Дон Кихот

ПРЕКО 200 ГОДИНА НА СЦЕНИ
Романом Дон Кихот (El Ingenioso Hidalgo Don Quijote de la Mancha, 1605) Сервантес је желео да се наруга бескрајним витешким циклусима, романсираним „сапуницама“ средњевековне литературе, не слутећи сценску будућност свог дела у балету и опери. Почетком 18. века настају балети инспирисани овим чувеним романом. Као праизведба се наводи поставка париске Опере из 1801. године. Наслов, Гамашова женидба, дефинисао је комични жанр, који ће се очувати у свим потоњим верзијама. Дон Кихот важи за „најмосковскији“ балет у целокупној руској класичној традицији. За разлику од других, насталих углавном у Санкт Петербургу, овај балет је имао премијеру у Москви 1869. године, у Бољшој театру. Француски кореограф Маријус Петипа, позајмљујући епизоде и ликове од Сервантеса, сачинио је либрето у којем се лепа Китри, кћи крчмара, и њен вољени Базил, сиромашни берберин, супротно вољи родитеља, заљубљују и на крају венчају. Срећном разрешењу потпомаже витез тужног лика, Дон Кихот. Сâм Петипа је ово дело, на неки начин, сматрао аутобиографским. Његов живот је био сличан Базиловом. Судбина га је у младости, као сиромашног авантуристу, одвела у Шпанију, земљу коју је потом јако заволео. Добро је упознао шпанске националне игре и фолклор. Његова уметничка и животна прекретница, долазак на чело Императорског руског балета, обележена је поставком балета Дон Кихот, оживљавајући тако најлепше успомене на Шпанију. Музика Лудвига Минкуса која је „остајала у ушима“, допринела је успеху и популарности дела. Две године касније, 1871, Петипа је поставио „класичнију“ верзију овог балета у Санкт Петербургу, тадашњој престоници Русије.   Велика новина коју је Петипа унео у своју верзију „Дон Кихота“ била је – раскид са принчевима и натприродним бићима романтичарског балета и увођење на сцену људи из народа. Александар Горски је други велики кореограф који је „васкрсао“ Дон Кихота. Обновио је балет 1900. године у Бољшој театру. Задржао је либрето, распоред чинова и сцена, као и музику. Значајно је изменио драматургију балета, по угледу на савремене драмске продукције с почетка 20. века. Као неуморни реформатор, није се либио експеримента, зазирао је од шаблонског. Подржавао је глумачку индивидуалност код играча, често је стављајући изнад чисте технике. Нови естетски принципи су се огледали нарочито у групним играчким сценама. Успео је да креира Кихота као популаран, весео балет који обилује играма, као сан уметника са Севера о животу – Сунцем раздраганом, као сан о Рају на земљи где сви живе добро и о разнобојној Утопији коју човек несвесно пропушта. Захваљујући великом успеху, представа је пренета у Санкт Петербург 1902, где се и до дан данас изводи. У Бољшој театру је Дон Кихот касније постављан неколико пута. Настављајући традицију овог театра, сви кореографи су следили редакцију Александра Горског. Горски је први схватио да је балетски ансамбл активан учесник кореографске драме, очекујући од сваког појединог играча да игра природно. Прво представљање Дон Кихота у иностранству, у доста скраћеној верзији, извела је трупа Ане Павлове 1924. у Лондону. Балет Рамберт је била прва компанија на Западу која је овај балет уврстила у свој репертоар, 1962. У Београду је Дон Кихота први пут извео Балет Народног позоршта 1931. године. Следеће верзије су изведене 1973. и 1988. Као фундамент класичног репертоара највећих балетских компанија света, Дон Кихот је постао критеријум за квалитет. Каже се: „Компанија која може да игра Дон Кихота, може да игра практично све балете“. То је био један од основних разлога за одлуку Народног позоришта у Београду да стави на репертоар овај популарни наслов.
M. Дујаковић

