–1893) славни руски композитор у чијем опусу се налазе симфоније, увертире, концерти за клавир, концерт за виолину, камерна дела, више од сто клавирских композиција и соло песама, три балета, десет опера... Сматрају га за мајстора инструменталне музике и лепих мелодија чија су дела, прожета духом руске музике и њеним цитатима, компонована у европском стилу. Као и многи композитори тог времена и Чајковски је, без обзира на признање које је стекао са својим оркестарским делима, сањао о успеху у опери. 
Крајем седамдесетих година XIX века композитор је трагао за либретом за своју нову оперу коју је замислио као интимну драму, какву је и сам доживео или видео, супротстављајући се тако тада популарном жанру велике француске опере са бројним извођачима, раскошним костимима и сценографијом, историјским темама... Када је то чула Елизавета Лавровска, оперска певачица и професорка на Московском конзерваторијуму где је и Чајковски предавао, предложила му је Пушкинов роман у стиховима Евгеније Оњегин (1831). У првом моменту идеја да се радња опере одвија у амбијенту свакодневног живота деловала му је готово немогућа. Уз то сматрао је и да делу недостаје театралност. Међутим, исте ноћи је скицирао либрето бирајући стихове који ће ући у оперу. Одушевљен, имао је снажну потребу да музиком изрази оно што се у Оњегину догађа. Касније ће забележити: „Написао сам је јер сам осећао несавладив унутрашњи порив и могу рећи да се дело дословце излило из мене“. Либрето ће довршити заједно са пријатељем Константином Шиловским. С обзиром да је било неопходно сажети Пушкинов роман за потребе опере, уместо термина „опера“ за дефинисање свог дела Чајковски је употребио појам „лирске сцене“ алудирајући на то да су у питању слике (епизоде) из Оњегиновог живота.
Компоновање опере започео је од „Татјаниног писма“, сцене са једном од најкомплекснијих женских арија, чији ће се музички мотиви разгранати кроз читаву оперу. Због њене драматургије и низа емотивних стања кроз која јунакиња пролази, неки ову сцену сматрају за представу у представи. Али ни остали нису запостављени. Сваком лику Чајковски је подарио незаборавне арије: Олги и Оњегину у првом чину, Ленском у другом и Гремину у последњем чину. Хору је такође дао значајну улогу инсистрирајући на томе да буде активан учесник у радњи представе. Дело красе и две сцене бала. Први се одвија у Татјаниној кући на племићком сеоском имању а други у балској дворани у Санкт Петербургу. Страст са којом је Чајковски компоновао пресликала се на ту оперу. Бура емоција носи њене ликове кроз ово дело а оркестар је тај који у кључним моментима изражава сву напетост и неизвесност.
Чајковски је сматрао да Оњегин није намењен великим позориштима и није полагао наде у успех овог дела. Захтевао је скромну сценографију али је инсистирао да костими одговарају Пушкиновом времену. Представу су извели студенти Московског конзерваторијума (који данас носи његово име) а диригент је био Николај Рубинштајн, директор ове институције. Премијера је одржана 29. марта 1879. године у Малом театру у Москви. Још на проби, иначе уздржани Рубинштајн похвалио је дело а композитор Тањејев се после другог чина расплакао. Кажу да је на захтев цара Александра III две године после премијере Оњегин изведен у Бољшом театру у Москви. Године 1892. Густав Малер ју је поставио у Хамбургу а исте године изведена је и у Енглеској на енглеском језику. У Америци је први пут изведена 1908. године у Карнеги холу (коцертно). 
Тако је Евгеније Оњегин, опера од које је тако мало очекивао, донела Чајковском славу и у домовини и у свету.   

Вања Косанић

---

Реч редитеља

Трагедија овог дела настаје у самом временском редоследу. Свака емоција појављује се у тренутку када за њу не постоји одговор, а свака спознаја стиже онда када више нема простора за деловање. Љубав се рађа у Татјани док је Оњегин још затворен у сопственој празнини, а његово разумевање долази тек онда када је она већ изградила живот који се више не може вратити уназад. Између тих тренутака остаје простор који није испуњен  догађајима, већ тишином у којој нису испуњене све могућности.
Тај простор временом постаје архива непроживљеног. У њему се таложе сви покрети који нису учињени, све речи које нису изговорене и сва осећања која никада нису пронашла свој коначни облик. Ликови се крећу кроз свет који их памти, чак и онда када ни сами више нису у стању да препознају сопствене пропуштене тренутке. Оно што се није догодило остаје присутно једнако снажно као и оно што јесте, обликујући њихову свест и одређујући границе будућности.
Оњегинова спознаја на крају не долази као награда, већ као тежина из које нема излаза. Сазнање се појављује као затворен круг у коме је све постало јасно, али више ништа није могуће променити. Татјана у себи носи истину која је преживела време, али више не припада свету у којем може бити остварена. Њена чежња никада није капитулирала; она се само временом преобразила у носталгију и успомену. Ленски је заустављен, у једној тачки у којој живот није стигао да се доврши. Сви они остају у истом простору, али сваки у другој временској равни, у немогућности да се сусретну у оном тренутку у којем би њихови животи могли добити другачији облик.У томе лежи тиха, али постојана тежина овог дела. Не у самом губитку, већ у сазнању да је постојала путања која је могла бити проживљена, а која је заувек остала изван домашаја.Захвалан сам целокупном ансамблу Опере, Оркестру и Хору Народног позоришта у Београду, као и сектору Балета на несебичној подршци и срчаном учествовању у креирању овог безвременог дела, као што сам и почаствован позивом Народног позоришта да поставим истоимено дело на Велику сцену ове куће. Ову режију посвећујем својој мајци, Драгани дел Монако, која ми је још од најранијих дана мог детињства приближила свет Евгенија Оњегина и љубав према овом делу.

