Успаванка за Алексију Рајчић

Реч драматурга
Алексија Рајчић, главна јунакиња драме Ђорђа Косића, у свом животу није имала много избора. Као и друге жене којима је окружена, а чији животи представљају модел по ком се очекује да функционише и њен, у свету огрезлом у патријархат, Алексијино је само да ћути и трпи. Животу који је, и пре него што је почео, осуђен на насиље, немогућност избора, а самим тим и немогућност еманципације или среће, алтернативу представља једино – смрт. Кроз специфичан стилски захват у ком све споредне јунаке и јунакиње сједињује у мушки и женски хор, аутор комада издваја Алексију и њено искуство, тиме их стављајући у контрапункт са деперсонализованим актерима ове приче, односно друштвом, које на крају и јесте највећа препрека у потрази ове жене за срећом и слободом. Осим формалног обликовања текста, писац се поиграва и језиком, тиме вешто приказујући потресну животну причу једне жене која излаз из зачараног круга насиља и коначну слободу, парадоксално, проналази у затвору. Иако нас стил и језик ове приче могу навести на помисао да се она одиграла пре извесног времена, у некој блиској или далекој, али ипак прошлости, оваквим женским судбинама нажалост сведочимо и данас. У 2021. години у Србији је забележено укупно 20 убистава пунолетних жена у породично партнерском контексту, као и 16 покушаја убистава жена, а није могуће утврдити колико жена умре од последица дугогодишњег трпљења насиља.  Многе од ових жена пријављивале су своје насилнике, али их систем није заштитио. У таквом систему, који је свакојак, а најмање на страни жртве, жене често не виде други излаз осим да ,,узму правду у своје руке.“  

Тијана Грумић, драматуршкиња

Ђорђе Косић рођен је 1996. у Београду. Завршио Четврту гимназију у Београду, друштвено-језички смер. Аматерски се бавио глумом (,,Бог је диџеј” р: М. Лолић; ,,21-12-2012.” р: Н. Радовић). Завршио основне студије драматургије на Факултету драмских уметности у Београду, где je од катедре добиo награду за изузетна постигнућа из области позоришта, филма, радија или телевизије Јосип Кулунџић и награду Слободан Селенић за најбољу дипломску драму. 
Његова драма Сада није јули ушла је у најужи избор на конкурсу Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст 2019. године, и јавно је читана у Београду, Шапцу и Загребу. Добитник је награде на конкурсу Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст 2020. године за драму Успаванка за Алексију Рајчић. 
Радио је као драматург на представама Пошто гвожђе (ФДУ, Атеље 212), Шкловски: Енергија заблуде (Хартефакт фондација), Реално, што да не? (УК ,,Вук Караџић”), Пентхаус: Обичан човек (СОКОЈ, СКЦ, Универзитет уметности у Београду), 35 калорија без шећера (Студио Центар, Дом Омладине Београда), Бели Бубрези (Атеље 212 – асистент драматургије),  Епска Фантастика (Студио Центар, Дом Омладине Београда), Гуливер (Мало позориште ,,Душко Радовић”), Плацебо (Народно позориште Приштина), Ивица и Марица (Луткарско позориште ,,Пинокио”), Паклена Наранча (АДУ, Катран Шоцк Шоw Индустрy), Сан летње ноћи (Мало позориште ,,Душко Радовић”), У раљама живота (БДП – драматург сарадник), Свиње (Боом! Театар), Пеликан (Народно позориште у Београду), Краљ Иби или Пољаци (Народно позориште у Пироту). Такође, драматург је прва три издања фестивала ангажованог позоришта за младе Ангажман Фест. 
Један је од оснивача и члан креативне групе Pointless Films. Писао је сценарио за дугометражни музички филм ,,Буч Кесиди: Еуфорија уживо” у продукцији Pointless Films, као и за награђивани кратки филм Диван дан (2019, р: Давид Јовановић). Осим тога, био је сценариста документарног филма ФПУ 70 у продукцији Факултета драмских уметности, поводом седамдесетогодишњице Факултета примењених уметности у Београду. Његов сценарио за играни филм Сунце никад више добио је новчану подршку на конкурсу Филмског центра Србије и филм је тренутно у постпродукцији.

