Жизела

ЖИЗЕЛА - ЧИСТА ЛЕПОТА БЕЛОГ БАЛЕТА

Жизе­ла, нај­по­е­тич­ни­ји балет епо­хе роман­ти­зма, познат и под нази­вом Виле, стал­ни је пред­мет истра­жи­ва­ња и ана­ли­за које има­ју за циљ да одго­во­ре на пита­ње у чему је тај­на бесмрт­но­сти и ванвременскe димензијe овог, истин­ског бисе­ра белог бале­та. Један од раз­ло­га, веро­ват­но се кри­је у фан­та­стич­ној музи­ци ком­по­зи­то­ра Адол­фа Ада­ма који је и сам нагла­ша­вао сво­ју амби­ци­ју да музи­ка коју ства­ра за сцен­ска изво­ђе­ња буде јасна и зани­мљи­ва публи­ци. Инспи­ри­сан јед­но­став­ним, али пре­ци­зним либре­том, ство­рио је музи­ку, лаку, допа­дљи­ву, звуч­не, али нена­ме­тљи­ве орке­стра­ци­је. У потра­зи за сиже­ом либре­та, књи­жев­ник Тео­фил Готје (Théophi­le Gau­ti­er) глав­ни мотив нала­зи у песми Вик­то­ра Игоа Fan­to­mes, као и ста­рој рајн­ској леген­ди коју је обра­дио немач­ки песник Хајн­рих Хај­не у свом делу De L`Al­le­mag­ne. Позна­то је и да је Хај­не био вео­ма инспи­ри­сан срп­ском народ­ном пое­зи­јом, а упра­во сло­вен­ска леген­да гово­ри о девој­ка­ма које, уко­ли­ко умру на дан свог вен­ча­ња, поста­ју виле, про­зрач­на, бес­те­ле­сна бића. Оне уста­ју из сво­јих гро­бо­ва, и сва­ко­га, ко их у том тре­нут­ку угле­да, увла­че у екста­тич­ну игру до изне­мо­гло­сти и, конач­но, смр­ти. Иде­ју Тео­фи­ла Готјеа при­хва­та Вер­ноа де Сен-Жорж (Jules-Hen­ri Ver­noy de Saint-Geor­ges), фран­цу­ски драм­ски писац, један од нај­зна­чај­ни­јих либре­ти­ста 19. века, и тако наста­је чуве­на при­ча која на јед­но­ста­ван начин гово­ри о искре­ној љуба­ви као врхун­цу иде­а­ла роман­ти­зма. Ква­ли­тет балет­ског либре­та Жизе­ле исти­цао је и Аким Волин­ски, чуве­ни балет­ски кри­ти­чар. Коре­о­граф Жан Кора­ли (Jean Coral­li) сту­ди­о­зно је радио на постав­ци бале­та, а њего­ва инте­ли­гент­на и добро осми­шље­на коре­о­граф­ска осно­ва омо­гу­ћи­ла је да балет Жизе­ла опста­је на сце­на­ма широм све­та већ сто­ти­ну осам­де­сет годи­на. Пре­ми­је­ра је изве­де­на у чуве­ној пари­ској Опе­ри (Académie Royale de Musi­que) 28. јуна 1841. годи­не, а глав­не уло­ге су тума­чи­ли Кар­ло­та Гри­зи (Car­lot­ta Gri­si), Лисјен Пети­па (Lucien Peti­pa) и Адел Дими­ла­тр (Adèle Dumilâtre). Веру­је се да је и Жил Перо (Jules-Joseph Per­rot) при­зна­ти коре­о­граф и супруг Кар­ло­те Гри­зи, тако­ђе уче­ство­вао у ства­ра­њу пред­ста­ве и допри­нео вели­ком успе­ху, али мате­ри­јал­них дока­за за то нема, а није био пот­пи­сан ни на пре­ми­јер­ном пла­ка­ту. Иако је била вео­ма успе­шна и пред­ста­вља­ла сен­за­ци­ју, Жизе­ла је неста­ла са репер­то­а­ра пари­ске Опе­ре 1868. годи­не. 
