копродукција: Народно позориште у Београду и Народно позориште Републике Српске, Бања Лука
Реч писца:
То је, у основи, и данас, као и тада кад сам је писао, пре више од три деценије, прича о деструкцији у једној породици. Постоји дефиниција, у коју дубоко верујем, да је породица нешто што је епицентар нашег живота и један од најзначајнијих чинилаца у нашем постојању. Наша деца се уче на постулатима односа у оквиру породице. Породица је најбитнија и најважнија школа у животу једног човека. У каквој породици одрастете, такав ћете бити човек. Наравно, школа, односно образовање су неопходни, али елементарне ствари као што су љубав, доброта, поштење... то је нешто што се учи у породици. У време кад сам писао ову причу, стање на просторима бивше Југославије било је веома неизвесно и одржавало се на менталну, социјалну и сваку врсту сигурности живота у породици. Ако немате нормалан живот у породици, ви сте трагичан човек. Kада је реч о деструкцији, комад има неколико главних линија, а једна од основних је прича о младим људима који губе идентитет. Ко смо ми данас, после свега што нам се издешавало у претходне три деценије, од првог појављивања „Урнебесне трагедије“ на сцени, 1991. године? Још увек смо у потрази, због силних подела у којима живимо, а које се умножавају као зечеви. И, уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо. Сваки дан се чују и виде супротна мишљења, супротстављени ставови. Ако неко каже да је нешто добро, одмах се јави троје да каже да то није тачно. Зато у последње време често, цинично, понављам причу да би сутра, ако би неко предложио да увезе кугу у земљу, било и оних који би били „за“, јер и куга има неких својих добрих страна. То је цинично, апсурдно и ружно, али се бојим да је делимично и тачно, јер смо дошли до саме границе нелогичности и апсурда. И то је та, једна од линија комада коју смо поменули; у потрази за изгубљеним идентитетом. Друга линија је насиље које се трпи, а то је прича о брату и снаји. У некој позадини је и поприлично тужна слика о судбини једног позоришта које се због нагомиланих, углавном социјалних, проблема гаси и претвара у нешто што нема никакве везе са уметношћу.
Душан Ковачевић
(извод из интервјуа „Уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо”, Микојан Безбрадица „Позоришнe новинe“)
Реч редитеља:
„Урнебесна трагедија“ је класика. Веома волим овај комад; густ је. Душко је „скројио” нешто што нигде нисам срео - спојио је урнебесно и трагично. Толико сам задивљен тим спојем урнебесног и трагичног да са том материјом нисам на „ти”, него сам јако мобилисан и да одговорим делу. А шта је урнебесно и трагично у том комаду? Све. Ни мање ни више него - све. Обиље је у питању, и тема и препознавања.
У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико.
Свако гради свој идентитет, ту се питаш сам. Ја се увек борим за тај део слободе и простора – где си сам одговоран. Да пробамо да у центар ставимо не то неко друштво, него себе, своје сопство, то јест нас и нашу људскост и нашу даљину од људскости. Можда постанемо бољи и ми и то друштво које мене занима будући да га видим као, скоро, рушевину свих вредности, и то одавно. Ми смо гори и луђи, драматично. Ал’ опстајемо од ономад, па за вазда, изгледа… Мутирали смо, па огуглали и навикли се. Прилагодили.
Оно што фасцинира код нас, то је што увек нађемо излаз и преживимо. Резилијентност нам је велика. То поштујем.
Тај смех у “Урнебесној комедији” је чудесан…У смеху је побуна, у смеху је слобода, у смеху је утеха, у смеху је и отпор, у смеху је бунт. И пут… Ту врсту лековитости коју даје добра комедија то никада нико не може, Ја сам после доста година у комедији уколико је ово комедија, а јесте због првог дела наслова и теме. И силно уживам у томе. И једва чекам да то поделим с публиком. Баш нам треба.
Јагош Марковић
