Naš razred

drama Tadeuša Slobođaneka

Tade­uš Slo­bo­đa­nek, polj­ski dra­ma­turg, pozo­ri­šni kri­ti­čar, pozo­ri­šni reži­ser, autor dra­me „Naš raz­red, isto­ri­ja u XIV časo­va“ rođen je 1955. godi­ne  u Jeni­sej­sku u Sibi­ru, gde su mu 1944. godi­ne prog­na­ni rodi­te­lji. 1955. vra­ti­li su se u Polj­sku i nase­li­li  u Bja­li­sto­ku. Maj­ka mu je bila iz pra­vo­slav­ne poro­di­ce, a otac kato­lik polj­sko-ukra­jin­skog pore­kla. Tade­uš je stu­di­rao tea­tro­lo­gi­ju na Jage­lon­skom uni­ver­zi­te­tu u Kra­ko­vu. Nakon zavr­šet­ka stu­di­ja neko vre­me pisao je i obja­vlji­vao pozo­ri­šnu kri­ti­ku pod pse­u­do­ni­mom Jan Konjec­pol­ski. 1981. debi­to­vao je kao autor dra­me za decu „Jese­nja baj­ka“. Od počet­ka 80-ih poči­nje da radi kao dra­ma­turg u pozo­ri­šti­ma: u Kali­šu, Pozna­nju, Lođu, Gdanj­sku. Jedan je od osni­va­ča eks­pe­ri­men­tal­nog Dru­štva Vjer­ša­lin, koje je pre­ra­slo u avan­gard­no Pozo­ri­šte Vjer­ša­lin. Od 1984-1989. radi u lut­kar­skom pozo­ri­štu u Bja­li­sto­ku, a od 1994.  u var­šav­skom Dram­skom pozo­ri­štu. 
Dra­ma „Naš raz­red“  godi­na­ma se nala­zi na reper­to­a­ru naj­zna­čaj­ni­jih pozo­ri­šta sve­ta i o njoj su  pisa­li naj­zna­čaj­ni­ji teo­re­ti­ča­ri pozo­ri­šta i pozo­ri­šni kri­ti­ča­ri. Napi­sa­na je 2008. godi­ne, a pre­mi­jer­no je izve­de­na na engle­skom jezi­ku u Kra­ljev­skom pozo­ri­štu u Lon­do­nu. Redi­telj pred­sta­ve Bijan Šej­ba­ni, nagra­đen je Nagra­dom Ser Lorens Oli­vi­je. U  Polj­skoj, dra­ma je izve­de­na 2010. godi­ne  u var­šav­skom Pozo­ri­štu na Voli Tade­uš Lom­njic­ki [Sce­na na Woli im. Tade­us­za Łom­nic­ki­e­go] u reži­ji Ondre­ja Spi­ša­ka. Tekst dra­me je nagra­đen naj­zna­čaj­ni­jom polj­skom knji­žev­nom nagra­dom „Nike“. Igran je u pozo­ri­šti­ma u Engle­skoj, Ame­ri­ci, Kana­di, Japa­nu, Bra­zi­lu, Špa­ni­ji, Ita­li­ji, Mađar­skoj, Šved­skoj, Češkoj, Izra­e­lu, Litva­ni­ji... 
Izvo­de se  pre­mi­je­re i njego­vih dru­gih dra­ma: „Car Miko­laj“, „Klop­ka“, „Gra­đa­nin Pje­ko­sje­vič“, „Pro­rok Ili­ja“, „Mla­di Sta­ljin“, „Jaku­bo­va isto­ri­ja“, „Medved Voj­tek“, „Fata­li­sta“, „Mer­lin - dru­ga pri­ča“, „Kovač Malam­bo“, „Gra­đa­nin Pekoš“, „Ste­ni­čin san ili drug Isus“, „Kaba­re za kraj sve­ta“, „Pro­ro­ko­va smrt i dru­ge pri­če o kra­ju sve­ta“... Njego­ve dra­me rea­li­zu­ju naj­i­stak­nu­ti­ji polj­ski i svet­ski reži­se­ri: Kazi­mjež Dej­mek, Maćej Prus, Miko­laj Gra­bov­ski, Pjo­tr Toma­šuk, Ondrej Spi­šak, Hisao Taka­se, Derek Gold­man, Nata­li Rin­gler, Hanan Snir, Oska­ras Kor­šu­no­vas i dr.
 Tade­uš Slo­bo­đa­nek dobio je: Nagra­du Mini­stra kul­tu­re i umet­no­sti, Nagra­du knji­žev­nog fon­da za dra­mu „Car Miko­laj“, Gran Pri za dra­mu Pro­rok Ili­ja, Pasoš „Poli­ti­ke” za celo­kup­no dram­sko stva­ra­la­štvo i dopri­nos radu avan­gard­nog Pozo­ri­šta Vjer­ša­lin, Nagra­du Mini­star­stva kul­tu­re i umet­no­sti za dra­mu „Ste­ni­čin san ili drug Isus“, Meda­lju Ustan­ka u var­šav­skom getu koju dode­lju­je Udru­že­nje Jevre­ja bora­ca i postra­da­lih u II svet­skom ratu i niz dru­gih.