Три­јум­фал­ни повра­так на пари­ску сце­ну дого­дио се 1910. годи­не захва­љу­ју­ћи Сер­ге­ју Дја­ги­ље­ву, позна­том руском покро­ви­те­љу умет­но­сти и балет­ском импре­са­ри­ју. Мари­јин­ски теа­тар из Петро­гра­да (дана­шњи Санкт Петер­бург) пре­у­зео је Жизе­лу, где се у сво­јој извор­ној фор­ми чува све до данас. За то је, сва­ка­ко, заслу­жан Мари­јус Пети­па, чуве­ни фран­цу­ски коре­о­граф, родо­на­чел­ник кла­сич­ног балет­ског ака­де­ми­зма који је инси­сти­рао на стро­гој фор­ми и сло­же­ној игри ансам­бла и соли­ста. Поред нових бале­та које је ства­рао, пра­те­ћи акту­ел­на зби­ва­ња у све­ту, Пети­па запо­чи­ње и тренд обна­вља­ња, али и нових постав­ки ста­ри­јих бале­та. Њего­ве редак­ци­је стро­го су веза­не за одре­ђе­на умет­нич­ка наче­ла која пре­по­зна­је­мо у већи­ни насло­ва бале­та роман­ти­зма. Тако је и поста­вио теме­ље исто­риј­ском репер­то­а­ру и оси­гу­рао кон­ти­ну­и­ра­но изво­ђе­ње бале­та као што су Жизе­ла или Гусар (La Cor­sa­i­re). Бале­ти епо­хе роман­ти­зма опста­ли су до дана­шњих дана, веро­ват­но захва­љу­ју­ћи и чиње­ни­ци да су били адап­ти­ра­ни или дора­ђе­ни у скла­ду са акту­ел­ним тре­нут­ком. 
Балет Жизе­ла је исто­вре­ме­но и кла­си­чан и роман­ти­чан. Када га нази­ва­мо кла­си­ком, тада не мисли­мо на одре­ђе­ну исто­риј­ску или стил­ску кате­го­ри­ју, већ на зна­чај дела чија је вред­ност опште­при­зна­та и ван­вре­мен­ска. Жизе­ла поста­је глав­но обе­леж­је белог бале­та и уте­ме­љу­је овај тер­мин. То је посеб­но изра­же­но у дру­гом чину када бале­ри­не у деви­чан­ски белим, про­зрач­ним кости­ми­ма осва­ја­ју сце­ну и пред­ста­вља­ју кла­си­чан стил-лек­си­ку ака­дем­ског пле­са (dan­se d`e­co­le). Тако­ђе, нови ака­дем­ски плес, доно­си доми­на­ци­ју жене на сце­ни, посеб­но изра­же­ну у игри на врхо­ви­ма прсти­ју која поста­је мета­фо­ра жен­стве­но­сти. Балет Жизе­ла опста­је у савре­ме­ном све­ту, а публи­ку осва­ја сво­јом нео­бич­ном визи­јом која од реал­не, људ­ске при­че у првом чину, пре­пу­не емо­ци­ја, радо­сти игре, чед­не љуба­ви, до пре­ва­ре, луди­ла и, нај­зад, смр­ти пре­ла­зи у дру­ги чин, ете­рич­не игре вила, чисте лепо­те белог бале­та и, конач­но, побе­де љуба­ви која је јача и од смр­ти.