ВЛАДИМИР ВАСИЉЕВ
По окончању школовања у Москви, постаје члан Бољшој театра 1958. године. Интересантно је рећи да је Васиљев једини добитник Grand Prixa-а у историји конкурса у Варни (1964). Након дебитовања у Дон Кихоту 1962. његова каријера је нераскидиво везана за овај наслов. Остварио је преко 40 првих улога на сценама Бољшој театра и других престижних позоришта широм света. Постављајући нове стандарде мушке игре, инспирисао је највеће кореографе Русије и Запада и стекао славу интернационалне звезде. Морис Бежар је  рекао: „Ја никада нисам видео играча попут Васиљева. Он има све : виртуозност, технику, драмски таленат, вишестраност и снагу". Наступао је са партнеркама које су највеће балерине света: Галина Уланова, Маја Плисецка, Алисја Алонсо, Карла Фрачи. Ипак, најчешће је играо са својом супругом, такође великом звездом Бољшој театра, Екатарином Максимовом. Балетска академија из Париза прогласила их је за најбољи балетски дует у свету. Жизела, коју су играли заједно  на сцени Метрополитена у Њујорку 1990. била је опроштајна класична представа након дуге играчке каријере. На истој сцени наступили су први пут 1959. на првом гостовању Бољшој театра у Америци. Антологијске су креације Спартака и Ивана Грозног у Григоровичевим кореографијама, као и улоге у балетима: Дон Кихот, Жизела, Ромео и Јулија, Успавана лепотица, Камени цвет, Крцко Орашчић, Петрушка, Грк Зорба и многе друге. Васиљев кореографску каријеру почиње у Бољшој театру 1971. поставком балета Икар. Следе класична ремек-дела: Лабудово језеро, Жизела, Дон Кихот, Пепељуга, Ромео и Јулија, као и балети: Макбет, Анута, Fragments of a Biography, These Charming Sounds, I want to Dance, итд. Поставио је бројне балете у позориштима Русије и иностранству. Своју верзију Дон Кихота поставио је у Москви, Њујорку, Токију, Напуљу, Рио де Женејру, итд. Исказао се успешно као оперски и филмски редитељ. Са познатим италијанским редитељем Франком Зефирелијем, креирао је Аиду у Опери у Риму, миланској Скали и Арени у Верони. Последњих година, сликарство постаје његов најдражи израз и наступио је на 11 самосталних изложби. У периоду од 1995. до 2000. био је уметнички и генерални директор Бољшој театра. Носи звање професора Руске државне академије за позоришну уметност и члан је Руске академије уметности. Носилац је највиших националних и међународних признања и награда: Народни уметник СССР-а и Русије, Лењинов и Државне награде, Награде париске балетске Академије „В.Нижински" Најбољи играч света, највиша УНЕСКО-ве награде „Пабло Пикасо", као и Орден Лењина, Орден рада са црвеном лентом, Орден светог Константина Великог, Орден Руске Федерације за домовинске заслуге, француски Орден за националне заслуге, Државни орден Литваније, Државни орден Бразила и орден Слава Русије. Занимљиво је напоменути да је једној звезди у космосу додељено име Васиљева.

ЛУДВИГ МИНКУС
(1826–1917)
Лудвиг (Леон) Минкус, композитор балета и виолиниста, рођен је у Бечу 1826. Широј јавности се представља као композитор у Паризу 1846. године, са балетом Пакита, који је писао заједно са Едвардом Делдевеом, у сарадњи са кореографом Жозефом Мазилијеом. Као плод његове сарадње са кореографом Сен-Леоном, уследили су балети: Фјамета (La Fiammetta, 1846) и Немеа (1864). Потом сарађује са француским композитором Делибом на балету La Source и компонује музику за још два балета са Сен–Леоном: Le Poisson d’Or  и Le Lys. Одлази у Русију 1853, као диригент оркестра кнеза Јусупова у Санкт Петербургу. Наступа као солиста оркестра Бољшој театра у периоду 1861–1872. Предаје на Конзерваторијуму у Москви 1866–1872. Од 1864. до 1871, Минкус је био званични композитор балета у Бољшој театру у Москви. У Санкт Петербург се враћа 1871. и ту ради све до 1891, када је и коначно пензионисан. Незадовољан малим примањима, композитор напушта Русију и одлази у Аустрију, где умире 1917, у 91. години живота. У својој каријери компоновао је више од 20 балета међу којима су: Дон Кихот, Пакита, Бајадера, Роксана, Камарго, Бандити, Лептири итд. Минкус је био велики мајстор свог заната, јер је добро познавао стилове балетске музике свог доба. Његова музика је мелодична и допадљива према јасним играчким ритмовима.