TATJANA MANDIĆ RIGONAT

Diplo­mi­ra­la je pozo­ri­šnu i radio reži­ju na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du, 
u kla­si pro­fe­so­ra Deja­na Mija­ča.

POZO­RI­ŠNE REŽI­JE:
•  „Lovely Rita“ T. Braš – SKC
•  „Gospo­đi­ca Juli­ja“ A. Strind­berg – Ate­lje 212
• „Urne­be­sna tra­ge­di­ja“ D. Kova­če­vi­ća – Narod­no pozo­ri­šte „Ste­ri­ja“ Vršac
•  „Loli­ta“ V. Nabo­kov – Bitef tea­tar
•  „Ljuba­vi Džor­dža Vašing­to­na“ M. Gavran – Ate­lje 212
•  „Berg­ma­no­va sona­ta“ I. Berg­man – Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  „Veri­ca među šlji­va­ma“ M. Bobić-Moj­si­lo­vić (prva sarad­nja sa Sve­tla­nom Boj­ko­vić, nagra­da publi­ke na festi­va­lu mono­dra­me u Zemu­nu)
•  „Talu­la“ J. Strajn – BELEF
•  „Čovek slu­čaj­no­sti“ J. Reza – Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du (Petar Bani­će­vić je za ulo­gu u ovoj pred­sta­vi dobio nagra­du Raša Pla­o­vić - naj­bo­lje glu­mač­ko ostva­re­nje u sezo­ni 2000/01)
•  „Sabra­ne pri­če“ D. Mar­gu­lis – Ate­lje 212
•  „Uho, grlo, nož“ V. Rudan  – Ate­lje 212
•  „Mrtve ‘uše“ O. Boga­je­va – Narod­no pozo­ri­še u Som­bo­ru
•  „Tera­sa“ J. Hri­sti­ća – Jugo­slo­ven­sko dram­sko pozo­ri­šte
•  „Lede­ni svi­tac“ V. Rado­ma­na – Madle­ni­ja­num
•  „Kise­o­nik“ I. Viri­pa­je­va – Belef / Jugo­slo­ven­sko dram­sko pozo­ri­šte
•  „Sudi­ja“ V. Mober­ga – Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  „Ljubav­no pismo“ F. Ara­ba­la – Bitef festi­val / Ser­van­tes
•  „Hitler i Hitler“ K. Kostjen­ka – Ate­lje 212
•  „Sek­su­al­ne neu­ro­ze naših rodi­te­lja“ L. Ber­fu­sa - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du (Za Dan naci­o­nal­nog tea­tra, 22. novem­bra 2008. godi­ne, pro­gla­še­na je za naj­bo­lju pred­sta­vu Narod­nog pozo­ri­šta u sezo­ni 2007/2008. Na Među­na­rod­nom festi­va­lu malih sce­na u Rije­ci struč­ni žiri je Nadi Šar­gin i Igo­ru Đor­đe­vi­ću dode­lio Nagra­de „Velj­ko Mari­čić“ za naj­bo­lju žen­sku ulo­gu (Dora), odno­sno za naj­bo­lju epi­zod­nu ulo­gu. Nada Šar­gin je osvo­ji­la i Nagra­du žiri­ja Novog lista - „Medi­te­ran“.)
•  „Svi­ci“ T. Šti­vi­čić - Ate­lje 212
•  „Sudi­ja“ V. Moberg - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  „Čekaj me na nebu ljuba­vi moja“ – F. Ara­ba­la - Madle­ni­ja­num
•  „Dabog­da te maj­ka rodi­la“ – V. Rudan - HKD Rije­ka
•  „Zli dusi“ – F.M. Dosto­jev­ski - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  „Gospo­đa mini­star­ka“ – B. Nušić - Pozo­ri­šte „Boško Buha”, Večer­nja sce­na
•  „Naši sino­vi“ – V.J. Maram­bo - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  Leni - Trip­tih Rifen­štal, Vale­ri­ja Šul­co­va/ Roman Olek­šak - Bitef tea­tar
• „Iva­nov“ - A.P. Čehov - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  Ilu­zi­je, Ivan Viri­pa­jev - UK „Vuk Karadžić“
• „Uspa­va­na lepo­ti­ca“, Mile­na Depo­lo - Pozo­ri­šte „Boško Buha“
• „Šuplji kamen“, Niko­laj Koljada, UK „Vuk Karadžić“
• „Putu­ju­će pozo­ri­šte Šopa­lo­vić“, Ljubo­mir Simo­vić, Narod­no pozo­ri­šte Niš
• „Bal­kan­ski špi­jun“, Dušan Kovačević, Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
• „Gospo­đa mini­star­ka“, Bra­ni­slav Nušić, HNK Iva­na ple­me­ni­tog Zaj­ca, Rije­ka
• „Dabog­da te maj­ka rodi­la“, Vedra­na Rudan, Ate­lje 212
• „Vene­ra u krznu“, Dej­vid Ajvs, UK „Vuk Karadžić“
• „Nora-lutkina kuća“, Henrik Ibzen, Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du

