Турандот

Копродукција: Народног позоришта у Београду и Опере и театра Мадленианум

ЂАКОМО ПУЧИНИ (1858 — 1924)
Рођен 1858. у Луки, Ита­ли­ја, Ђако­мо Пучи­ни је поти­цао из дуге лозе про­фе­си­о­нал­них музи­ча­ра. Имао је само пет годи­на када му је умро отац, оргу­љаш и хоро­во­ђа цркве Сан Мар­ти­но. Посао оргу­ља­ша и хоро­во­ђе оба­вљао је његов стриц, како би се оси­гу­ра­ло да Ђако­мо може да пре­у­зме ту уло­гу када буде довољ­но стар како би одр­жао тра­ди­ци­ју музи­ча­ра поро­ди­це Пучи­ни који су се на том месту нала­зи­ли већ 124 годи­не. Пучи­ни­ја је охра­бри­ло да се посве­ти пози­ву ком­по­зи­то­ра то што су нека њего­ва цркве­на дела и кан­та­та наи­шли на пози­ти­ван при­јем. Аида, Вер­ди­је­ва опе­ра коју је гле­дао са 18 годи­на, тако­ђе га је инспи­ри­са­ла. Сти­пен­ди­је које је добио од деда стри­ца и кра­љи­це Мар­га­ри­те Савој­ске омо­гу­ћи­ле су му да сту­ди­ра на Милан­ском кон­зер­ва­то­ри­ју­му од 1880-1883. Пучи­ни није марио за град­ски живот, али је он ути­цао на његов рад. Његов боем­ски живот као сиро­ма­шног сту­ден­та, који је делио стан са још два умет­ни­ка, касни­је је добио свој музич­ки израз у опе­ри Бое­ми (баш као што је писац Анри Мур­гер нашао инспи­ра­ци­ју у сво­јим мла­да­лач­ким годи­на­ма када је био сиро­ма­шни писац те су њего­ве при­че послу­жи­ле као мотив за опе­р­ски либре­то). Иако је био сла­бо пове­зан са покре­том вери­зма, који је тежио ства­ра­њу при­род­ни­јег и увер­љи­ви­јег опер­ског позо­ри­шта, Пучи­ни се није устру­ча­вао да ком­по­ну­је исто­риј­ске кома­де или да иско­ри­сти егзо­тич­не лока­ци­је. У Тоски је опи­сао сна­жну мело­дра­му сме­ште­ну у Рим у вре­ме Напо­ле­о­на. За Мадам Батер­флај ода­брао је аме­рич­ку при­чу сме­ште­ну у Јапан, за Туран­дот, при­чу о хлад­ној прин­це­зи у древ­ној Кини.Пучи­ни је дожи­вео почет­ни неу­спех са Мадам Батер­флај (1904), али га је вера у дело наве­ла да га пре­пра­вља све док га љуби­те­љи опе­ре нису при­хва­ти­ли. Овај почет­ни неу­спех га је при­вре­ме­но спре­чио да ства­ра нове ком­по­зи­ци­је, али посе­та Њујор­ку га је под­ста­кла да напи­ше сво­је прво „модер­но“ дело – Кћи Запа­да. Први свет­ски рат иза­звао је сле­де­ћи вели­ки пре­кид у Пучи­ни­је­вом ства­ра­лач­ком живо­ту. Непри­ја­тељ­ства су заком­пли­ко­ва­ла њего­ве пре­го­во­ре да напи­ше опе­ре­ту за изво­ђе­ње у Бечу, који је сада био на непри­ја­тељ­ској тери­то­ри­ји. Уме­сто тога, опе­ре­та је поста­ла лага­на опе­ра Ласта­ви­ца, поста­вље­на у Мон­те Кар­лу и хлад­но доче­ка­на у Метро­по­ли­тен опе­ри као „сми­рај гени­ја“. Пучи­ни ника­да није повра­тио мла­да­лач­ку сла­ву и роман­тич­ну спон­та­ност, али је наста­вио да озбиљ­но ради, шире­ћи сво­је види­ке. Као стра­стве­ни пушач, обо­лео је од рака грла и 1924. одве­ден је у Бри­сел на лече­ње код спе­ци­ја­ли­сте. Иако је опе­ра­ци­ја била успе­шна, Пучи­ни­је­во срце је отка­за­ло и он је убр­зо пре­ми­нуо. У вре­ме сво­је смр­ти, радио је на нај­ам­би­ци­о­зни­јој од свих сво­јих опе­ра, Туран­дот, засно­ва­ној на Шиле­ро­вој роман­тич­ној адап­та­ци­ји фан­та­зи­је Кар­ла Гоци­ја, вене­ци­јан­ског сати­ри­ча­ра из 18. века. У Туран­до­т по први пут даје више простора хору, и бога­ти­ју разно­вр­сност орке­стру чиме је пока­зао да је упо­знат са Петру­шком Стра­вин­ског и дру­гим савре­ме­ним пар­ти­ту­ра­ма. Умро је у 65. годи­ни. Током свог живо­та напи­сао је укуп­но 12 опе­ра.

