In hoc signo...

У СУ­СРЕТ ПРЕ­МИ­ЈЕ­РИ У ОПЕ­РИ
Апо­те­о­за хри­шћан­ству
У исто­ри­ји Бе­о­град­ске опе­ре, са­да већ без­ма­ло сто­го­ди­шњој, пре­ми­је­ра опе­ре „In hoc sig­no...“ ком­по­зи­то­ра дон Мар­ка Фри­зи­не је пр­ви слу­чај да је ов­да­шњој сце­ни на­ме­ње­но свет­ско пра­и­зво­ђе­ње де­ла стра­ног ком­по­зи­то­ра. За­то су по­во­дом ове пре­ми­је­ре по­себ­но за­ни­мљи­ве окол­но­сти на­стан­ка де­ла, ко­је су и за ме­не, по­сле ви­ше од че­тр­де­сет го­ди­на умет­нич­ког ра­да са око 160 оства­ре­них ре­жи­ја, са­свим но­во ис­ку­ство. Као ре­ди­тељ са нај­ве­ћим бро­јем ре­жи­ја до­ма­ћих опер­ских де­ла, на шта сам по­себ­но по­но­сан, да­вао сам под­сти­цај до­ма­ћем опер­ском ства­ра­ла­штву и као ли­бре­ти­ста. До са­да сам на­пи­сао ли­бре­та за опе­ре „Ки­пић“ ака­де­ми­ка Иго­ра Ку­ље­ри­ћа (За­гре­бач­ко би­је­на­ле 1977), „Про­ме­теј“ ака­де­ми­ка Ру­дол­фа Бру­чи­ја (ХНК Оси­јек 1981), „Ман­дра­го­ла“ ака­де­ми­ка Ива­на Јев­ти­ћа (Ма­дле­ни­а­нум 2009) и за још не­из­ве­де­ну опе­ру „Ве­се­ли по­по­ви ба­нат­ски“ ака­де­ми­ка Де­ја­на Де­спи­ћа. Ме­ђу­тим, за раз­ли­ку од ових ли­бре­та, за опе­ру „In hoc sig­no...“ ли­бре­то сам на­пи­сао без књи­жев­ног пред­ло­шка, са­мо по исто­ри­о­граф­ским из­во­ри­ма, што ми је био по­се­бан дра­ма­тур­шки иза­зов. Рад сам за­по­чео при­ку­пља­њем гра­ђе још 2010. Био сам чвр­сто уве­рен да са­мо но­ва опе­ра, као нај­ин­тер­на­ци­о­нал­ни­ја по ко­му­ни­ка­тив­но­сти, на­пи­са­на на ита­ли­јан­ском, као ме­ђу­на­род­ном је­зи­ку опе­ре, и у свом бу­ду­ћем жи­во­ту мо­же да са­чу­ва се­ћа­ње на про­сла­ву 1700. го­ди­шњи­це Ми­лан­ског едик­та и афир­ми­ше хри­шћан­ске вред­но­сти и у сва­кој бу­ду­ћој пре­зен­та­ци­ји. Же­лео сам да се но­вом опе­ром, као сво­је­вр­сном апо­те­о­зом хри­шћан­ству, уве­ћа, на­жа­лост ма­ло­бро­јан, опер­ски ре­пер­то­ар те­мат­ски по­све­ћен зна­чај­ним до­га­ђа­ји­ма из исто­ри­је хри­шћан­ства. За­то овај ли­бре­то ни­је по­све­ћен са­мо овој го­ди­шњи­ци, ни­ти се ба­ви са­мо жи­во­том и вла­да­ви­ном Кон­стан­ти­на Ве­ли­ког. Лик им­пе­ра­то­ра Кон­стан­ти­на чи­ни нај­ве­ћи део зби­ва­ња, оме­ђен ро­ђе­њем па­га­ни­на (у пр­вој сце­ни) и ра­ђа­њем хри­шћа­ни­на (у по­след­њој сце­ни), али су­штин­ска те­ма ли­бре­та је им­пе­ра­то­ро­во пре­о­бра­ће­ње под пре­суд­ним ути­ца­јем ње­го­ве мај­ке Је­ле­не. Да­кле, лик Све­те Је­ле­не и ли­ко­ви свих оста­лих хри­шћа­на (Хор му­че­ни­ка, Лак­тан­ци­је, Јев­се­ви­је, као и ухо­да Ва­сус) у ли­бре­ту су пер­со­ни­фи­ка­ци­ја сна­ге по­мо­ћу ко­је је хри­шћан­ство три­јум­фо­ва­ло над па­ган­ством и по­мо­ћу ко­је тра­је две хи­ља­де го­ди­не са­вла­ђу­ју­ћи „Под овим зна­ком“ (In hoc sig­no) сва мо­гу­ћа ис­ку­ше­ња. Сход­но те­ми