DRA­MA­TI­ZA­CI­JE:
• „Loli­ta“, roman (zajed­no sa Bilja­nom Mak­sić)
• „Đavo je bio vruć“, pri­če Čar­lsa Bukov­skog
• „Mrtve duše“, roman N. V. Gogo­lja (reži­ja Dejan Mijač)
• „Zli dusi“, roman F.M. Dosto­jev­skog
• „Dabog­da te maj­ka rodi­la“, roman V. Rudan

- Reži­ra­la je radio-dra­me po sop­stve­nim tek­sto­vi­ma i dra­ma­ti­za­ci­ja­ma.
- Autor je zbir­ki pesa­ma „Miste­ri­ja sreć­nog kon­tra­ba­sa“, „Iz živo­ta pti­ca“ i „Kaži mi ko sam“
- Selek­tor Ste­ri­ji­nog pozor­ja za 2008. godi­nu
- Od 1. decem­bra 2008. do 4. janu­a­ra 2010. godi­ne bila je direk­tor Dra­me Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du.
- Od 2010. godi­ne oba­vlja funk­ci­ju selek­to­ra Među­na­rod­nog festi­va­la medi­te­ran­skog pozo­ri­šta „Pur­ga­to­ri­je“ u Tiv­tu.


REČ REDI­TE­LjKE

Naš raz­red – isto­ri­ja  u XIV časo­va,  pra­ti sud­bi­ne dese­to­ro dru­ga­ri­ca i dru­go­va, Polja­ka i Jevre­ja, kroz dece­ni­je dva­de­se­tog i dva­de­set prvog veka. Dra­ma je  fik­ci­ja iako inspi­ri­sa­na kon­kret­nim doga­đa­jem – zlo­či­nom istre­blje­nja Jevre­ja u mestu Jedvab­ne 10. jula 1941. koji su poči­ni­li Polja­ci. Ona je sna­žan umet­nič­ki oblik veli­ke lepo­te i sna­ge. Pesnik je tu da upo­zo­ri, opo­me­ne, posta­vi pita­nja zajed­ni­ci, poje­din­cu šta bi ura­dio u datoj situ­a­ci­ji, kako biti čovek u nečo­več­na vre­me­na, zašto se nešto dogo­di­lo, kako je bilo to mogu­će. I ona to čini. Naš raz­red je i Naš raz­red. I lako u dra­mi pre­po­zna­je­mo ogle­da­lo isku­sta­va mržnje, nasi­lja , zlo­či­na, pori­ca­nja, pro­go­na isti­ne…. Oblik dra­me, njena for­ma  je kao sudar ira­ci­o­nal­nog- poet­skog i doku­men­ta­ri­stič­kog, naiv­no­sti i okrut­no­sti, mašte i fak­to­gra­fi­je.  