Женски оркестар

Југ Радивојевић поводом режије Анујевог комада Женски оркестар
О УМЕТНИЦИМА НА ТРЖИШТУ
Како и зашто сте изабрали да радите баш комад Женски оркестар?
Комад ми је понуђен у јуну ове године. Када сам га, након студентских дана, поново прочитао брзоплето сам одлучио да се захвалим на понуди са образложењем да ја у Анујевом комаду не препознајем разлог за постављање тог драмског дела данас. Ипак, искуство ме је научило да одлука треба да преноћи. Будио сам се у току ноћи са атмосфером комада, да бих најзад освануо са специфичним осећањем које нисам умео да рационализујем. Од директора Драме Молине Удовички затражио сам још дан-два да размислим. И даље нисам имао идеју шта бих са Анујем, али сам већ знао да та атмосфера која ме привлачи носи у себи тајну. Одговор се налазио у директној конекцији Анујевог предлошка са овим нашим временом и формулисањем тематско-идејног круга. После важног разговора са драматургом Иваном Димић и композитором Владом Пејковићем, успео сам да артикулишем своје осећање са почетка и да формирам идеју. Нас троје смо убрзо дошли до поднаслова комада Женски оркестар – Уметници на тржишту! То је то! Јавио сам управи да имам идеју и да прихватам позив.
Колико је оригинална драма претрпела измена према редитељској концепцији?
Од Анујеве комедије у којој женски састав гротескних карактера забавља реконвалесценте у неком бањском лечилишту, направио сам изразиту драму психолошког реализма у којој је музичка драматургија постављена попут Брехтовог сонга у којем свако од актера има свој субјективни музички монолог. Тема је везана за судбину уметника данас, за музичаре симфонијског оркестра пред које на самом почетку стаје представник власти и обавештава их да – држава више није у стању да финансира непрофитабилне институције, те да се због тога оркестар премешта на тржиште. Драматург и, уз мене, адаптатор Анујевог комада, Ивана Димић, сачувала је лица, њихове односе и њихове личне приче које су садржане у оригиналу, али их је сместила у нову околност. Највећи део реплика припада Анују, а тек један мањи део, нама ауторима адаптације. Ми смо донели нову околност која је променила жанр и стил и створила нове услове за игру и тумачење.
Очигледно је да веома полажете на актуелност комада...
Тренутак у којем живимо одређује комаде којима ћу се бавити. Тако и бирам текстове, према времену и теми која све нас, као друштво, и мене лично окупирају. То наравно не мора бити политичка тема, али мора бити тема која нас у том тренутку заокупља, која тражи од нас уметника одређене ставове и поруке. За нашу браншу данас нема важније теме од ове којом се бавимо у Женском оркестру. То су питања реформе у култури, односа власти према уметницима, односа уметника унутар бранше, односа институција и такозваног тржишта према уметницима...
Кажу да још на самом почетку рада имате распоред свих проба до премијере...
Увек имам јасну визију на почетку рада. Формирам чврст рам у којем остављам пуно простора за рад свим сарадницима. Сматрам да су дисциплина и ред основни предуслов за стварање. Женски оркестар ће бити моја 97. премијера у каријери. Не одустајем од свог концепта, сада већ могу рећи, савршене организације целог процеса, у којем се на почетку рада добије комплетан програм припрема до премијере, чији је датум фиксиран од прве пробе. Овакав начин рада омогућава свима планирање процеса, не нагомилавање, већ рашчлањавање материје, глумци знају шта их ког дана по плану чека, а ја такав начин припреме негујем од своје дипломске представе. Када позоришта добију план на почетку, многи су сумњичави да га је могуће доследно спровести, али на крају не крију одушевљење и респект.
Улога композитора је веома значајна за ову представу. Како сте сарађивали?
Сарадња са композитором Владом Пејковићем је била од суштинске важности за формирање концепта представе. Његова идеја о сонговима који су субјективне исповести, разрешила је чвор који није било нимало лако размрсити. Наравно, Ивана Димић је написала потпуно нове сонгове који нису Анујеви већ њени... мислим да је музика овом читању дала темељ, али и кров.
Да ли размишљате о будућој публици док режирате и како ће, по Вашем осећању, публика реаговати на ову представу?
Увек мислим о публици. Волим публику и поштујем је. Не могу рећи да стварам само ради ње, радим и због себе, али свака моја представа се обраћала публици са идејом да је поново врати у театар, да је емотивно покрене, да је узбуди или разгали... публика ће ову представу одлично разумети, јер је нама данас и те како важно да публика разуме и подржи уметнике.
Какав је Ваш однос према глумцима и према њиховој креативности?
Ја сам дете из глумачке породице. Одрастао сам у позоришту, проходао на сцени, запамтио генерације и генерације глумаца. Гледао их са дивљењем, јурио их због аутограма, а онда почео са њима да радим и да се дружим. Студентима глуме предајем на ФДУ... Мислим да разумем глумце, волим их, поштујем, радујем им се... У мојим представама они су више од равноправних сарадника, они су аутори којима дубоко верујем. Вера је пут у њихово потпуно ослобађање и пуно креативно изражавање.

Јелица Стевановић

АНУЈ НА СЦЕНИ НП
ПУТНИК БЕЗ ПРТЉАГА, комад у пет слика. Превео Радослав М. Веснић. Редитељ Радомир Плаовић. Сценограф Милица Бешевић. Премијера 16. XII 1937.
БЕКЕТ, драма у два дела. Превео Милан Пузић. Редитељ Браслав Борозан. Сценограф Владимир Маренић. Костимограф Душан Ристић. Музика Војислав Костић. Премијера 9. II 1969.
КОЛОМБА, комедија у два дела. Превела Соја Јовановић. Редитељ Борислав Григоровић. Сценограф Миомир Денић. Костимограф Љиљана Драговић. Премијера 16. XII 1971. (Сцена у Земуну).
РУКЕ ЖАНЕ МАРИЈЕ (ПЕЋИНА), комедија у два дела. Превео Драгослав Андрић. Редитељ Предраг Динуловић. Сценограф Владислав Лалицки. Костимограф Љиљана Орлић. Избор музике Звонимир Јовчић. Премијера 15. V 1976. (Сцена у Земуну).