Реч редитељке
„Отац“ Флоријана Зелера је драма о губитку – идентитета, времена и стварности. Кроз причу о Андреу, човеку који полако тоне у деменцију, желим да приближим публици унутрашњи свет у којем се границе између реалног и имагинарног бришу. Сцена постаје простор сећања, страха и илузија, у којем сви заједно са главним јунаком пролазимо кроз дезоријентацију и нестабилност. Ова интимна породична драма постаје универзална прича о људској крхкости и љубави.
У средишту представе је однос оца и ћерке – Андреа и Ане. Њихова љубав и блискост преплићу се са неспоразумима, болом и осећајем немоћи. Ана, иако вођена љубављу и одговорношћу, носи огроман терет бриге, кривице и исцрпљености. Кроз њу видимо како болест једног члана породице постаје искушење за све, разарајући односе и снагу, али и откривајући дубине људске повезаности.
Тема деменције данас је више него актуелна – то је не само медицински и друштвени, већ и дубоко лични изазов који дотиче све нас, било кроз искуства у сопственој породици, било кроз шире разумевање старости и немоћи. Управо зато ова представа има потенцијал да покрене разговор и емпатију.
Заједно са ансамблом Никшићког позоришта ухватили смо се укоштац са захтевним и емотивно снажним материјалом. Имали смо инспиративан процес и уживали у раду на овако значајном делу светске савремене драматургије какав је Зелеров „Отац“. Наша представа превазилази локалне оквире и комуницира са публиком на универзалном плану. Верујем да ће „Отац“ остати као једно од оних позоришних искустава која се дуго памте – и у сећању ансамбла и у срцима гледалаца.
Ову представу посвећујем својој породици – мом оцу и брату који више нису са мном, и мојој мајци која и даље храбро корача сама. Хвала вам.

Редитељка Наташа Поплавска