и при­го­ди за ко­ју је ли­бре­то на­пи­сан, пр­во сам га пре­дао Ње­го­вој Све­то­сти па­три­јар­ху Ири­не­ју, од ко­га сам до­био па­стир­ски бла­го­слов, уз по­др­шку де­лу о ко­јем је на сај­ту Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве на­пи­са­на оце­на „... на­да­ле­ко по­знат умет­нич­ки дар г. Ми­ла­ди­но­ви­ћа је ову дра­ма­тич­ну при­чу пред­ста­вио на ори­ги­на­лан на­чин“. Истог ле­та 2011, за бла­го­слов сам за­мо­лио и бе­о­град­ског над­би­ску­па Монс. Ста­ни­сла­ва Хо­че­ва­ра ко­ји је по­ну­дио све­срд­ну по­моћ да би де­ло угле­да­ло све­тла по­зор­ни­це, а пре све­га у ан­га­жо­ва­њу ком­по­зи­то­ра, у че­му је на­да­ље узео уче­шће и Ње­го­ва Ек­се­лен­ци­ја Апо­стол­ски нун­ци­је госп. Ан­то­ни­ни. Као Ср­бин пра­во­сла­вац же­лео сам, на­и­ме, да ми се у на­ста­ја­њу де­ла при­дру­жи ком­по­зи­тор ка­то­лич­ке ве­ре ка­ко би­смо та­квим двој­ством би­ли што бли­жи ра­но­хри­шћан­ском ду­ху, на че­му у ли­бре­ту ин­си­сти­рам упо­тре­бом и грч­ког и ла­тин­ског је­зи­ка ко­ји се нпр. у сце­ни Ни­кеј­ског Са­бо­ра исто­вре­ме­но сме­њу­ју у хор­ском „Вје­ру­ју“ (Cre­do! – Пи­сте­уо!). Бу­ду­ћи да је ова­квом ли­бре­ту сва­ка­ко по­треб­на сна­жна емо­ци­о­нал­на ко­му­ни­ка­ци­ја са гле­да­о­ци­ма, мо­ја же­ља је би­ла да опе­ру ком­по­ну­је стваралац чи­ји је му­зич­ки је­зик то­на­лан, а осе­ћај за хри­шћан­ску те­му не­сум­њи­во аутен­ти­чан. У том сми­слу, као иде­а­лан аутор се ука­зао Монс. Мар­ко Фри­зи­на, ком­по­зи­тор из Ри­ма, му­зич­ки ди­рек­тор Пап­ског Ла­те­ран­ског хо­ра, ко­ме је Апо­стол­ски нун­ци­јат из Ср­би­је упутио ли­бре­то на ева­лу­а­ци­ју. Монс. Фри­зи­ни­ју се ли­бре­то то­ли­ко сви­део да је из­ра­зио же­љу да би баш он ком­по­но­вао опе­ру „ако је ли­бре­ти­ста са­гла­сан“. Бо­га­ти опус са­крал­не му­зи­ке Монс. Фри­зи­не (20 ора­то­ри­ју­ма је ком­по­но­вао и из­вео пред па­па­ма Јо­ва­ном Па­влом II и Бе­не­дик­том XVI), као и ње­го­во ис­ку­ство у ком­по­но­ва­њу му­зи­ке за ТВ се­ри­ја­ле и фил­мо­ве са ре­лигијским тема­ма (са Бе­ном Кин­гсли­јем и Ри­чар­дом Ха­ри­сом у глав­ним уло­га­ма, на при­мер), те ње­го­во ис­ку­ство са рок-мју­зи­клом „Бо­жан­стве­на ко­ме­ди­ја“ по Дан­теу, обе­ћа­ва­ли су да ће у „ве­ли­кој фре­сци од 15 сли­ка“, ка­ко је ком­по­зи­тор на­звао сво­ју бу­ду­ћу опе­ру, по­ред еп­ске мо­ну­мен­тал­но­сти, сва­ка сли­ка са­др­жа­ва­ти и ко­хе­рент­ну дра­ма­ти­ку. Тај до­бар пред­о­се­ћај по­твр­дио ми је и склад у ко­јем смо се око свих де­та­ља у де­лу бр­зо и ла­ко до­го­ва­ра­ли при­ли­ком на­шег су­сре­та у Бе­о­гра­ду, кра­јем про­ле­ћа про­шле го­ди­не, упри­ли­че­ног љу­ба­зно­шћу Апо­стол­ског нун­ци­ја­та и Бе­о­град­ске над­би­ску­пи­је. Ка­да је осно­ван Од­бор за про­сла­ву 1700. го­ди­шњи­це Ми­лан­ског едик­та, опе­ра „In hoc sig­no...