Урнебесна трагедија

копродукција: Народно позориште у Београду и Народно позориште Републике Српске, Бања Лука

Реч писца:
То је, у основи, и данас, као и тада кад сам је писао, пре више од три деценије, прича о деструкцији у једној породици. Постоји дефиниција, у коју дубоко верујем, да је породица нешто што је епицентар нашег живота и један од најзначајнијих чинилаца у нашем постојању. Наша деца се уче на постулатима односа у оквиру породице. Породица је најбитнија и најважнија школа у животу једног човека. У каквој породици одрастете, такав ћете бити човек. Наравно, школа, односно образовање су неопходни,  али елементарне ствари као што су љубав, доброта, поштење... то је нешто што се учи у породици. У време кад сам писао ову причу, стање на просторима бивше Југославије било је веома неизвесно и одржавало се на менталну, социјалну и сваку врсту сигурности живота у породици. Ако немате нормалан живот у породици, ви сте трагичан човек. Kада је реч о деструкцији, комад има неколико главних линија, а једна од основних је прича о младим људима који губе идентитет. Ко смо ми данас, после свега што нам се издешавало у претходне три деценије, од првог појављивања „Урнебесне трагедије“ на сцени, 1991. године? Још увек смо у потрази, због силних подела у којима живимо, а које се умножавају као зечеви. И, уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо. Сваки дан се чују и виде супротна мишљења, супротстављени ставови. Ако неко каже да је нешто добро, одмах се јави троје да каже да то није тачно. Зато у последње време често, цинично, понављам причу да би сутра, ако би неко предложио да увезе кугу у земљу, било и оних који би били „за“, јер и куга има неких својих добрих страна. То је цинично, апсурдно и ружно, али се бојим да је делимично и тачно, јер смо дошли до саме границе нелогичности и апсурда. И то је та, једна од линија комада коју смо поменули; у потрази за изгубљеним идентитетом. Друга линија је насиље које се трпи, а то је прича о брату и снаји. У некој позадини је и поприлично тужна слика о судбини једног позоришта које се због нагомиланих, углавном социјалних, проблема гаси и претвара у нешто што нема никакве везе са уметношћу.
Душан Ковачевић
(извод из интервјуа „Уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо”, Микојан Безбрадица  „Позоришнe новинe“)

Реч редитеља:

“Урнебесна трагедија” је класика. Веома волим овај комад; густ је. Душко је „скројио” нешто што нигде нисам срео - спојио је урнебесно и трагично. Толико сам задивљен тим спојем урнебесног и трагичног да са том материјом нисам на “ти”, него сам јако мобилисан и да одговорим делу. А шта је урнебесно и трагично у том комаду? Све. Ни мање ни више него -  све. Обиље је у питању, и тема и препознавања. 
У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико. 
Свако гради свој идентитет, ту се питаш сам. Ја се увек борим за тај део слободе и простора – где си сам одговоран. Да пробамо да у центар ставимо не то неко друштво, него себе, своје сопство, то јест нас и нашу људскост и нашу даљину од људскости. Можда постанемо бољи и ми и то друштво које мене занима будући да га видим као, скоро, рушевину свих вредности, и то одавно. Ми смо гори и луђи, драматично. Ал’ опстајемо од ономад, па за вазда, изгледа… Мутирали смо, па огуглали и навикли се. Прилагодили. 
Оно што фасцинира код нас, то је што увек нађемо излаз и преживимо. Резилијентност нам је велика. То поштујем.
Тај смех у “Урнебесној комедији” је чудесан…У смеху је побуна, у смеху је слобода, у смеху је утеха, у смеху је и отпор, у смеху је бунт. И пут… Ту врсту лековитости коју даје добра комедија то никада нико не може, Ја сам после доста година у комедији уколико је ово комедија, а јесте због првог дела наслова и теме. И силно уживам у томе. И једва чекам да то поделим с публиком. Баш нам треба.
Јагош Марковић 