приредио Јован Тарбук

СТЕФАНО РОМАНИ, диригент
Стефано Романи је већ више од двадесет година диригент у Опери у Ровигу, уједно је међународно признат обоиста и диригент. На светској сцени је присутан већ више од тридесет година наступајући на камерним, концертним и оперским сценама широм света. Град Ровиго му је 2004. године доделио награду „Сан Франческо“ као водећем културном раднику за његова уметничка достигнућа. Дипломирао је на Конзерваторијуму „Франческо Венезе“ у Ровигу у класи професора Франка Волпа. Каријеру обоисте је започео веома млад. Сарађивао је с оркестрима у Италији, међу којима су: Оркестар Миланске скале, Оркестар Театра Ла Фениче у Венецији, Регионални оркестар Тоскане, Камерни оркестар Падове и Венета, Оркестар „Тосканини“ из Парме, Оркестар „Помериђи музикали“ из Милана, итд. Наступао је са познатим диригентима и солистима: Ј. Басмет, Л. Харел, М. Типо, М. Хорн, К. Ричарели, Р. Блејк, У. Уги, А. Спећи, С. Акардо, М. Брунело, П. Маг, М. Кампори, Ђ. Синополи, Ђ. Феро, Е. Инбал, К. Пендреки, Р. Бонинг, Б. Кампанела, М. Кампори, М. Арена, Д. Ренцети, и други.
Већ двадесет година се с великим успехом бави дириговањем, највише оперског репертоара, и дириговао је на многим истакнутим и престижним сценама у свету, међу њима су: Сан Карло у Напуљу, Национално позориште Марибора (Словенија), Народно позориште у Београду, Народно позориште у Скопљу (Македонија), Национална опера у Тбилисију (Грузија), Национални театар Казана, Филхармонија Кавказа (Русија), Бољшој театар у Минску (Белорусија), Бејрутска опера (Либан), Национални театар у Хаифи (Израел), Оперски фестивал у Савонлини (Финска), Хангжу Шијан (Кина), Театар Чендуа и Хјамена, Уметнички центар у Сеулу (Кореја), Национални театар у Манаусу (Бразил), Национално позориште Шарлот (САД), Фестивал Пучини у Торе дел Лаго, Театар Доницети у Бергаму, Театар Ла Фениче у Венецији, Савона театар, Опера у Ровигу, Храм у Трапани, Древни театар у Таормини, Политеама театар у Палерму, Театар „Вердуре“ у Палерму, „Молфета“ театар, Витербо општински театар, Театар у Ливорну, Општински театар у Ферари, Општински театри у Горици, Тревизу, Вићенци, Базану, Театар „Виторио Венето“, Казино театар у Сан Рему (Италија), Опера у Атини (Грчка), итд.
Његови наредни ангажмани су: балет на музику В. А. Моцарта; Чимарозина дела у Театру Сан Карло у Напуљу; затим Маскањијева Кавалерија Рустикана, у режији К. Ричарели, на Оперском фестивалу у Таранту; Пучинијева Мадам Батерфлај, у режији П. Маестринија у СНГ Марибор; као и Набуко и Риголето, на Фестивалу у Казану, Русија.
Већ осам година је уметнички секретар Филхармонијског оркестра Венете, а од 2009. до 2016. је био уметнички директор Опере у Ровигу.

