Женидба

Добра Женидба није виђена на овим просторима у последњих педесет година. Трагао сам за правом шифром и чини ми се да је за ”центрирање” теме био битан и страх који прати женидбу и удају у времену кризе...
Тврдим да је Гогољ отац надреализма а не реализма, како се обично каже! Оштрим приступом карактерима са надреалним шпицевима, прави сценски догађај у коме група људи уплашених од живота покушава да изврши ”упаривање”. 

Славенко Салетовић, редитељ

Награде:
Представа Женидба - награда публике на манифестацији „Дани Зорана Радмиловића”
Михаило Лађевац – Награда „Зоранов брк” за улогу Поткољосина.

НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ
Рођен је 1809. у Украјини, у месту Велики Сорочинци, Полтавска губернија. Потиче из старе украјинске лозе која се била привремено приклонила католичанству. Његов прадеда, већ православац, био је свештеник. Гогољев отац, аутор фолклорних фарси на украјинском језику, редитељ и главни глумац аматерског позоришта на имању јекатеринског властелина Д. П. Трошчинског, пренео је на сина осећање за хумор и интересовање за књижевност. Као ђак Нежинске гимназије био је редитељ и глумац у школским представама и водио записе из историје и етнографије (Сваштару или Приручну енциклопедију у коју је уносио поједине речи и изразе, пословице, узречице, обичаје, предања, описе одеће, чак и читаве епизоде из живота људи). У Нежину пише романтичарску поему Хајнц Кљухемартен. Као двадесетогодишњак, 1829. одлази у Петербург с намером да се запосли у државној служби. Неуспех у тражењу службе приморао га је да се сети поеме Хајнц Кљухељгартен и да је објави, под псеудонимом В. Алов. Након поразних критика у „Московском телеграфу“ и „Северној пчели“, Гогољ спаљује све примерке које је успео да пронађе у књижарама, и одлази из Петерсбурга у Немачку. У писмима из 1829. године виде се почеци Гогољеве вере у посебну, приоритетну бригу Божје Промисли о њему: „Бог ми је указао пут у туђу земљу како бих тамо васпитавао своје страсти у тишини, у самоћи, у вреви вечитог напора и радиности... и ја сам се осмелио да одбацим Божанске Промисли и гмижем у овом великом граду међу осталим чиновницима...“
После само три месеца враћа се у Петербург, ступа у службу у Министарство за непокретну имовину, упознаје са књижевницима и сарађује у часописима. Године 1831. излазе приповетке Вечери у сеоцету крај Дикањке и доносе му славу. Међу првим Гогољевим поштоваоцима су песници Александар Пушкин и Василиј Жуковски, којима ће се придружити писац Сергеј Аксаков и критичар Висарион Белински. Други део Вечери објављује 1832. и почиње рад на комедији Владимир трећег реда; 1833. пише приповетке Како се посвађао Иван Иванович са Иваном Никифоровичем и Старовремске спахије. У 1843. години изабран је за ванредног професора средњевековне историје на Петроградском универзитету, али како није био адекватно припремљен за тај посао, морао је да да оставку и од тада се у потпуности посветио књижевности. Године 1835. објављује Миргород и Арабеске, пише Женидбу и Нос и започиње са писањем Мртвих душа. Два месеца пошто је добио сиже од Пушкина, завршава комедију Ревизор, која је премијерно изведена 19. априла 1836. у Александринском позоришту у Петрограду, а 25. маја исте године у Малом театру у Москви. Огорчен реакцијама на Ревизора („На мене су устали читави сталежи, цела Русија!“), одлази у Италију где остаје све до 1841, радећи на роману Мртве душе, које су објављене 1842, као и прво издање Гогољевих сабраних дела (у која је укључена приповетка Шињел и комедија Женидба). Од 1841. године Гогољ пролази кроз низ криза, тоне у мистику, негира свој претходни рад и све више се окреће религијским и етичким питањима. Половином 1845. по други пут спаљује други том Мртвих душа, који је био замислио као неку врсту Божанствене комедије у прози (већ објављени први том требало је да буде Пакао, а други и трећи - посвећени Чичиковљевом моралном препороду - Чистилиште и Рај). У јануару 1847. године излази из штампе књига Изабрана места из преписке са пријатељима, коју су налали некадашњи поштоваоци Гогољевог дела, а најоштрије Василиј Бјељински, који га је у једном писму назвао „проповедником самокажњавања, опскуризма и најмрачнијег злостављања“. Следеће године Гогољ одлази на ходочашће у Палестину, али се враћа разочаран слабошћу своје вере. У наступу болести 24. фебруара 1852. спалио је комплетан текст другог тома Мртвих душа. Десет дана после тога Гогољ је умро.

СЛАВЕНКО САЛЕТОВИЋ
Дипломирао је позоришну и радио режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Поставио је око 80 позоришних представа на сценама у Београду, Сарајеву, Крагујевцу, Зрењанину, Шапцу, Тузли, Лесковцу, Новом саду, Нишу, Зајечару...
Представе су учествовале и награђиване на Стеријином позорју у Новом Саду, Сусретима „Јоаким Вујић", Данима комедије у Јагодини. Дипломска представа Хамлет из Мрдуше Доње Ива Брешана, награђена је на Сервантесовом фестивалу у Мексику. Режирао је и десет ТВ драма и ТВ филмова за РТВ Београд. ТВ филм Руди С. Шнајдера проглашен је за победника Југословенског фестивала телевизије у Неуму, а ТВ филм Живот у Гробљанској улици Н. Ромчевића награђен је на Светском фестивалу телевизије у Пловдиву. Славенко Салетовић је редовни професор универзитета, шеф Катедре за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду.