Наш разред

Реч редитељке
Наш раз­ред – исто­ри­ја  у XIV часова,  пра­ти суд­би­не десе­то­ро дру­га­ри­ца и дру­го­ва, Поља­ка и Јевре­ја, кроз деце­ни­је два­де­се­тог и два­де­сет првог века. Дра­ма је  фик­ци­ја иако инспи­ри­са­на кон­крет­ним дога­ђа­јем – зло­чи­ном истре­бље­ња Јевре­ја у месту Једваб­не 10. јула 1941. који су почи­ни­ли Поља­ци. Она је сна­жан умет­нич­ки облик вели­ке лепо­те и сна­ге. Песник је ту да упо­зо­ри, опо­ме­не, поста­ви пита­ња зајед­ни­ци, поје­дин­цу шта би ура­дио у датој ситу­а­ци­ји, како бити човек у нечо­веч­на вре­ме­на, зашто се нешто дого­ди­ло, како је било то могу­ће. И она то чини. Наш раз­ред је и Наш раз­ред. И лако у дра­ми пре­по­зна­је­мо огле­да­ло иску­ста­ва мржње, наси­ља , зло­чи­на, пори­ца­ња, про­го­на исти­не…. Облик дра­ме, њена фор­ма  је као судар ира­ци­о­нал­ног- поет­ског и доку­мен­та­ри­стич­ког, наив­но­сти и окрут­но­сти, маште и фак­то­гра­фи­је.  Имрe Кер­тес, писа­ца рома­на Бесуд­бин­ство о свом  иску­ству  четр­на­е­сто­го­ди­шњег јевреј­ског деча­ка који доспе­ва у наци­стич­ки логор у Пољ­ској, у Доси­јеу К пише: Свет фик­ци­је је суве­ре­ни свет који се рађа у гла­ви ауто­ра и сле­ди зако­не умет­но­сти. Писа­ње је поја­ча­ни живот. То је раз­ли­ка изме­ђу рома­на и живо­то­пи­са. Изме­ђу дра­ме и оно­га што је детаљ­но опи­са­но у књи­га­ма  Сусе­ди  Ј. Т. Гро­са или Ми из Јадваб­неа, Ане Биконт. Наш Раз­ред је рас­пра­ва, при­ча­ње при­ча несми­ре­них душа, јав­на испо­вест зло­чи­на­ца и жрта­ва, дру­го­ва и дру­га­ри­ца, пред нама, риту­ал ини­ци­је у исти­ну.У вре­ме­ну у којем живим, вре­ме­ну нових обли­ка тота­ли­та­ри­зма, тра­ве­сти­ра­ног и ого­ље­ног фаши­зма, вре­ме­ну које под­сти­че наси­ље у разним обли­ци­ма, вре­ме­ну поли­тич­ких зло­у­по­тре­ба исто­риј­ских чиње­ни­ца, неги­ра­ња и про­го­на исти­не, вели­ча­ња зло­чи­на и зло­чи­на­ца, дра­ма је сна­жан позив да пре­и­спи­ту­је­мо савест, да раз­ми­шља­мо о кри­ви­ци и одго­вор­но­сти о Нашем раз­ре­ду.
У еки­пи је мла­да глу­мач­ка поде­ла. Дана­шње, мла­де гене­ра­ци­је нису одго­вор­не за зло­чи­не почи­ње­не у про­шло­сти у наше име. Али, сва­ки човек јесте одго­во­ран за то како се одно­си пре­ма зло­чи­ну, и пре­ма про­шло­сти која очи­глед­но није про­шлост него жива рана која не може да зара­сте док год се исти­на про­га­ња, бежи се од ње или се неги­ра. Ко даје дозво­лу за уби­ја­ње, про­гон и уни­ште­ње Дру­гог, ко даје дозво­лу да се мани­пу­ли­ше исти­ном, како се кре­и­ра фигу­ра непри­ја­те­ља, како рађа мржња, шта је херој­ство, и још низ пита­ња која се тичу саве­сти, сло­бо­де, одго­вор­но­сти и кри­ви­це поста­вља Наш раз­ред. О добру и злу, о онда и сада, о чове­ку и нечо­ве­ку… 
Дра­ма је и позив да чита­мо Пита­ње кри­ви­це Кар­ла Јаспер­са, да раз­ми­шља­мо о томе шта је кри­вич­на одго­вор­ност, шта поли­тич­ка, шта морал­на а шта мета­фи­зич­ка. Мла­де гене­ра­ци­је су нај­дра­жи плен за савре­ме­не зло­чин­це који извр­ћу исти­ну, тру­ју им душу, и врбу­ју их лажи­ма и опсе­на­ма за будућ­ност нових зло­чи­на, про­го­на. А да би зло побе­ди­ло – као што рече рабин – довољ­но је да добар човек не учи­ни ништа.

