Сопран Јасмина Трумбеташ Петровић први пут као Сантуца у опери „Кавалерија рустикана“

У опери Пјетра Маскањија „Кавалерија рустикана“ која ће бити изведена 14. маја (19.00) на Великој сцени под диригентском управом Ђорђа Станковића, улогу Сантуце први пут певаће првакиња Опере Народног позоришта у Београду, сопран Јасмина Трумбеташ Петровић.

„Ово је улога која ме је снажно дотакла, можда управо због своје огољене искрености и емоционалне сировости. Након три деценије певања ликова које краси аристократска драма, идеализам или трагедија великих размера – од Елизабете, Амелије, Леоноре, Аиде, Тоске, Мадалене и других, па све до Турандот – сусрет са Сантуцом доживљавам као неки повратак исконском: жени из народа, рањеној, али снажној, препуној унутрашњих ломова и страсти. За разлику од других ликова које сам раније тумачила и чија се драма одвија у палатама и идејним сукобима, Сантуцина борба је огољена и до сржи емотивна и искрена.Турандот своју рањивост скрива иза ледене маске моћи, Манон Леско трага за љубављу кроз занос и илузије, али Сантуца тражи истину и признање у суровом, свакодневном свету. Она не носи ни круну ни плашт, већ бол жене коју љубав води до ивице разума. Њена драма није ни политичка ни митолошка – она је суштински људска, лична и дубоко болна. У зрелости свог уметничког пута, осећам да сада имам довољно животног искуства да осетим и изразим њену огољену душу која тражи истину, љубав и правду – не само гласом, већ целим бићем“, каже Јасмина Трумбеташ Петровић.

У „Кавалерији рустикани“, за коју су либрето према Вергију написали Тађони-Тоцети и Менаски, наступиће и Јанко Синадиновић, Дубравка Филиповић, Александар Стаматовић и Жељка Здјелар.

У представи учествују Оркестар и Хор Опере Народног позоришта у Београду.

Концертмајстор је Едит Македонска, а шеф Хора Нина Фуштар.

Сценограф и костимограф Иван Стефанути, те дизајнер светла Роберт Грити потписују се као уметнички тим ове опере која је премијерно изведена 21. јануара 2006. године.

Режију Ивана Стефанутија пренео је Матео Мацони.

„Кавалерија рустикана“, праизведена 1895. године у Риму, а чија се радња одвија у селу на Сицилији, крајем 19. века, донела је „праву” и „уверљиву“ -  истиниту причу из народа, о сицилијанским сељацима и тако утрла пут новом правцу у оперском стваралаштву под називом веризам.