МАРИО ПАВЛЕ ДЕЛ МОНАКО је опер­ски режисер, срп­ско-ита­ли­јан­ског поре­кла, рођен 1993. годи­не у Риму. Потиче из музичке породице опер­ских певача и опер­ских режисера. У Бео­гра­ду завршава гим­на­зи­ју и одсе­к за кла­вир у сред­њим музичким школама „Коста Манојловић“ и „Мокра­њац“, и одсек за соло пева­ње у Mузич­кој шко­ли „Др Воји­слав Вучковић“. Годи­не 2012. упи­су­је сту­ди­је опер­ске режије на престижном државном Бечком Уни­вер­зи­те­ту за музику и извођачке умет­но­сти (Universität für Musiк und Dar­stel­len­de Kunst Wien) у кла­си Рета Никле­ра, који му на самом почетку сту­ди­ја, пове­ра­ва аси­стен­ци­ју режије у опе­ри Дон Ђова­ни В. A. Моцар­та.  За вре­ме сту­ди­ја режира опе­ре Плашт (Ђ. Пучи­ни), Фјо­рен­тин­ска тра­ге­ди­ја (А. Фон Землин­ски), Отми­ца из сара­ја (В. A. Моцарт) и Вер­тер (Ж. Масне). Рад на опе­ра­ма са раз­ли­чи­тих под­не­бља усло­вио је (поред срп­ског) и висо­ко позна­ва­ње немач­ког, ита­ли­јан­ског и енгле­ског јези­ка. Сту­ди­је завр­ша­ва 2017. годи­не са највећим успе­хом и стиче титу­лу маги­стра умет­но­сти (Magi­ster Arti­um). Исте годи­не доби­ја спе­ци­јал­ну награ­ду свог Уни­вер­зи­те­та за изу­зет­на постигнућа током сту­ди­ја (Würdi­gung­spre­is MDW) уз посе­бан акце­нат на диплом­ску режију опе­ре Вер­тер (Ж. Масне). Након рада на опери Тру­ба­дур (Ђ. Вер­ди) на фести­ва­лу у Салц­бур­гу  са Аном Нетреб­ко у глав­ној улози, одлази за Немачку (Вирц­бург), где при­хва­та петогодишњи уго­вор у позоришту Main­fran­ken The­a­ter Würzburg. Поста­вио је на сцену две опе­ре за младе: Colas der Magi­er (В. A. Моцарт), бази­ра­ну на опе­ри Басти­јен и Басти­је­на, као и свет­ску пра­и­звед­бу опе­ре Sieg­fried, der kle­i­ne Drachentöter (A. Sie­ber). У сезо­ни 2021/2022. поста­вио је опе­ру Капу­ле­ти и Мон­те­ги (В. Бели­ни).

Реч редитеља
Усуд. Ерос и агапе. Породица, традиција и избор. Трансгенерацијски бол и изазови његовог присуства унутар људског ума. Од свог настанка, последња Пучинијева опера, “Турандот”, остала је уписана у светској позоришној ризници као један од најзахтевнијих и најспектакуларнијих наслова у оквирима оперске извођачке уметности, који је прожет бајковитим мистицизмом Далеког истока.  Поред свог интригантног приступа описивања људског стања, ово дело такође истражује и помера саме границе музичке виртуозности, као и границе њене визуалне израде.
Одговоре на три загонетке: Нада, Kрв, и Турандот су гледаоцу и слушаоцу достављена налик интроспективном огледалу, које поред свог комуникационог чвора између Турандот и Kалафа, пре свега покушавају да комуницирају са нама - публиком. Са нашег становишта, ова два главна лика представљају хомогену психолошку масу једне једине особе - вечите флуктуације јина и јанга.
Ова прича, налик једном сну, покушава да задре у најдубље сегменте наше подсвести и да нас стимулише ка тражењу одговора на питања, као што су: Шта чинимо када постанемо оно што смо прво битно хтели да уништимо? Да ли рађање сваког новог степена наше свести захтева смрт претходног? И дали су истинска вера и нада суштински катализатор наше и туђе трансформације?

САДРЖАЈ

I ЧИН
Туран­дот, ћер­ка цара Алтоу­ма, доне­ла је указ да ће се уда­ти само ако про­сац пле­ме­ни­те крви успе да реши три заго­нет­ке. Ако не успе, пла­ти­ће животом. Послед­њи кан­ди­дат, пер­сиј­ски принц, тре­ба да буде погу­бљен са изла­ском месе­ца. У мете­жу испред пала­те, сле­пи човек пада на земљу, а њего­ва сапут­ни­ца, Лиу, дози­ва помоћ. Пома­же им Калаф, који пре­по­зна­је у том човеку његовог дав­но ишче­злог оца, Тимура, прог­на­ног вла­дара њего­ве земље. Калаф, у прогнанству попут свог оца, познат је само као Непо­зна­ти принц. Лиу наста­вља да пома­же Тиму­ру, чак и у про­гон­ству, јер јој је се годи­на­ма рани­је, како обја­шња­ва, Калаф насме­шио. Народ нестр­пљи­во чека­ју погу­бље­ње. Када принц од Пер­си­је уђе, гоми­ла је изне­на­да дир­ну­та и моли прин­це­зу да га поми­лу­је. Поја­вљу­је се Туран­дот и ћутљи­вим покре­том без има­ло оклевања потвр­ђу­је прин­че­ву казну. Калаф је одмах зади­вљен њеном лепо­том. Тимур и Лиу поку­ша­ва­ју да убе­де опчи­ње­ног Кала­фа да се удаље, али он је одлучан да се обзна­ни као про­сац. Три мини­стра цар­ског дома­ћин­ства, Пинг, Панг и Понг, упо­зо­ра­ва­ју га да је то лудост, али без­у­спе­шно. У послед­њем поку­ша­ју Лиу га моли да их послу­ша, али Калаф игно­ри­ше њене мол­бе и све­ча­но уда­ра у гонг, озна­ча­ва­ју­ћи да је спре­ман да одго­во­ри на иза­зов за руку Туран­до­т.
 
