Реч драматурга
Да је уметност ре-креирање (природе) говори нам први Аристотел у свом чувеном спису „О песничкој уметности“. Јагош Марковић ре-креира Нушићев комад и ствара представу о „ожалошћеној породици„ на почетку XXI века. Суштински се ништа није променило, каже редитељ. И данас су чланови ове породице похлепни, грамзиви, превртљиви, саможиви, лицемерни... Суштински се ништа није променило, а споља понешто. И чим се подигне завеса имамо слику света о коме је реч. То су представници власти, естраде, контраверзног бизниса – самозване величине у пуном сјају и беди сопствене црнине. У својој бриткој анализи и прецизној ре-креацији редитељ иде до краја, до самог дна витализма чланова ове фамилије. Низом монументалних и надахнутих слика прича причу. А то чини с љубављу и емпатијом, не осуђујући их и указујући нам да зрно душе и зраци светлости духа и даље у њима постоје. То што је имовина постала њихов једини апсолут и што су спремни зубима да се кољу не би ли стекли још више, не значи да је људскост у њима потпуно нестала..... На то ко су и какви су све време их подсећа портрет покојног Мате Тодоровића. Овим сценским знаком Јагош Марковић покојника дефинише као главни антагонистички лик. Мата Тодоровић је тестаментом одредио да новац припадне Просвети и Цркви, јер је одлично познавао чланове своје фамилије и знао да је духовна обнова једини њихов истински спас. Нису га разумели.Нису још.....Нису разумели ни зашто највећи део своје имовине оставља кћери Даници. Она је, у Марковићевој представи, понижавана, изманипулисана, ошамућена, али је и даље оно што је звезда Даница нашем роду увек и била - весница зоре и дана. Кћи сунца у народној поезији........Да би се видела неопходно је упутити поглед ка небу.
