Лабудово језеро

Садржај
Принц Зигфрид чита легенду о чаробњаку који претвара лепе девојке, принцезе, у лабудове и чува их на скривеном језеру у шуми.
Први чин
У краљевском врту окупљају се млади људи, дворани, принчеви пријатељи, Волфганг, учитељ и почиње велики плес. Лакрдијаш забавља окупљене племиће и даме које се забављају са својим пратиоцима. Краљица саопштава принцу Зигфриду да је дошло време да изабере себи вереницу и да ће на сутрашњем Великом балу моћи да одабере једну од позваних девојака за своју невесту. Принц је незаинтерсован, јер никада до сада није спознао љубав. Весеље траје дубоко у ноћ, али Принц не може да сакрије своја помешана осећања због завршетка момачког живота и слободе у којој је уживао заштићен од мајке-краљице. Његово пунолетство и женидба означавају крај овог периода. Истовремено машта о правој, идеалној љубави, али такву још није срео у свом животу. Док незаинтерсовано проводи време са својим пријатљима његову пажњу привлаћи јато лабудова који пролећу у даљини. Одлучује да крене ка њима.
Други чин
Касна је ноћ. Пратећи лабудове Зигфрид стиже у дубоку шуму. Лабудови су девојке, принцезе на које је зли чаробњак бацио чини и које ноћу плешу око језера и изводе необичне игре. Зигфридову пажњу посебно привлачи лабудица чудесне лепоте, Одета, краљица лабудова. Само искрена љубав може поново ослободити лабудове-девојке и разрешити их ове мрачне магије. Принц опчињен љубављу према Одети заклиње јој се на вечну љубав.
Њихово удварање пратио је скривени зли чаробњак. Доласком јутра девојке опет постају лабудови. Принц Зигфрид уверен у своју љубав обећава Одети да ће је спасити злих чини и да ће је волети заувек.
Трећи чин
На великом балу у двору Принц Зигфрид треба да одабере своју невесту. Угледни гости долазе из целог  света али Зигфрида нигде нема. Лакрдијаш забавља госте и они почињу да плешу и представљају игре својих земаља.
Принц долази, али је видно замишљен. Он је под утицајем познанства са језера и размишља о њеоговој Одети. Мноштво лепих девојака не привлачи њеогову пажњу уопште и од свих девојака које му мајка представља он не жели ниједну за своју невесту. Изненада, непланирано, на бал стиже један странац. То је зли чаробњак са језера прерушен у грофа Ротбарта. У његовој пратњи је и његова ћерка Одилија која невероватно личи на Одету.
Њен отац је њој дао задатак да очара принца Зигфрида и да га заведе. Принц верујући да је то његова Одета одушевљено понавља свој завет и обећава јој вечну љубав кршећи тако претходно обећање које је дао Одети. Сада је Одиија његова одабрана невеста.  Ротбарт тријумфује јер је успео да превари принца и наведе га на издају. Овај швата да је ужасно преварен и сам се упућује у шумску тмину ка зачараном језеру.
Четврти чин
Под велом мрака на обали језера Одета прича својим другарицама, лабудицама, тужну причу о превари и прекршеном завету. Нада за ослобођењем потпуно је изгубљена.
Тада стиже Зигфрид. Он није прекршио обећање јер је на дворском балу видео искључиво своју Одету, а не Одилију. У свом срцу искључиво је Одети остао веран. Превара злог чаробњака није успела. У бесу стиже на обалу језера бацајући муње и громове на Зигфрида, покушавјући да га убије. Чиста љубав Згфрида и Одете је неуништива и побеђује злог чаробњака чија магија нестаје, а Одета у пратњи својих пријатељица мирно и у срећи одлази са принцом Зигфридом.

150 година
Несумњиво један од најпознатијих и најизвођенијих балета 19. векa на музику П.И.Чајковског, опус 20, премијерно је изведен у Бољшој театру у Москви 1877. године. Кореографију је припремио Јулиус Рајзингер, према либрету који је сачинио директор Царских позоришта у Москви Владимир Петрович Бегичев. Инспирацију за нови балет пронашли су у причи Украдени вео, Der geraubte Schleier,  коју је написао немачки писац из 18. века Johann Karl August Musäus.
Лабудово језеро је први од три балета које је компоновао Чајковски. Касније је урадио Успавану лепотицу (1889),  Крцка Орашчића (1892) и неколико свита за једночине балете. Маријус Петипа заједно са Лавом Ивановим 1895 године креира антологијску верзију овог балета која је до данас очувана у режијском и кореографском сегменту.

