ŽIZELA

ŽIZELA - ČISTA LEPOTA BELOG BALETA

Žize­la, naj­po­e­tič­ni­ji balet epo­he roman­ti­zma, poznat i pod nazi­vom Vile, stal­ni je pred­met istra­ži­va­nja i ana­li­za koje ima­ju za cilj da odgo­vo­re na pita­nje u čemu je taj­na besmrt­no­sti i vanvremenske dimenzije ovog, istin­skog bise­ra belog bale­ta. Jedan od raz­lo­ga, vero­vat­no se kri­je u fan­ta­stič­noj muzi­ci kom­po­zi­to­ra Adol­fa Ada­ma koji je i sam nagla­ša­vao svo­ju ambi­ci­ju da muzi­ka koju stva­ra za scen­ska izvo­đe­nja bude jasna i zani­mlji­va publi­ci. Inspi­ri­san jed­no­stav­nim, ali pre­ci­znim libre­tom, stvo­rio je muzi­ku, laku, dopa­dlji­vu, zvuč­ne, ali nena­me­tlji­ve orke­stra­ci­je. U potra­zi za siže­om libre­ta, knji­žev­nik Teo­fil Gotje (Théophi­le Gau­ti­er) glav­ni motiv nala­zi u pesmi Vik­to­ra Igoa Fan­to­mes, kao i sta­roj rajn­skoj legen­di koju je obra­dio nemač­ki pesnik Hajn­rih Haj­ne u svom delu De L`Al­le­mag­ne. Pozna­to je i da je Haj­ne bio veo­ma inspi­ri­san srp­skom narod­nom poe­zi­jom, a upra­vo slo­ven­ska legen­da govo­ri o devoj­ka­ma koje, uko­li­ko umru na dan svog ven­ča­nja, posta­ju vile, pro­zrač­na, bes­te­le­sna bića. One usta­ju iz svo­jih gro­bo­va, i sva­ko­ga, ko ih u tom tre­nut­ku ugle­da, uvla­če u eksta­tič­nu igru do izne­mo­glo­sti i, konač­no, smr­ti. Ide­ju Teo­fi­la Gotjea pri­hva­ta Ver­noa de Sen-Žorž (Jules-Hen­ri Ver­noy de Saint-Geor­ges), fran­cu­ski dram­ski pisac, jedan od naj­zna­čaj­ni­jih libre­ti­sta 19. veka, i tako nasta­je čuve­na pri­ča koja na jed­no­sta­van način govo­ri o iskre­noj ljuba­vi kao vrhun­cu ide­a­la roman­ti­zma. Kva­li­tet balet­skog libre­ta Žize­le isti­cao je i Akim Volin­ski, čuve­ni balet­ski kri­ti­čar. Kore­o­graf Žan Kora­li (Jean Coral­li) stu­di­o­zno je radio na postav­ci bale­ta, a njego­va inte­li­gent­na i dobro osmi­šlje­na kore­o­graf­ska osno­va omo­gu­ći­la je da balet Žize­la opsta­je na sce­na­ma širom sve­ta već sto­ti­nu osam­de­set godi­na. Pre­mi­je­ra je izve­de­na u čuve­noj pari­skoj Ope­ri (Académie Royale de Musi­que) 28. juna 1841. godi­ne, a glav­ne ulo­ge su tuma­či­li Kar­lo­ta Gri­zi (Car­lot­ta Gri­si), Lisjen Peti­pa (Lucien Peti­pa) i Adel Dimi­la­tr (Adèle Dumilâtre). Veru­je se da je i Žil Pero (Jules-Joseph Per­rot) pri­zna­ti kore­o­graf i suprug Kar­lo­te Gri­zi, tako­đe uče­stvo­vao u stva­ra­nju pred­sta­ve i dopri­neo veli­kom uspe­hu, ali mate­ri­jal­nih doka­za za to nema, a nije bio pot­pi­san ni na pre­mi­jer­nom pla­ka­tu. Iako je bila veo­ma uspe­šna i pred­sta­vlja­la sen­za­ci­ju, Žize­la je nesta­la sa reper­to­a­ra pari­ske Ope­re 1868. godi­ne. 
Tri­jum­fal­ni povra­tak na pari­sku sce­nu dogo­dio se 1910. godi­ne zahva­lju­ju­ći Ser­ge­ju Dja­gi­lje­vu, pozna­tom ruskom pokro­vi­te­lju umet­no­sti i balet­skom impre­sa­ri­ju. Mari­jin­ski tea­tar iz Petro­gra­da (dana­šnji Sankt Peter­burg) pre­u­zeo je Žize­lu, gde se u svo­joj izvor­noj for­mi čuva sve do danas. Za to je, sva­ka­ko, zaslu­žan Mari­jus Peti­pa, čuve­ni fran­cu­ski kore­o­graf, rodo­na­čel­nik kla­sič­nog balet­skog aka­de­mi­zma koji je insi­sti­rao na stro­goj for­mi i slo­že­noj igri ansam­bla i soli­sta. Pored novih bale­ta koje je stva­rao, pra­te­ći aktu­el­na zbi­va­nja u sve­tu, Peti­pa zapo­či­nje i trend obna­vlja­nja, ali i novih postav­ki sta­ri­jih bale­ta. Njego­ve redak­ci­je stro­go su veza­ne za odre­đe­na umet­nič­ka nače­la koja pre­po­zna­je­mo u veći­ni naslo­va bale­ta roman­ti­zma. Tako je i posta­vio teme­lje isto­rij­skom reper­to­a­ru i osi­gu­rao kon­ti­nu­i­ra­no izvo­đe­nje bale­ta kao što su Žize­la ili Gusar (La Cor­sa­i­re). Bale­ti epo­he roman­ti­zma opsta­li su do dana­šnjih dana, vero­vat­no zahva­lju­ju­ći i činje­ni­ci da su bili adap­ti­ra­ni ili dora­đe­ni u skla­du sa aktu­el­nim tre­nut­kom. 
Balet Žize­la je isto­vre­me­no i kla­si­čan i roman­ti­čan. Kada ga nazi­va­mo kla­si­kom, tada ne misli­mo na odre­đe­nu isto­rij­sku ili stil­sku kate­go­ri­ju, već na zna­čaj dela čija je vred­nost opšte­pri­zna­ta i van­vre­men­ska. Žize­la posta­je glav­no obe­lež­je belog bale­ta i ute­me­lju­je ovaj ter­min. To je poseb­no izra­že­no u dru­gom činu kada bale­ri­ne u devi­čan­ski belim, pro­zrač­nim kosti­mi­ma osva­ja­ju sce­nu i pred­sta­vlja­ju kla­si­čan stil-lek­si­ku aka­dem­skog ple­sa (dan­se d`e­co­le). Tako­đe, novi aka­dem­ski ples, dono­si domi­na­ci­ju žene na sce­ni, poseb­no izra­že­nu u igri na vrho­vi­ma prsti­ju koja posta­je meta­fo­ra žen­stve­no­sti. Balet Žize­la opsta­je u savre­me­nom sve­tu, a publi­ku osva­ja svo­jom neo­bič­nom vizi­jom koja od real­ne, ljud­ske pri­če u prvom činu, pre­pu­ne emo­ci­ja, rado­sti igre, čed­ne ljuba­vi, do pre­va­re, ludi­la i, naj­zad, smr­ti pre­la­zi u dru­gi čin, ete­rič­ne igre vila, čiste lepo­te belog bale­ta i, konač­no, pobe­de ljuba­vi koja je jača i od smr­ti.