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ
Рођен је 12. јула 1948. годи­не у Мрђе­нов­цу поред Шап­ца. Дипло­ми­рао је на одсе­ку Дра­ма­тур­ги­је 1973. годи­не. Од 1973. годи­не је члан Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Срби­је. Од 1973. до 1978. годи­не ради као дра­ма­тург за Драм­ски про­грам ТВ Бео­град. У пери­о­ду изме­ђу 1986 - 1988. годи­не ради као доцент на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду. Од 1998. годи­не је дирек­тор Зве­зда­ра теа­тра у Бео­гра­ду. Окто­бра 2000. годи­не иза­бран је за допи­сног чла­на, а 2009. за редов­ног чла­на САНУ. У пери­о­ду 2005. и 2006. био је амба­са­дор Срби­је и Црне горе, одно­сно Срби­је, у Пор­ту­га­лу. Живи и ради  у Бео­гра­ду.
Душан Кова­че­вић је напи­сао дра­ме: Мара­тон­ци трче поча­сни круг (1973), Радо­ван Тре­ћи (1973), Шта је то у људ­ском бићу што га води пре­ма пићу (1976), Про­ле­ће у јану­а­ру (1977), Све­мир­ски змај (дело за децу у сти­ху) (1977), Лиму­на­ци­ја на селу (1978), Сабир­ни цен­тар (1982), Бал­кан­ски шпи­јун (1983), Све­ти Геор­ги­је уби­ва ажда­ху (1986), Кла­у­стро­фо­бич­на коме­ди­ја (1987), Про­фе­си­о­на­лац (1990), Урне­бе­сна тра­ге­ди­ја (1991), Лари Томп­сон-тра­ге­ди­ја јед­не мла­до­сти (1996), Кон­теј­нер са пет  зве­зди­ца (1999), Док­тор Шустер (2001), Динар по динар (2005), Гене­рал­на про­ба само­у­би­ства (2008 ), Живот у тесним ципе­ла­ма ( 2010), Кумо­ви ( 2012 ), Рођен­дан госпо­ди­на Нуши­ћа (2014 ), Хип­но­за јед­не љуба­ви (2016).
Режи­рао је у пра­и­звед­би, у Зве­зда­ра теа­тру сво­је позо­ри­шне кома­де:
Кла­у­стро­фо­бич­на коме­ди­ја, Про­фе­си­о­на­лац, Урне­бе­сна тра­ге­ди­ја, Лари Томп­сон, Кон­теј­нер са пет зве­зди­ца, Док­тор Шустер, Гене­рал­на про­ба само­у­би­ства, Живот у тесним ципе­ла­ма, Кумо­ви и Хип­но­за јед­не љуба­ви.
Писац је филм­ских сце­на­ри­ја: Бешти­је (1976, режи­ја Ж. Нико­лић), Посе­бан трет­ман (1978, режи­ја Г. Паска­ље­вић),  Ко то тамо пева (1980, режи­ја С. Шијан),  Мара­тон­ци трче поча­сни круг (1981, режи­ја С.Шијан),  Бал­кан­ски шпи­јун (1984, режи­ја Д. Кова­че­вић и Б. Нико­лић), Сабир­ни цен­тар (1990, режи­ја Г. Мар­ко­вић),  Под­зе­мље – Underground (1995, режи­ја Е. Кусту­ри­ца), Урне­бе­сна тра­ге­ди­ја (1995, режи­ја Г. Мар­ко­вић), Про­фе­си­о­на­лац (2003, режи­ја Д. Кова­че­вић), Све­ти Геор­ги­је уби­ва ажда­ху (2009 ), режи­ја Срђан Дра­го­је­вић).
За теле­ви­зи­ју је напи­сао ТВ дра­ме: Повра­так лопо­ва (1974), Дво­соб­на кафа­на (1975), Зве­зда­на пра­ши­на (1976); и ТВ сери­је: Чар­дак и на небу и на земљи (1976), Била јед­ном јед­на земља. Напи­сао је радио дра­ме: 828 кило­ме­та­ра север­но од прве варо­ши (1970) и Био човек (1970).