Бран­ки­ца Кне­же­вић
одло­мак из тек­ста: Жизе­ла-чиста лепо­та белог бале­та,
Теа­трон 184/185, МПУС, 2018

ЖИЗЕЛА НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Пре­ми­је­ра бале­та Жизе­ла у Народ­ном позо­ри­шту је одр­жа­на 24. апри­ла 1926. годи­не, у коре­о­гра­фи­ји Алек­сан­дра Фор­ту­на­та, са Нином Кир­са­но­вом у наслов­ној уло­зи. Сле­де­ћа пре­ми­је­ра изве­де­на је 1931. годи­не у коре­о­гра­фи­ји Кир­са­но­ве која је поно­во тума­чи­ла глав­ну уло­гу. Још јед­ном је обно­ви­ла Жизе­лу на нашој сце­ни, 1939. годи­не. Тада је насту­пи­ла само на пре­ми­је­ри, а наслов­ну уло­гу је са вели­ким успе­хом наста­ви­ла да тума­чи прва срп­ска бале­ри­на, Ната­ша Бошко­вић. Умет­ни­це које су у овом пери­о­ду тума­чи­ле уло­гу Жизе­ле су и Јеле­на Поља­ко­ва, Мар­га­ри­та Фро­ман и Мари­на Оле­њи­на. До почет­ка Дру­гог свет­ског рата, Жизе­ла је изве­де­на четр­де­сет пута. После муч­них рат­них и тешких после­рат­них годи­на, вра­ћа се на сце­ну где ће у коре­о­гра­фи­ји позна­тог руског игра­ча и коре­о­гра­фа Лео­ни­да Лавров­ског дожи­ве­ти вели­ки успех. Коре­о­граф­ска вер­зи­ја Лавров­ског сма­тра се нај­чи­сти­јом и изво­ди­ле су је зна­чај­не балет­ске ком­па­ни­је попут Бољ­шој теа­тра, Мари­јин­ског бале­та и пари­ске Опе­ре. У репре­зен­та­тив­ном дру­штву, нашао се и Балет Народ­ног позо­ри­шта који је 14. апри­ла 1957. годи­не пре­ми­јер­но извео балет Жизе­ла, у кореографији Леонида Лавровског. Ова коре­о­граф­ска вер­зи­ја осла­ња­ла се на Пероа и Кора­ли­ја, изу­зет­но је реди­тељ­ски обра­ђе­на, а пси­хо­ло­шки детаљ­но изни­јан­си­ра­на. Наслов­ну уло­гу тума­чи­ла је, тада, вео­ма мла­да солист­ки­ња Душка Сиф­ни­ос, Албер­та Сте­ван Гре­бел­дин­гер, а Мир­ту, Кра­љи­цу вила Вера Костић. Умет­нич­ка кри­ти­ка је писа­ла о пред­ста­ви у супер­ла­ти­ви­ма, а посеб­но је исти­ца­ла фан­та­стич­ну интер­пре­та­ци­ју Душке Сиф­ни­ос која је током сво­је кари­је­ре уло­гу Жизе­ле тума­чи­ла сто­ти­ну седам­де­сет седам пута. Публи­ка и кри­ти­ка су са вели­ким оду­ше­вље­њем пра­ти­ле Жизе­лу све до послед­њег изво­ђе­ња 1985. годи­не. 

Пре­ми­је­ра Жизе­ле у вер­зи­ји која се изво­ди и данас, одр­жа­на је 27. јуна 1991. годи­не, а коре­о­граф­ску вер­зи­ју Лео­ни­да Лавров­ског реа­ли­зо­ва­ла је при­ма­ба­ле­ри­на и балет-мај­стор Ката­ри­на Обра­до­вић. Њен умет­нич­ки раз­вој нерас­ки­ди­во је везан за Народ­но позо­ри­ште јер је била међу првим балет­ским умет­ни­ци­ма који су насту­па­ли на нашој сце­ни после Дру­гог свет­ског рата. Са вели­ком посве­ће­но­шћу и одго­вор­но­шћу пре­не­ла је коре­о­граф­ску зами­сао Лавров­ског са којим је и лич­но сара­ђи­ва­ла, а кон­стант­но је исти­ца­ла зна­чај и бесмрт­ност овог вели­ког роман­тич­ног бале­та и до самог кра­ја насто­ја­ла да сачу­ва аутен­тич­ну вер­зи­ју.
Посе­бан зна­чај бале­та Жизе­ла лежи и у томе да је ова пред­ста­ва про­сла­ви­ла вели­ки број наших балет­ских умет­ни­ка. Уло­гу Жизе­ле тума­чи­ле су: Ката­ри­на Обра­до­вић, Јован­ка Бје­го­је­вић, Вишња Ђор­ђе­вић, Души­ца Томић, Јеле­на Шан­тић, Иван­ка Лука­те­ли, Љиља­на Шара­но­вић, Мили­ца Бије­лић, Душка Дра­ги­че­вић, Ашхен Ата­љанц, Ана Павло­вић, Мила Дра­ги­че­вић и Дали­ја Има­нић.
У уло­зи Албер­та насту­па­ли су: Душан Трни­нић, Жар­ко Пре­бил, Бори­во­је Мла­де­но­вић, Радо­мир Вучић, Алек­сан­дар Изра­и­лов­ски, Душан Симић, Ран­ко Тома­но­вић, Кон­стан­тин Костју­ков, Кон­стан­тин Тешеа, Денис Касат­кин, Јован Весе­ли­но­вић, Јови­ца Бего­јев и Дејан Кола­ров.