Bran­ki­ca Kne­že­vić
odlo­mak iz tek­sta: Žize­la-čista lepo­ta belog bale­ta,
Tea­tron 184/185, MPUS, 2018

---

ŽIZELA NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA

Pre­mi­je­ra bale­ta Žize­la u Narod­nom pozo­ri­štu je odr­ža­na 24. apri­la 1926. godi­ne, u kore­o­gra­fi­ji Alek­san­dra For­tu­na­ta, sa Ninom Kir­sa­no­vom u naslov­noj ulo­zi. Sle­de­ća pre­mi­je­ra izve­de­na je 1931. godi­ne u kore­o­gra­fi­ji Kir­sa­no­ve koja je pono­vo tuma­či­la glav­nu ulo­gu. Još jed­nom je obno­vi­la Žize­lu na našoj sce­ni, 1939. godi­ne. Tada je nastu­pi­la samo na pre­mi­je­ri, a naslov­nu ulo­gu je sa veli­kim uspe­hom nasta­vi­la da tuma­či prva srp­ska bale­ri­na, Nata­ša Boško­vić. Umet­ni­ce koje su u ovom peri­o­du tuma­či­le ulo­gu Žize­le su i Jele­na Polja­ko­va, Mar­ga­ri­ta Fro­man i Mari­na Ole­nji­na. Do počet­ka Dru­gog svet­skog rata, Žize­la je izve­de­na četr­de­set puta. Posle muč­nih rat­nih i teških posle­rat­nih godi­na, vra­ća se na sce­nu gde će u kore­o­gra­fi­ji pozna­tog ruskog igra­ča i kore­o­gra­fa Leo­ni­da Lavrov­skog doži­ve­ti veli­ki uspeh. Kore­o­graf­ska ver­zi­ja Lavrov­skog sma­tra se naj­či­sti­jom i izvo­di­le su je zna­čaj­ne balet­ske kom­pa­ni­je poput Bolj­šoj tea­tra, Mari­jin­skog bale­ta i pari­ske Ope­re. U repre­zen­ta­tiv­nom dru­štvu, našao se i Balet Narod­nog pozo­ri­šta koji je 14. apri­la 1957. godi­ne pre­mi­jer­no izveo balet Žize­la, u koreografiji Leonida Lavrovskog. Ova kore­o­graf­ska ver­zi­ja osla­nja­la se na Peroa i Kora­li­ja, izu­zet­no je redi­telj­ski obra­đe­na, a psi­ho­lo­ški detalj­no izni­jan­si­ra­na. Naslov­nu ulo­gu tuma­či­la je, tada, veo­ma mla­da solist­ki­nja Duška Sif­ni­os, Alber­ta Ste­van Gre­bel­din­ger, a Mir­tu, Kra­lji­cu vila Vera Kostić. Umet­nič­ka kri­ti­ka je pisa­la o pred­sta­vi u super­la­ti­vi­ma, a poseb­no je isti­ca­la fan­ta­stič­nu inter­pre­ta­ci­ju Duške Sif­ni­os koja je tokom svo­je kari­je­re ulo­gu Žize­le tuma­či­la sto­ti­nu sedam­de­set sedam puta. Publi­ka i kri­ti­ka su sa veli­kim odu­še­vlje­njem pra­ti­le Žize­lu sve do posled­njeg izvo­đe­nja 1985. godi­ne. 