Imre Ker­tes, pisa­ca roma­na Besud­bin­stvo o svom  isku­stvu  četr­na­e­sto­go­di­šnjeg jevrej­skog deča­ka koji dospe­va u naci­stič­ki logor u Polj­skoj, u Dosi­jeu K piše: Svet fik­ci­je je suve­re­ni svet koji se rađa u gla­vi auto­ra i sle­di zako­ne umet­no­sti. Pisa­nje je poja­ča­ni život. To je raz­li­ka izme­đu roma­na i živo­to­pi­sa. Izme­đu dra­me i ono­ga što je detalj­no opi­sa­no u knji­ga­ma  Suse­di  J. T. Gro­sa ili Mi iz Jadvab­nea, Ane Bikont. Naš Raz­red je ras­pra­va, pri­ča­nje pri­ča nesmi­re­nih duša, jav­na ispo­vest zlo­či­na­ca i žrta­va, dru­go­va i dru­ga­ri­ca, pred nama, ritu­al ini­ci­je u isti­nu.U vre­me­nu u kojem živim, vre­me­nu novih obli­ka tota­li­ta­ri­zma, tra­ve­sti­ra­nog i ogo­lje­nog faši­zma, vre­me­nu koje pod­sti­če nasi­lje u raznim obli­ci­ma, vre­me­nu poli­tič­kih zlo­u­po­tre­ba isto­rij­skih činje­ni­ca, negi­ra­nja i pro­go­na isti­ne, veli­ča­nja zlo­či­na i zlo­či­na­ca, dra­ma je sna­žan poziv da pre­i­spi­tu­je­mo savest, da raz­mi­šlja­mo o kri­vi­ci i odgo­vor­no­sti o Našem raz­re­du.
U eki­pi je mla­da glu­mač­ka pode­la. Dana­šnje, mla­de gene­ra­ci­je nisu odgo­vor­ne za zlo­či­ne poči­nje­ne u pro­šlo­sti u naše ime. Ali, sva­ki čovek jeste odgo­vo­ran za to kako se odno­si pre­ma zlo­či­nu, i pre­ma pro­šlo­sti koja oči­gled­no nije pro­šlost nego živa rana koja ne može da zara­ste dok god se isti­na pro­ga­nja, beži se od nje ili se negi­ra. Ko daje dozvo­lu za ubi­ja­nje, pro­gon i uni­šte­nje Dru­gog, ko daje dozvo­lu da se mani­pu­li­še isti­nom, kako se kre­i­ra figu­ra nepri­ja­te­lja, kako rađa mržnja, šta je heroj­stvo, i još niz pita­nja koja se tiču save­sti, slo­bo­de, odgo­vor­no­sti i kri­vi­ce posta­vlja Naš raz­red. O dobru i zlu, o onda i sada, o čove­ku i nečo­ve­ku… 
Dra­ma je i poziv da čita­mo Pita­nje kri­vi­ce Kar­la Jasper­sa, da raz­mi­šlja­mo o tome šta je kri­vič­na odgo­vor­nost, šta poli­tič­ka, šta moral­na a šta meta­fi­zič­ka. Mla­de gene­ra­ci­je su naj­dra­ži plen za savre­me­ne zlo­čin­ce koji izvr­ću isti­nu, tru­ju im dušu, i vrbu­ju ih laži­ma i opse­na­ma za buduć­nost novih zlo­či­na, pro­go­na. A da bi zlo pobe­di­lo – kao što reče rabin – dovolj­no je da dobar čovek ne uči­ni ništa.