II ЧИН
Пинг, Панг и Понг се при­пре­ма­ју за евен­ту­ал­но вен­ча­ње или сахра­ну. Они раз­го­ва­ра­ју о сво­јој несре­ћи од када је Туран­дот ста­са­ла за уда­ју, набра­ја­ју­ћи мно­ге пле­ме­ни­те про­сце које је заде­си­ла зле­ху­да суд­би­на и сећа­ју­ћи се живо­та у сво­јим род­ним про­вин­ци­ја­ма. Посто­ји ли заи­ста неко чија страст може да ото­пи леде­но срце Туран­до­т? Опре­зни су у сво­јим нада­њи­ма. Све­ти­на се оку­пља да чује три заго­нет­ке. Туран­дот је осми­сли­ла овај начин како би осве­ти­ла сво­ју рођа­ку из дав­ни­на, Лоу-Линг, која је била заро­бље­на, сило­ва­на, а затим уби­је­на од стра­не пљач­ка­ша-осва­ја­ча. Она нуди Кала­фу послед­њу при­ли­ку да оду­ста­не, али он оста­је чврст у сво­јој одлу­ци. Прво пита­ње гла­си: „Шта се рађа сва­ке ноћи и уми­ре сва­ке зоре?“ Калаф тач­но одго­ва­ра „Нада“. Пома­ло зате­че­на, Туран­дот поста­вља сле­де­ћу заго­нет­ку: „Шта бук­ти топло као пла­мен, а није пла­мен?“ Калаф окле­ва, а онда одго­ва­ра „Крв“. Вид­но узне­ми­ре­на, Туран­дот поста­вља послед­ње пита­ње: „Лед који вам даје ватру, шта то може бити?“ Калаф оду­го­вла­чи, а онда три­јум­фал­но узви­ку­је „Туран­дот!“ Народ сла­ви њего­ву побе­ду, али Туран­дот моли цара да је не да овом непо­зна­том прин­цу. Видев­ши њену узне­ми­ре­ност, Калаф одлу­чу­је да игра њену игру и нуди соп­стве­ну заго­нет­ку: „Ако пре јутра откри­јеш које име носим, даћу свој живот.“
 
III ЧИН
Ука­зом је наре­ђе­но да, под прет­њом смр­ћу, нико не сме да спа­ва док се не откри­је име Непо­зна­тог прин­ца. Калаф изра­жа­ва сво­је убе­ђе­ње да ће он бити једи­ни који ће откри­ти ту тај­ну. Пинг, Панг и Понг нуде било коју награ­ду, укљу­чу­ју­ћи да му омо­гу­ће без­бед­но бек­ство, ако им каже сво­је име. Пошто су виђе­ни са Кала­фом, Тимур и Лиу су заро­бље­ни, а на зах­тев Туран­до­т, Тимур тре­ба да буде мучен док не откри­је исти­ну. Лиу исту­па и каже да зна прин­че­во име, али да ће га чува­ти као сво­ју веч­ну тај­ну. Она згра­би вој­ни­ков бодеж и уби­ја се. Калаф заме­ра прин­це­зи њену окрут­ност, а затим је чвр­сто ухва­ти и хра­бро пољу­би. Сна­га и жеља за осве­том напу­шта­ју Туран­до­т. Калаф откри­ва свој пра­ви иден­ти­тет, ста­вља­ју­ћи тако свој живот у њене руке. Тру­бе наја­вљу­ју сви­та­ње зоре и оку­пља­ње дво­ра­на. Туран­дот се обра­ћа цару и наро­ду: „Откри­ла сам име незнан­ца — њего­во име је Љубав!“