Више о драми
Од свих Сло­бо­ђа­не­ко­вих дра­ма нај­ве­ћи успех пости­гла је дра­ма „Наш раз­ред, исто­ри­ја у XIV часо­ва“. Сма­тра се да је темат­ски инспи­ри­са­на „слу­ча­јем Једваб­но”. У Једваб­ну, гра­ди­ћу на севе­ро­и­сто­ку 1941. годи­не у јед­ном амба­ру, Поља­ци су живе спа­ли­ли 1600 Јевре­ја, о чему је Јан Томаш Грос напи­сао књи­гу „Сусе­ди“.  Нешто касни­је књи­гу је напи­са­ла и нови­нар­ка Ана Биконт, насло­вље­ну са „Ми из Једваб­ног“. А после њих Таде­уш Сло­бо­ђа­нек напи­сао је дра­му „Наш раз­ред, исто­ри­ја у XIV часо­ва“. 
До данас поста­вља се пита­ње: Шта се дого­ди­ло с „нашим раз­ре­дом”?  Јер, поред слу­ча­ја Једваб­но „дра­ма” у нај­ши­рем сми­слу речи изла­зи из окви­ра  кон­крет­не исто­риј­ске ситу­а­ци­је. Поста­је уни­вер­зал­на. (…) О неиз­бе­жним раз­ли­ка­ма у рецеп­ци­ји „Нашег раз­ре­да“ у запад­ној и источ­ној Евро­пи и на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма у пољ­ском часо­пи­су „Дија­лог“ (2010/1) напи­са­ле су вео­ма зна­ча­јан текст позо­ри­шне кри­ти­чар­ке Кри­сти­на Дуњец и Јоа­на Кра­ков­ска насло­вљен са „Шта се дога­ђа с Нашим раз­ре­дом“, о раз­ли­ка­ма које оне­мо­гу­ћу­ју уни­вер­зал­ност пои­ма­ња исто­ри­је, исти­чу­ћи да је Сло­бо­ђа­не­ко­во дело умет­нич­ко, а не публи­ци­стич­ко. 
Вео­ма је зна­ча­јан и текст кри­ти­чар­ке Јоа­не Шчен­сне насло­вљен са „То је Наш раз­ред“ обја­вљен у „Газе­ти вyбор­чој“ (2010/224): „То није при­по­вест о кон­крет­ном зло­чи­ну, већ о тра­ги­зму и апсур­ду људ­ске егзи­стен­ци­је упе­тља­не у исто­ри­ју. Обич­ни, ни добри ни лоши људи, суда­ри­ли су се с нечим што их је над­ра­ста­ло. Поред поку­ша­ја нису поло­жи­ли испит зре­ло­сти и ника­да се из тог непо­ла­га­ња неће изву­ћи... Сло­бо­ђа­не­ков Наш раз­ред пита­ње зло­чи­на и казне, кри­ви­це и осу­де, пат­ње и опро­ста пре­не­ће из исто­ри­је и сце­не директ­но у наш живот”. И мно­ги запад­ни режи­се­ри изне­ли су слич­на уве­ре­ња о уни­вер­зал­ној пору­ци Нашег раз­ре­да. (…) Јер, Сло­бо­ђа­нек је под­јед­на­ко напи­сао дра­му о Једваб­ну и о општим меха­ни­зми­ма мржње и агре­си­је у поли­ет­нич­ком дру­штву, о етнич­ким суко­би­ма у мно­гим земља­ма све­та, који у изве­сним тре­ну­ци­ма на уни­вер­за­лан начин воде  тра­ге­ди­ји. 

(Изводи из текста Бисерке Рајчић)