VIŠE O DRAMI

Od svih Slo­bo­đa­ne­ko­vih dra­ma naj­ve­ći uspeh posti­gla je dra­ma „Naš raz­red, isto­ri­ja u XIV časo­va“. Sma­tra se da je temat­ski inspi­ri­sa­na „slu­ča­jem Jedvab­no”. U Jedvab­nu, gra­di­ću na seve­ro­i­sto­ku 1941. godi­ne u jed­nom amba­ru, Polja­ci su žive spa­li­li 1600 Jevre­ja, o čemu je Jan Tomaš Gros napi­sao knji­gu „Suse­di“.  Nešto kasni­je knji­gu je napi­sa­la i novi­nar­ka Ana Bikont, naslo­vlje­nu sa „Mi iz Jedvab­nog“. A posle njih Tade­uš Slo­bo­đa­nek napi­sao je dra­mu „Naš raz­red, isto­ri­ja u XIV časo­va“. 
Do danas posta­vlja se pita­nje: Šta se dogo­di­lo s „našim raz­re­dom”?  Jer, pored slu­ča­ja Jedvab­no „dra­ma” u naj­ši­rem smi­slu reči izla­zi iz okvi­ra  kon­kret­ne isto­rij­ske situ­a­ci­je. Posta­je uni­ver­zal­na. (…) O neiz­be­žnim raz­li­ka­ma u recep­ci­ji „Našeg raz­re­da“ u zapad­noj i istoč­noj Evro­pi i na dru­gim kon­ti­nen­ti­ma u polj­skom časo­pi­su „Dija­log“ (2010/1) napi­sa­le su veo­ma zna­ča­jan tekst pozo­ri­šne kri­ti­čar­ke Kri­sti­na Dunjec i Joa­na Kra­kov­ska naslo­vljen sa „Šta se doga­đa s Našim raz­re­dom“, o raz­li­ka­ma koje one­mo­gu­ću­ju uni­ver­zal­nost poi­ma­nja isto­ri­je, isti­ču­ći da je Slo­bo­đa­ne­ko­vo delo umet­nič­ko, a ne publi­ci­stič­ko. 
Veo­ma je zna­ča­jan i tekst kri­ti­čar­ke Joa­ne Ščen­sne naslo­vljen sa „To je Naš raz­red“ obja­vljen u „Gaze­ti vybor­čoj“ (2010/224): „To nije pri­po­vest o kon­kret­nom zlo­či­nu, već o tra­gi­zmu i apsur­du ljud­ske egzi­sten­ci­je upe­tlja­ne u isto­ri­ju. Obič­ni, ni dobri ni loši ljudi, suda­ri­li su se s nečim što ih je nad­ra­sta­lo. Pored poku­ša­ja nisu polo­ži­li ispit zre­lo­sti i nika­da se iz tog nepo­la­ga­nja neće izvu­ći... Slo­bo­đa­ne­kov Naš raz­red pita­nje zlo­či­na i kazne, kri­vi­ce i osu­de, pat­nje i opro­sta pre­ne­će iz isto­ri­je i sce­ne direkt­no u naš život”. I mno­gi zapad­ni reži­se­ri izne­li su slič­na uve­re­nja o uni­ver­zal­noj poru­ci Našeg raz­re­da. (…) Jer, Slo­bo­đa­nek je pod­jed­na­ko napi­sao dra­mu o Jedvab­nu i o opštim meha­ni­zmi­ma mržnje i agre­si­je u poli­et­nič­kom dru­štvu, o etnič­kim suko­bi­ma u mno­gim zemlja­ma sve­ta, koji u izve­snim tre­nu­ci­ma na uni­ver­za­lan način vode  tra­ge­di­ji. 

(Izvodi iz teksta Biserke Rajčić)
 

Na repertoaru

SCENA RAŠA PLAOVIĆ, 26 новембар 2024, 20:30

Kupi [ 85 ]

Premijerno izvođenje

Premijera, 9. april 2023.

Scena „Raša Plaović“

Tadeuš Slobođanek

NAŠ RAZRED

Prevodilac: Biserka Rajčić

Režija, adaptacija i izbor muzike Tatjana Mandić Rigonat
Scenograf Branko Hojnik
Kostimograf Ivana Vasić
Kompozitor Irena Dragović
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović 
Scenski pokret Igor Koruga
Video rad Jelena Tvrdišić
Producenti Nemanja Konstantinović, Vuk Miletić
Inspicijenti Sanja Ugrinić Mimica, Ana Zorić
Sufler Marija Nedeljkov  

Igraju:
Zoha Nina Nešković
Rahelka/Marijana Suzana Lukić
Dora Jelena Blagojević
Rišek Vučić Perović
Vladek Nedim Nezirović
Zigmunt Petar Strugar
Henjek Danilo Lončarević
Jakub Kac Dragan Sekulić
Abram Dušan Matejić
Menahem Jovan Jovanović
Muzičari:
klarinet Vladimir Gurbaj
violina Nikola Dragović
harmonika, klavir Ivan Mirković


Asistenti kompozitorke Ivan Mirković i Nikola Dragović
Korepetitor Ivan Mirković
Pomoćnik scenografa Andreja Rondović
Asistent kostimografa Ivana Šešlija
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstori tona Dejan Dražić i Roko Mimica

Dekor izrađen u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu
Kostimi: Krojački atelje „Daša“, SZKR „Moda Maks“, Obuća Opačić, Kape Rade
 

Pretraga