Бран­ки­ца Кне­же­вић
одло­мак из тек­ста: Жизе­ла-чиста лепо­та белог бале­та,
Теа­трон 184/185, МПУС, 2018

ЛИБРЕТО

I чин
У се­лу је ви­но­гра­дар­ска све­ча­ност. Жи­зе­ла, се­о­ска де­вој­ка, за­љу­бљу­је се у Лој­за, не­ зна­ју­ћи да је то пре­ру­ше­ни принц Ал­берт, вој­во­да од Шле­зи­је. Игру дво­је за­љу­бље­них пре­ки­да шу­мар Хи­ла­ри­он ко­ји та­ко­ђе же­ли на­кло­ност Жи­зе­ле. Она га од­би­ја и шу­мар огор­чен од­ла­зи.
Сви игра­ју. Мај­ка опо­ми­ње Жи­зе­лу да игра­ње пред­ста­вља ве­ли­ки на­пор за ње­но сла­бо ср­це. Под­се­ћа је да ће, уколико умре пре вен­ча­ња оти­ћи у цар­ство Ви­ла. Вој­во­да од Кур­лан­ди­је са сво­јом сви­том за­у­ста­вља се ис­пред Жи­зе­ли­не ку­ће. Вој­во­ди­на кћи Ба­тил­да, оча­ра­на Жи­зе­лином ле­по­том и љуп­ко­шћу, по­кла­ња јој сво­ју ску­по­це­ну огр­ли­цу. 
Шу­мар Хи­ла­ри­он от­кри­ва са­кри­вен сре­бр­ни мач са гр­бом ко­ји при­па­да гро­фу Ал­бер­ту, те се ње­го­ва сум­ња у ла­жно пред­ста­вља­ње принца об­и­сти­њу­је. Он от­кри­ва Ал­бер­то­ву пре­ва­ру пред вој­во­дом, ње­го­вом ћер­ком, сви­том и се­ља­ци­ма. Жи­зе­ла са­зна­је да је прин­це­за Ба­тил­да, Ал­бер­то­ва ве­ре­ни­ца. 
Пре­ва­ре­на, схва­та да се цео њен иди­лич­ни свет ру­ши. Оста­је са­мо се­ћа­ње на из­гу­бље­ну љу­бав. Жизела гу­би ра­зум и уми­ре.

II чин
На гро­бљу по­ред је­зе­ра, месечина обасјава Жи­зе­лин гроб. Му­чен гри­жом са­ве­сти, Хи­ла­ри­он до­ла­зи на место где почива Жизела. Про­ле­ћу бе­ле сен­ке. То су Ви­ле, ду­хо­ви пре­ва­ре­них де­вој­ка ко­је су умр­ле пре свог вен­ча­ња. Оне се све­те мла­ди­ћи­ма на­во­де­ћи их на игру до смр­ти. Ми­рта, кра­љи­ца Вила на­ре­ђу­је да усмр­те Хи­ла­ри­о­на. По­зи­ва Жи­зе­лу да устане из гро­ба и при­дру­жи се све­ту Ви­ла. Жи­зе­ла се по­ја­вљу­је по­кри­ве­на бе­лим ве­лом.
Принц Ал­берт не мо­же да за­бо­ра­ви Жи­зе­лу и до­ла­зи на њен гроб. Изненада, при­ка­зу­је му се дух ње­го­ве во­ље­не. Не­ми­ло­срд­на Мир­та га осуђује на играње у ви­лин­ском ко­лу до смр­ти. Ал­берт гу­би сна­гу и па­да, ве­ру­ју­ћи да му је до­шао крај. Зво­на об­ја­вљу­ју сви­та­ње. Бе­ле сен­ке иш­че­за­ва­ју. Не­ста­је и дух Жи­зе­ле, а Ал­берт оста­је сам. Спасила га је сна­га ве­чне љу­ба­ви.