Дра­ме Душа­на Кова­че­ви­ћа игра­не су у позо­ри­шти­ма у Југо­сла­ви­ји, (после 1990. годи­не у Срби­ји, Сло­ве­ни­ји, Хрват­ској, Маке­до­ни­ји, Босни и Хер­це­го­ви­ни, Црној Гори ), Аустри­ји, Немач­кој, Швај­цар­ској, Фран­цу­ској, Мађар­ској, Сло­вач­кој, Чешкој, Пољ­ској, Укра­ји­ни, бив­шем СССР, Руси­ји, Руму­ни­ји, Ита­ли­ји, Шпа­ни­ји, Пор­ту­га­лу, Вели­кој Бри­та­ни­ји, Грч­кој, Тур­ској, САД, Кана­ди, Мек­си­ку, Арген­ти­ни, Ира­ну, Новом Зелан­ду, Јапа­ну, Изра­е­лу, Алба­ни­ји. 
Дра­ме су му пре­ве­де­не на: немач­ки, енгле­ски, фран­цу­ски, ита­ли­јан­ски, руски, чешки, сло­вач­ки, грч­ки, пољ­ски, маке­дон­ски, швед­ски, фин­ски, мађар­ски, румун­ски, бугар­ски, укра­јин­ски, албан­ски, кине­ски, сло­ве­нач­ки, шпан­ски, ката­лон­ски, пер­сиј­ски, пор­ту­гал­ски, тур­ски, јапан­ски, хебреј­ски.
Душан Кова­че­вић је награ­ђен мно­гим про­фе­си­о­нал­ним, позо­ри­шним и филм­ским награ­да­ма у земљи: чети­ри Сте­ри­ји­не награ­де и Сте­ри­ји­на награ­да гра­да Вршца за нај­бо­љу коме­ди­ју, две Награ­де Бран­ко Ћопић, Награ­да Јоа­ким Вујић, Награ­да Милош Црњан­ски, Награ­да Марин Држић, Окто­бар­ска награ­да Бео­гра­да, две Злат­не аре­не, Награ­да Вје­ко­слав Афрић, Стје­пан Митров Љуби­ша, Град теа­тар Будва и мно­ге дру­ге. Добит­ник је мно­гих међу­на­род­них награ­да: два Гран При­ја за сце­на­ри­јо фил­мо­ва Бал­кан­ски шпи­јун и Про­фе­си­о­на­лац на Филм­ском  фести­ва­лу у Мон­тре­а­лу, Награ­де међу­на­род­ног жири­ја кри­ти­ке за нај­бо­љи филм - FIPRESCI, у Мон­треа­лу за Про­фе­си­о­нал­ца, Награ­де за нај­бо­љи сце­на­рио и нај­бо­љи филм на Међу­на­род­ном фести­ва­лу у Вија­ре­ђу, Гран при међу­на­род­ног фести­ва­ла у Истан­бу­лу за нај­бо­љи сце­на­рио, Злат­ни витез за нај­бо­љи филм на Фести­ва­лу Пра­во­слав­ног и Све­сло­вен­ског фил­ма у Иркут­ску-Руси­ја, тако­ђе за Про­фе­си­о­нал­ца; сце­на­рио за Про­фе­си­о­нал­ца био је номи­но­ван међу 6 нај­бо­љих европ­ских сце­на­ри­ја за 2003. од стра­не Европ­ске Филм­ске Ака­де­ми­је у Бер­ли­ну; Чапли­но­ва награ­да у Веве­ју за филм Ко то тамо пева, Прва награ­да на ТВ фести­ва­лу у Кану, Злат­на пал­ма на Кан­ском фести­ва­лу за Под­зе­мље-Underground, затим награ­де филм­ских фести­ва­ла у Вален­си­ји, Мар­се­ју, Бечу, у Немач­кој, Чешкој, Сло­вач­кој, Пољ­ској и др.
Филм Ко то тамо пева про­гла­шен је за нај­бо­љи филм југо­сло­вен­ске кине­ма­то­гра­фи­је настао од 1945-1995.
Књи­ге са Душа­но­вим дра­ма­ма и рома­ни Била јед­ном јед­на земља и Меда пева блуз, Књи­га есе­ја: 20 Срп­ских поде­ла, обја­вље­не су у мно­гим изда­њи­ма у нашој земљи, као и пре­ве­де­не у ино­стран­ству.