Марио Павле дел Монако

---

Марио Павле дел Монако, редитељ

Марио Павле дел Монако је италијанско-српски оперски редитељ, рођен 28. априла 1993. године у Риму. Потиче из музичке породице оперских певача и редитеља, па се његово уметничко формирање од најранијих година развијало у непосредној вези са опером, позориштем и музиком.
Након завршене гимназије „Милутин Миланковић“ и средње Музичке школе „Др Војислав Вучковић“ у Београду (одсек за клавир и соло певање) 2012. године преселио се у Беч, где је започео студије оперске режије на Универзитету за музику и извођачке уметности у Бечу (Universität für Musik und darstellende Kunst Wien). Његов главни ментор био је проф. Рето Никлер, који му је већ на почетку студија поверио место асистента режије у продукцији опере Дон Ђовани В. А. Моцарта у Дворском позоришту Шенбрун (Schloßtheater Schönbrunn).
Током студија реализовао је више запажених продукција, међу којима су Плашт Ђ. Пучинија, Фирентинска трагедија А. фон Землинског, Отмица из сараја В. А. Моцарта и Вертер Ж. Маснеа. Године 2017. дипломирао је са највишим оценама, стекао звање магистра уметности (Magister Artium) и добио почасну награду MDW Prize of Honor Award за изузетна уметничка достигнућа током студија, са посебним нагласком на завршни редитељски испит и продукцију опере Вертер. Говори српски, италијански, енглески, немачки, шпански и руски језик.
Након професионалног искуства на Салцбуршком фестивалу (Salzburger Festspiele) у продукцији Вердијевог Трубадура, преселио се у Немачку, где је добио петогодишњи ангажман у позоришту Мајнфранкен театар Вирцбург (Mainfranken Theater Würzburg). На великој сцени овог позоришта дебитовао је у сезони 2021/22. режијом Белинијеве опере Капулети и Монтеки, док је поред тога режирао и две опере за млађу публику, као и један краћи драмски комад.
У сезони 2022/23. позван је да режира нову поставку Пучинијеве опере Турандот у Народном позоришту у Београду, остварену у копродукцији са Опером и театром Мадленианум. Наредне сезоне поверена му је режија прве премијерне поставке Вердијеве опере Симон Боканегра у историји Народног позоришта у Београду. У истој сезони 2023/24. режирао је и светску премијеру балетске продукције у Музичком центру Црне Горе у Подгорици, засноване на роману „Роман о Лондону“ Милоша Црњанског.
Значајан део његовог међународног рада везан је за сарадњу са стрицем, редитељем Ђанкарлом дел Монаком, која обухвата продукције у престижним оперским кућама као што су Национална опера Кореје (Korea National Opera), где су поставили Вердијевог Трубадура, и Театар де ла Сарсуела у Мадриду (Teatro de la Zarzuela), са продукцијом Pepita Jiménez Исака Албениза. У оквиру тог континуираног уметничког рада, редовно гостује са својим стрицем и као стручни сарадник у Бољшом театру у Москви (Большой театр) и Маријинском театру у Санкт Петербургу (Мариинский театр) на продукцијама међу којима су, између осталих, Вердијеви Риголето и Аида, под диригентском палицом легендарног Валерија Гергијева.
Од септембра 2025. године, на позив Народног позоришта у Београду, постављен је за ментора-редитеља у оквиру Оперског студија Народног позоришта у Београду „Борислав Поповић“. У сезони 2025/26. поверена му је нова поставка Моцартове Чаробне фруле за млађу публику, као и режија опере Евгеније Оњегин Петра Иљича Чајковског.