“ је, на пред­лог и уз по­др­шку и Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве и Бе­о­град­ске над­би­ску­пи­је, увр­шће­на у про­грам про­сла­ве као за­вр­шни умет­нич­ки до­га­ђај. Та­да је ком­по­но­ва­ње опе­ре већ уве­ли­ко од­ми­ца­ло и за­вр­ше­но је крајем овог про­ле­ћа, ка­да је Бе­о­град­ска над­би­ску­пи­ја уго­во­ри­ма пре­у­зе­ла ком­по­зи­то­ро­ва и мо­ја аутор­ска пра­ва, и ан­га­жо­ва­ла ма­е­стра Де­ја­на Са­ви­ћа као ди­ри­ген­та и ме­не као ре­ди­те­ља пред­ста­ве, пре­да­ју­ћи Опе­ри На­род­ног по­зо­ри­шта pro bo­no и де­ло и рад ру­ко­во­ди­ла­ца про­јек­та. Та­ко је крај про­шле и по­че­так ове опер­ске се­зо­не по­све­ћен при­пре­ма­ма пре­ми­је­ре за­ка­за­не за 8. ок­то­бар, са ре­при­за­ма 9. и 10. ок­то­бра. Са­да сре­ђу­јем па­жљи­во ода­бра­не ви­део сег­мен­те ка­ко би би­ли у ин­тер­ак­ци­ји са сцен­ским зби­ва­њи­ма. До­вр­ша­ва се по мо­јим ски­ца­ма де­кор о ко­јем се ста­ра ко­сце­но­граф Ми­раш Вук­са­но­вић, те­че ре­а­ли­за­ци­ја ко­сти­ма по на­цр­ти­ма Ми­лан­ке Бер­бе­ро­вић, док Кон­стан­тин Ко­стју­ков по­ста­вља ко­ре­о­гра­фи­ју за сце­ну ба­ха­на­ли­ја у Га­ле­ри­је­вој па­ла­ти и сце­ну па­ган­ског вен­ча­ња у Ме­ди­о­ла­ну­му. Две опе­ре из ино­стран­ства су се ак­тив­но укљу­чи­ле у ко­стим­ску опре­му про­јек­та, Ма­ке­дон­ска опе­ра из Ско­пља и Опе­ра из Оси­је­ка. А ја сам нај­ви­ше за­о­ку­пљен сцен­ским про­ба­ма са хо­ром и ве­ли­ким со­ли­стич­ким ан­сам­блом ко­ји ту­ма­чи око 25 уло­га од ко­јих ћу, због број­но­сти, ов­де из­дво­ји­ти са­мо две глав­не у ту­ма­че­њу мла­дог ба­ри­то­на Мар­ка Ка­ла­ја­но­ви­ћа (цар Кон­стан­тин) и ме­цо­со­пра­на На­та­ше Јо­вић Три­вић (св. Је­ле­на), као и не­што ма­њу уло­гу Фа­у­сте, дру­ге же­не ца­ра Кон­стан­ти­на, у ту­ма­че­њу Су­за­не Шу­ва­ко­вић Са­вић, уз на­по­ме­ну да упе­ча­тљи­ве уло­ге оства­ру­ју и оста­ли со­ли­сти ме­ђу ко­ји­ма има и пр­ва­ка у ма­лим уло­га­ма (хва­ла им!) као и мла­дих по­ла­зни­ка Опер­ског сту­ди­ја. По­себ­но ми је дра­го што код свих њих на про­ба­ма осе­ћам из­у­зе­тан ен­ту­зи­ја­зам и уз­бу­ђе­ност су­шти­ном де­ла, та­ко да то­ком ра­да бу­де и уз­да­ха и спон­та­них су­за, а све у не­ка­квој по­ви­ше­ној емо­ци­о­нал­но­сти и ат­мос­фе­ри спо­ко­ја и бла­жен­ства. Чи­ни ми се као да се оства­ру­је же­ља над­би­ску­па Хо­че­ва­ра ис­ка­за­на у по­све­ти ко­ју ми је на ли­бре­ту на­пи­сао, а ко­ја гла­си: „Сла­вим Бо­га за ово на­дах­ну­ће! Же­лим све­тлост на­дах­ну­ћа свим љу­ди­ма по овом де­лу!“ Уз про­си­ја­ва­ња ме­ђу из­во­ђа­чи­ма, на­дам се да ће се ве­ћи део те све­тло­сти пре­ли­ва­ти и на пу­бли­ку бе­о­град­ске Опе­ре. До­бро ­до­шли под бла­го­сло­ве­ни Знак!