Балет Ко то тамо пева у Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду, по сце­на­ри­ју за истоимени филм, успе­шно се изво­ди већ више сезо­на и госту­је по све­ту.

Јагош Мар­ко­вић (Под­го­ри­ца, 1966) је један од нај­и­стак­ну­ти­јих позо­ри­шних реди­те­ља наше земље, као и чита­вог реги­о­на. Дипло­ми­рао је на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду (1987), у кла­си проф. Бор­ја­не Про­да­но­вић и Све­то­за­ра Рапа­ји­ћа. У Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду, чији је стал­ни реди­тељ од 2008 годи­не, режи­ра нај­зна­чај­ни­је насло­ве  свет­ске и дома­ће кла­си­ке: Уче­не жене, Хаса­на­ги­ни­ца, Госпо­ђа мини­стар­ка, Покон­ди­ре­на тиква, Др, Анти­го­на,  Ожалошћен породица, Пепе­љу­га (опе­ра) и Фига­ро­ва женид­ба (опе­ра). По пра­ви­лу, њего­ве пред­ста­ве су  дуго­веч­не, хва­ље­не, изво­де се увек пред пре­пу­ном салом и про­сла­вља­ју наци­о­нал­ни теа­тар на међу­на­род­ним госто­ва­њи­ма.
У дру­гим теа­три­ма у земљи и ино­стран­ству режи­рао је до сада пре­ко педе­сет пред­ста­ва. Међу нај­зна­чај­ни­је убра­ја­ју се: Ромео и Јули­ја, Кате Капу­ра­ли­ца, Дека­ме­рон­ дан рани­је (Народ­но позо­ри­ште Сом­бор), Лукре­ци­ја или­ти Жде­ро (Позо­ри­ште на Тера­зи­ја­ма), Скуп, Бого­ја­вљен­ска ноћ, Говор­ни­ца, Сум­њи­во лице, Уобра­же­ни боле­сник, Тако је ако вам се тако чини, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шаргану (Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште), Поро­дич­не при­че, Госпо­да Глем­ба­је­ви, Јесе­ња сона­та (Ате­ље 212 ), Сумрак богова, Дивље месо (Београдско драмско позориште) Галеб, Филу­ме­на Мар­ту­ра­но и опе­ра Кар­мен (ХНК Ива­на пл. Зај­ца), Лукре­ци­ја о’ бимо рекли Поже­рух (Ријеч­ке лет­ње ноћи), Уче­не жене (ХНК Сплит), Чара­па од сто петљи (Бео­град­ско драм­ско позо­ри­ште), Зора на исто­ку, Наши сино­ви, Свињ­ски отац  (Зве­зда­ра теа­тар),  Хаса­на­ги­ни­ца (Цен­тар за кул­ту­ру Тиват), Тар­тиф, Хеку­ба...(Црно­гор­ско народ­но позо­ри­ште) .
... У швед­ском Кра­љев­ском позо­ри­шту Дра­ма­тен пово­дом јуби­ле­ја тог теа­тра режи­рао је Стрин­бер­го­ву Кра­љи­цу Кри­сти­ну. После рас­па­да Југо­сла­ви­је први је наш реди­тељ који је радио на Дубро­вач­ким љет­ним игра­ма (Ромео и Јули­ја, 2014). Мар­ко­вић је добит­ник око педе­сет стру­ков­них, фести­вал­ских и држав­них награ­да међу који­ма су: Награ­да „Бојан Сту­пи­ца“, Награ­да осло­бо­ђе­ња Бео­гра­да, Три­на­е­сто­јул­ска награ­да, награ­да „Мића Попо­вић“, награ­да за све­уку­пан допри­нос ства­ра­ла­штву Црне Горе, Награ­да гра­да Бео­гра­да, Награ­да гра­да Под­го­ри­це, Сте­ри­ји­на награ­да, неко­ли­ко награ­да „Злат­ни ћуран“ , „Арда­ли­он“… У Бугар­ској је одр­жан фести­вал „Бал­кан чита Јаго­ша” у окви­ру кога су чети­ри реди­те­ља ради­ла његов текст Говор­ни­ца.
При­ли­ком све­ча­не доде­ле  Награ­де „Мића Попо­вић“ Јаго­шу Мар­ко­ви­ћу, јуна 2004, Љубо­мир Симо­вић изме­ђу оста­лог је рекао: ”У делу које поста­вља на сце­ну Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и ста­ре и позна­те ства­ри откри­ва као нове и непо­зна­те. Он напра­ви неки непри­ме­тан гест, али тим гестом пре­о­бра­зи све... Јагош ради­кал­но, и с нај­ве­ћом сме­ло­шћу, мења мета­фо­ру коју нала­зи у тек­сту. При том, он то не ради само као реди­тељ, јер он у позо­ри­шту и није само реди­тељ. Он је у позо­ри­шту све; он је и глу­мац, он је цео ансамбл, он је и публи­ка, он је и сце­на, и ложа, и прва, дру­га и тре­ћа гале­ри­ја, он је и позо­ри­шна библи­о­те­ка, он је и чет­ка и боја, и чекић и ексер, и коноп­ци и рефлек­то­ри, и сви­ла и ватра, и кули­са и заве­са. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љуба­ви само ису­ше­но, сла­но и јало­во мор­ско дно, што, опет, није ништа дру­го до оно што о љуба­ви у првој посла­ни­ци Корин­ћа­ни­ма каже апо­стол Павле“.

“Сви смо ми он. Свако је грешио и убијао. Бар речима, макар мислима... Сада смо на најнижој тачки, чини ми се од кад нас знам. Гори него икада, али прочистићемо се и бити бољи, надам се и верујем у добро.”
Jaгош Марковић, редитељ
извод из интервјуа „Свако жели да је велики, а нико неће да се прихвати одговорности“
Борка Требјешанин, „Политика“, 11.11.2022.