Реч редитеља
Када је 1898. Милутин А. Поповић издао књигу „Затворенице – Албум женског одељења Пожаревачког казненог завода“ био је то историјски тренутак у коме је простор на литерарној сцени дат женама „злочинкама“ да испричају своју верзију приче. Овај роман послужио је Ђорђу Косићу као инспирација за комад ,,Успаванка за Алексију Рајчић.” Век и по касније, налазимо се на сцени Народног позоришта и слушамо исказ једне од осуђеница. Нажалост, не треба нам много да схватимо колико је положај жена  у свету, а посебно код нас, и даље далеко од идеалног, али када схватите да се на нашим просторима наратив у којем је жена биће другог реда проткао кроз целу историју, онда постављање једног оваквог комада постаје неминовност. Алексија је предвнодница судбине хиљаде жена које су своје животе завршиле у казнено поправним заводима, само зато што су биле приморане да правду узму у своје руке, јер правде није било на видику. Ако вам овај сиже звучи познато, то је зато што се од краја деветнаестог века до данас мало тога променило. Алексије и у данашњем свету бивају приморане да на исти начин стану у своју одбрану, јер систем заштите готово да не постоји. Ако га и има, вероватно је изгубљен у мору папирологије, правних поступака доказивања, вештачења, сучељавања и ретрауматизација.

Југ Ђорђевић, редитељ

Југ Ђорђевић рођен је 1993. у Врању. Основно и средње образовање завршио у родном граду. У другој години средње школе постао је стипендиста Амерчког конзулата, те трећу годину средње школе завршава у School of the Arts у Рочестеру, држава Њујорк.
Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи проф. Николе Јевтића и Душана Петровића. Током студија режирао комад Саре Радојковић ,,Chatroom – погрешан профил” (2014) у Омладинском позоришту ДАДОВ, као и део омнибуса ,,Триптих за тинејџера” (2016) Страхиње Маџаревића у истом позоришту. Дипломску представу ,,Каскадер” аутора Страхиње Маџаревића режирао је на јубиларном десетом Фестивалу интернационалног студентског театра у Београду. 
На фестивалу ,,Борини Дани” 2015. године у Врању режирао је сценско читање драме ,,Илустрована енциклопедија нестајања” Божидара Кнежевића, награђене на конкурсу Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст. Радио као асистент режије на продукцијама у Позоришту ,,Бошко Буха” (,,Сан летње ноћи”, р: Ђ.Тешић), Позоришту на Теразијама (,,Мама Миа” и ,,Фантом из опере”, р: Ј. Радивојевић) и у Народном позоришту у Београду (,,Марија Стјуарт”, р: М. Лолић; ,,Сирано”, р: И. Вуковић; ,,Царство небеско”, р: Ј. Лоренци).
Прву професионалну режију потписује у Позоришту „Бора Станковић“ у Врању на представи по тексту Тијане Грумић „Кеплер 452-б.“ За исту представу Тијана и Југ поделили су Специјалну награду за нову позоришну осећајност на 54. Фестивалу професионалних позоришта Србије Јоаким Вујић у Новом Пазару. Иста представа нашла се у главној селекцији 63. Стеријног позорја 2018 године. Исте године режира комад Огњена Обрадовића „Како одржавати фикус“ у Народном позоришту у Ужицу, а представом „Триптих о радницима“ (текст: Сара Радојковић, Страхиња Маџаревић и Тијана Грумић) у његовој режији, отвара се ново Градско позориште у Чачку. Децембра 2018. године режира комад ,,Долче вита“ Јелене Палигорић у Опери и позоришту Мадленианум. Почетком 2019. године у Народном позоришту у Краљеву режира комад „Сумња“ Џона П. Шенлија. Исте године на 55. Фестивалу професионалних позоришта Србије Јоаким Вујић у Краљеву добија специјалну награду за режију за представе „Сумња“ и „Триптих о радницима.“ Крајем 2019. године режира ,,Нечисту крв” у драматизацији Тијане Грумић, у позоришту ,,Бора Станковић” у Врању, као и комад ,,Један Едип” Арманда Насцимента Розе у Народном позоришту у Нишу. 
Добитник је награде за најбољу режију на 5. Позоришном пролећу у Шапцу, за режију представе ,,Нечиста крв”. Почетком 2021. у Београдском драмском позоришту режира комад Р. В. Фасбиндера ,,Кишне капи на врелом камењу”, као и ,,Трамвај звани жеља“ Тенесија Вилијамса у Народном позоришту у Сомбору. Исте године у Градском позоришту у Чачку режира комад ,,О Гилгамешу” Тијане Грумић, као и њен комад ,,Флеке” у Краљевачком позоришту.