МЕТАМОРФОЗЕ ЛАБУДА
1877. Москва, Руски императорски балет. Светска премијера балета Лабудово jезеро, на музику Петра Иљича Чајковског. Кореографија: Julius Wenzel Reisinger. Либрето сачинили: Владимир Бегичев, драматург и инспектор репертоара московских позоришта и Василиј Гелцер, играч. Успех је изостао.
1880. Москва. Нова верзија Лабудовог jезерa. Кореографија: Joseph Hansen.
1888. Праг, Национални театар. Прво извођење Лабудовог jезерa ван граница Русије. Кореографија: Аугустин Бергер. Изведен само други чин у присуству композитора.
1892. Ст. Петербург, Руски императорски балет. Премијера балета П. И. Чајковског Крцко Орашчић. Кореографија: Лав Иванов, према замисли М. Петипа.
1893. Ст. Петербург. За припреми нове целовечерње верзије Лабудовог jезера ангажовани кореографи: Лава Иванов и Мариус Петипа. Петипа излаже Иванову потпуно нову концепцију другог чина и поверава му реализацију тог дела.
1894. Ст. Петербург, Маријински театар. Годину дана после смрти Чајковског, одржава се вече у част композитора, и у оквиру програма изводи се други чин Лабудовог језера. Улогу Одете игра Pierina Legnani. Огроман успех и за кореографа и за балерину.
1895. Ст. Петрбург, Маријински театар. Прво извођење интегралне верзије Лабудовог језера у кореографији и режији: Лава Иванова и Мариуса Петипа. Ова успешна верзија постаће полазиште свим каснијим редакцијама, све до модерних тумачења чувене балетске партитуре.
1901. Москва, Бољшој театар. Нова редакција Лабудовог језера, у кореографији Александра Горског. Значајан помак у смислу имплементације симбола и утемељивања класичног балетског академизма.
1911. Лондон, Компанија Les Ballets Russes Сергеја Дјагиљева изводи премијеру Лабудовог језера, у кореографији Михаила Фокина, према Иванову и Петипа. Главне улоге тумаче: Матилда Кшешинска и Вацлав Нижински. Њујорк, Метроплитен опера. Трупа Михаила Мордкина приређује америчку праизводбу Лабудовог језера.
1912. Монте Карло. Премијера Лабудовог језера у извођењу трупе Les Ballets Russes Сергеја Дјагиљева. Компанија René Bluma – Ballets Russes de Monte-Carlo, изводиће редовно ову представу у скраћеној верзији.
1920. Москва, Бољшој театар. Александар Горски реализује нову верзију Лабудовог језера, у сарадњи са Немирович-Данченком и уводи нову улогу: Лакрдијаша, дворске луде. Ова представа живеће дуго на московској сцени.
1921.  Москва, Бољшој театар. Асаф Месерер приређује своју верзију, која ће утицати на све касније поставке.
1925. Београд, Народно позориште. Народно позориште изводи целовиту верзију Лабудовог језера, у кореографији Александра Фортуната.
1933. Лењинград, Киров театар (Маријински). После 38 година извођења верзије Петипа-Иванов, Агрипина Ваганова и Владимир Димитрјев праве нову поставку. Сачувана је оригинална схема, као и други чин Л. Иванова. Бено, као лик, је укинут.
1934. Лондон, Vic-Wells Ballet. Прво извођење интегралне верзије Лабудовог језера у Великој Британији. Реализација: Никола Сергејев, према верзији Петипа-Иванов.
1936. Париз, Опера. Серж Лифар представља париској публици Лабудово језеро, у фрагментима.
1945. Лењинград, Киров театар. Премијера балета у кореографији Фјодора Лопухова, према верзији Петипа-Иванов.
1951. Њујорк, New York City Ballet. Изведба другог чина, кореографија: George Balanchine.
1953. Москва, Музички театар Станиславски и Немирович-Данченко. Владимир Бурмајстер поставља верзију која се до данас изводи у овом поѕоришту.
1960. Бурмајстер је исту верзију поставио за балет Опере из Париза. Ово ће бити прва француска компанија која изводи представу према оригиналној музичкој партитури.
1963. Штутгарт. Виртембершки балет. John Cranko, драматизацију своје представе, базира на лику Принца. У том правцу касније ће ићи многи модерни кореографи.
1964. Беч, Балет државне Опере. Рудолф Нурејев у својој верзији такође даје агресивнију смисленост Принчевој улози.
1966. Торонто, Национални балет Канаде. Eric Bruhn у својој верзији наглашава и разрађује негативистички карактер грофа Ротбарта.
1969. Москва, Бољшој театар. Јуриј Григорович приказује нову верзију Лабудовог језера, у којој је сачуван други и четврти чин Петипа-Иванова. Игре у трећем чину изводе се на прстима.
1976. Хамбург. John Neumeier за хамбуршки Балет поставља Лабудово језеро у савременом играчком изразу.
1987. Стокхолм, Cullberg Ballet. Mats Ek интервенцијама на либрету и осавремењивањем играчке технике прави радикалан заокрет у односу на традицију.
1996. Лондон. Mathew Bourne режијски и концептуално реформише представу, пратећи оригиналну музичку партитуру. У другом и четвртом чину играју мушкарци. Француски кореограф Roland Petit у Националном балету Марсеја поетизује игру мушких „лабудова“ одвајајући се од оригиналне музичке партитуре.

Ближећи се свом 150. рођендану Лабудово језеро, као парадигма балета, има довољно младости и свежине да задржи епитет најпопуларнијег наслова, а са друге стране и оно само је учинило балетску уметност популарнијом. Напуштајући царска позоришта сачувало је „елитизам“ у смислу академске „чистоће“ и врхунске вештине свих извођача, играча и музичара, остаје вечита провокација како за уметнике тако и за публику.

Милош Дујаковић