---

Дмитри Јуровски, диригент

Као најмлађи члан импресивне руске музичке династије, Дмитри Јуровски се издвојио као један од најзначајнијих нових талената међу диригентима, познат по елеганцији и изузетној музикалности.
Рођен у Москви 1979. године, Дмитри Јуровски је већ са шест година примљен у Централну музичку школу при Московском конзерваторијуму „Чајковски“, где је почео да учи да свира виолончело. Школовање је наставио и након што се његова породица преселила у Берлин. У априлу 2003. године започео је студије дириговања на Музичкој академији „Ханс Ајслер“ у Берлину.
Јуровски је дириговао у више од стотину различитих оперских продукција, сарађујући са кућама као што су: Баварска државна опера, Немачка опера у Берлину, Земпер опера у Дрездену, Опера Бастиља у Паризу, Лирска опера у Чикагу, Театар ла Фениче у Венецији, Опера у Монаку, Велико позориште у Женеви, Палата уметности „Краљица Софија“ у Валенсији, Израелска опера у Тел Авиву и московски Бољшој театар.
У средишту његовог уметничког рада налазе се дела Вагнера, Штрауса, Землинског, Чајковског, Мусоргског, Шостаковича и Прокофјева.
Године 2010. дириговао је награђиваном продукцијом опере Евгеније Оњегин у режији Дмитрија Черњакова на европској турнеји Бољшог театра. Наступао је и у Театру Реал у Мадриду, Краљевској опери Ковент Гарден у Лондону и на Луцерн фестивалу.
Међу његовим новијим успесима издвајају се дириговање Пикове даме Чајковског у Великом театру Лисеу у Барселони, наступ са Гевандхаус оркестром на отварању Малеровог фестивала 2023. године са Веберовом опером Три Пинта, дириговање Пучинијеве Мадам Батерфлај у Театру Ређо у Торину и Корнголдовог Мртвог града у Земпер опери у Дрездену.
Дмитри Јуровски сарађује са водећим светским оркестрима, међу којима су: Би-Би-Си филхармонијски оркестар у Манчестеру, Симфонијски оркестар Шведског радија у Стокхолму, Хамбуршки симфонијски оркестар, Лајпцишки Гевандхаус оркестар, Дрезденска филхармонија, Бечки симфонјски оркестар, Брукнер оркестар у Линцу, Тонкинстлер оркестар у Бечу, Резиденцијални оркестар Хага, РАИ Торино, Оркестар „Артуро Тосканини“ у Парми, Бетовен оркестар у Бону, Симфонијски и оперски оркестар у Нансију, као и филхармоније у Хонгконгу и Шангају.
Сарађивао је и са истакнутим солистима као што су Ланг Ланг, Жан-Ив Тибоде, Рудолф Бухбиндер, Денис Мацујев, Франсоа-Фредерик Гиј, Вадим Рјепин, Максим Венгеров, Жанин Јансен, Реј Чен, Сол Габета, Жан-Гијен Керас, Андреас Брантелид и Јоханес Мозер.
Током сезоне 2024/25. Дмитри Јуровски је наступао са Дрезденским државним оркестром, Минхенским радио оркестром, Бољшој симфонијским оркестром у Москви, Оркестром „Светланов“ у Москви и Санктпетербуршком филхармонијом.
Дмитри Јуровски био је генерални музички директор Фламанске опере у Антверпену и Генту (2011–2019), шеф-диригент и уметнички директор Московског симфонијског оркестра „Руска филхармонија“ (2011–2018), као и уметнички и музички директор Државне опере у Новосибирску (2015–2022).

---

САДРЖАЈ

I ЧИН

Прва слика

У простору који истовремено подсећа на сеоску кућу и на унутрашњост једног сећања, госпођа Ларина и дадиља Филипијевна проводе дан у разговору који постепено прелази у тихо присећање на младост и време у којем су се живот и брак прихватали као нужност, а не као избор. Из куће допиру гласови Татјане и Олге, две сестре чије се природе већ на први поглед разилазе. Олга са лакоћом припада свету који је окружује, док Татјана живи унутар сопствених мисли, у простору маште и унутрашњих слика које су за њу стварније од свакодневице.
Долазак песника Ленског и његовог пријатеља Оњегина нарушава дотадашњу равнотежу. Ленски у себи носи младалачки идеализам и искрену приврженост Олги, док Оњегин делује као човек који је већ прерано изгубио способност да се истински узбуди. Његов долазак на Татјану делује као појава некога кога је већ дуго слутила. У њему препознаје не стварног човека, већ одраз сопствених снова и чежњи.
Док се Олга и Ленски крећу кроз свет непосредно и без сумње, између Татјане и Оњегина већ се отвара простор који ће одредити читав њихов живот — простор неостварене могућности.