Де­јан Ми­ла­ди­но­вић

ДОН МАРКО ФРИЗИНА, композитор
Монсињор Марко Фризина рођен је у Риму 16. децембра 1954. године. Похађао је Факултет уметности на Универзитету „Ла Сапиенза" и дипломирао је композицију на Конзерваторијуму „Санта Цецилиа". Од 1978. године Фризина је студирао теологију на Папском Грегоријанском Универзитету и дипломирао из Светог Писма на Папском библијском институту. Рукоположен је за свештеника 1982. године, од када обавља своју службу у Римској Епархији. Био је духовни помоћник римског Папског намесника Богословије, затим ректор цркве Санта Марија у Монтесанту. Тренутно ј е ректор цркве Санта Цецилиа у Трастевере. 1984. године оснивахор Римске Епархије, којим и руководи. Од 1991. године Фризина је директор Канцеларије литургијског Викаријата Рима и музички директор Папског Латеранског хора. Исте године је почео своју сарадњу на међународном пројекту „Библија" телевизије РАИ, као библијски консултант и аутор музике. Дон Марко Фризина је компоновао филмску музику за многе историјске и верско-тематске филмове. Монсињор Фризина је компоновао и изводио своје композиције са хором и оркестром пред папама Јованом Павлом II и Бенедиктом XVI. Написао је преко 20 сакралних ораторијума инспирисаних како библијским ликовима тако и животима великих светитеља. Дон Марко Фризина именован је 1997. године за истакнутог професора Понтификалне Академије Виртуоза Лепих уметности и Књижевности на предлог папе Јована Павла II. Био је одговоран за више важних музичких догађаја поводом великог јубилеја 2000. године, као и за Светски дан младих, а недавно и за догађај РАИ „Библија - Дан и Ноћ", који је имао најдужи директан ТВ пренос у историји телевизије. Године 2007. Фризина је компоновао рок оперу „Бо-жанствена комедија", прву музичку транспозицију истоименог Дантеовог ремек дела, која се са великим успехом изводи на најзначајнијим позорницама Европе.

ДЕЈАН МИЛАДИНОВИЋ, редитељ
Дејан Миладиновић је био први редитељ Опере и Драме и у два наврата уметнички директор Опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Био је и уметнички саветник за велике сценске пројекте „Сава Центра" у Београду. Из Новог Сада прелази у Београд где је постављен за редитеља Београдске Опере, а затим, на предлог и позив целокупног оперског ансамбла, по-стаје уметнички директор. Неколико година касније постаје уметнички директор Опере и Театра „Мадленианум" у Београду. Затим, друти пут бива постављен за уметничког директора Београдске Опере. Тренутно ради као први редитељ Опере Народног позоришта у Београду. Миладиновић је пет година година био професор и уметнички директор оперског позоришта Медоуз Школе Уметности на Јужно-Методистичком Универзитету у Даласу (Тексас, САД). Седам година је радио као ванредни професор глуме и оперског студија на Факултету музичке уметности у Београду, а две године као ванредни професор глуме и режије на Торнтон Школи за Музику на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу (Калифорнија, САД). Потом је на позив Народног позоришта из Београда постао редитељ и професор глуме у оперском студију „Борислав Поповић". До данас, Миладиновић је редитељски поставио укупно 157 представа, углавном оперских, у професионалним позориштима бивше СФРЈ и у иностранству. У поређењу са колегама на простору бивше Југославије, реализовао је највећи број праизвођења музичко-сценских дела домаћих композитора. Поред режије бави се и писањем либрета, компоновањем музике за драмске представе, креирањем сценографија и видео радовима. Добитник је већег броја значајних професионалних признања и награда за своја редитељска остварења.