Друга слика

Татјанина соба. Простор открива његов интимнији и скривенији слој. Док јој Филипијевна помаже да се припреми за ноћ, Татјана остаје неспособна да умири сопствене мисли. Узбуђење после сусрета са Оњегином постепено прераста у стање у којем стварност и унутрашњи живот почињу да се мешају.
У разговору са дадиљом први пут покушава да именује оно што осећа, али речи које добија из света искуства и навике више нису довољне. Када остане сама, почиње да пише писмо Оњегину. Оно постепено престаје да буде обраћање конкретном човеку и постаје исповест упућена сопственој судбини. Страх, нада, предосећај, љубав и потпуно предавање нечему што не уме до краја да разуме изливају се без задршке. Ноћ пролази у непрекинутом унутрашњем заносу, а са првим знацима јутра писмо бива послато.

Трећа слика

Татјана остаје сама у ишчекивању исхода сопственог признања. Простор који је до малопре припадао њеним сновима сада постаје место неизвесности и страха. Оњегинов долазак прекида њену наду да би стварност могла пратити свет који је до тада постојао само у њеној машти.
Оњегин препознаје искреност њених осећања, али у себи не налази способност да на њих одговори. Његове речи нису сурове колико празне; он говори као човек који је већ прихватио сопствену неспособност за блискост и трајност. Оно што Татјана доживљава као судбински тренутак, за њега остаје само још један сусрет који не успева да га покрене.
После његовог одласка, простор остаје непромењен, али се у њему појављује прва пукотина кроз коју ће постепено почети да нестаје свет младости и илузија.

II ЧИН

Прва слика

Бал у кући Лариних поводом Татјаниног имендана. Простор који је некада деловао интимно сада је испуњен људима, музиком и покретом. Плесови, разговори и ритуали постепено откривају друштво као механизам у којем свако има своје место и улогу.
Оњегин, све више иритиран провинцијалном атмосфером и сопственом досадом, почиње да се игра туђим осећањима. Из жеље да прекине монотонију вечери, позива Олгу на плес и намерно продужава њихову блискост пред Ленским. Оно што за Оњегина представља тренутни хир, за Ленског постаје дубоко понижење. Његов идеализовани свет почиње да се распада пред очима.
У атмосфери у којој музика и даље траје, а људи настављају да играју као да се ништа није догодило, Ленски изазива Оњегина на двобој. Између двојице пријатеља отвара се простор из којег више нема повратка.

Друга слика

Рано јутро на месту двобоја. Простор делује хладно и готово непомично, као да је сама природа задржала дах пред оним што ће се догодити. Зарјецки долази са својим асистентом како би, у складу са правилима части и друштвеног кодекса, организовао двобој између Ленског и Оњегина.
Док чека Оњегина, Ленски остаје сам са сопственим мислима. Сећање на младост, љубав и будућност коју је замишљао постепено се претвара у свест о коначности. У његовој усамљености нема херојства, већ болно сазревање које долази прекасно.
Када Оњегин стигне, обојица препознају бесмисленост ситуације у којој су се нашли, али више нису способни да зауставе догађаје које су сами покренули. Форме части, поноса и друштвених правила настављају да делују снажније од њихове воље.
Пуцњем који одјекне кроз празан простор прекида се не само један живот, већ и могућност света у којем је искреност могла опстати.

III ЧИН

Прва слика

Године су прошле. У свечаном простору петербуршког бала све делује савршено уређено: светлост, музика, покрет и људи постоје у прецизној равнотежи. Ипак, испод те површине осећа се хладноћа света у којем више нема места за спонтаност.
Оњегин се после дугог лутања враћа у друштво из којег је некада побегао. Сусрет са Татјаном затиче га неспремног. Девојка коју је некада одбио сада стоји пред њим као достојанствена жена, окружена светом коме у потпуности припада. Кнез Гремин, човек мирне снаге и унутрашње стабилности, говори о својој љубави према њој са искреношћу коју Оњегин тек сада разуме.
У Татјани Оњегин први пут препознаје оно што је изгубио. Љубав која му је некада била понуђена сада се враћа као немогућност.

Друга слика

У свом салону Татјана остаје сама са сећањем које је годинама покушавала да утиша. Оњегиново писмо и његов долазак поново отварају простор прошлости који никада није у потпуности нестао.
Када се сретну, између њих више не стоји само љубав, већ читав протекли живот. Оњегин, први пут истински свестан сопствене празнине, моли за оно што је некада одбацио. Татјана признаје да осећање није умрло, али да припада времену које више не постоји.
Њихов сусрет завршава се у тренутку у којем обоје јасно сагледавају сопствени живот, али прекасно да би га могли променити. Спољашњи свет око њих у међувремену је добио нову естетику, нову раскош и нове облике друштвене форме, али унутрашња геометрија Татјаниног света остаје иста. Простор који је некада припадао младој девојци из провинције сада је прекривен другачијом козметиком времена, али његова суштина остаје непромењена, као тиха архива свега онога што је могло бити проживљено, а заувек је остало недостижно.

Приредио Марио Павле дел Монако