Pre­mi­je­ra Žize­le u ver­zi­ji koja se izvo­di i danas, odr­ža­na je 27. juna 1991. godi­ne, a kore­o­graf­sku ver­zi­ju Leo­ni­da Lavrov­skog rea­li­zo­va­la je pri­ma­ba­le­ri­na i balet-maj­stor Kata­ri­na Obra­do­vić. Njen umet­nič­ki raz­voj neras­ki­di­vo je vezan za Narod­no pozo­ri­šte jer je bila među prvim balet­skim umet­ni­ci­ma koji su nastu­pa­li na našoj sce­ni posle Dru­gog svet­skog rata. Sa veli­kom posve­će­no­šću i odgo­vor­no­šću pre­ne­la je kore­o­graf­sku zami­sao Lavrov­skog sa kojim je i lič­no sara­đi­va­la, a kon­stant­no je isti­ca­la zna­čaj i besmrt­nost ovog veli­kog roman­tič­nog bale­ta i do samog kra­ja nasto­ja­la da saču­va auten­tič­nu ver­zi­ju.
Pose­ban zna­čaj bale­ta Žize­la leži i u tome da je ova pred­sta­va pro­sla­vi­la veli­ki broj naših balet­skih umet­ni­ka. Ulo­gu Žize­le tuma­či­le su: Kata­ri­na Obra­do­vić, Jovan­ka Bje­go­je­vić, Višnja Đor­đe­vić, Duši­ca Tomić, Jele­na Šan­tić, Ivan­ka Luka­te­li, Ljilja­na Šara­no­vić, Mili­ca Bije­lić, Duška Dra­gi­če­vić, Ašhen Ata­ljanc, Ana Pavlo­vić, Mila Dra­gi­če­vić i Dali­ja Ima­nić.
U ulo­zi Alber­ta nastu­pa­li su: Dušan Trni­nić, Žar­ko Pre­bil, Bori­vo­je Mla­de­no­vić, Rado­mir Vučić, Alek­san­dar Izra­i­lov­ski, Dušan Simić, Ran­ko Toma­no­vić, Kon­stan­tin Kostju­kov, Kon­stan­tin Tešea, Denis Kasat­kin, Jovan Vese­li­no­vić, Jovi­ca Bego­jev i Dejan Kola­rov.

Bran­ki­ca Kne­že­vić
odlo­mak iz tek­sta: Žize­la-čista lepo­ta belog bale­ta,
Tea­tron 184/185, MPUS, 2018

---

LIBRETO

I čin
U se­lu je vi­no­gra­dar­ska sve­ča­nost. Ži­ze­la, se­o­ska de­voj­ka, za­lju­blju­je se u Loj­za, ne­ zna­ju­ći da je to pre­ru­še­ni princ Al­bert, voj­vo­da od Šle­zi­je. Igru dvo­je za­lju­blje­nih pre­ki­da šu­mar Hi­la­ri­on ko­ji ta­ko­đe že­li na­klo­nost Ži­ze­le. Ona ga od­bi­ja i šu­mar ogor­čen od­la­zi.
Svi igra­ju. Maj­ka opo­mi­nje Ži­ze­lu da igra­nje pred­sta­vlja ve­li­ki na­por za nje­no sla­bo sr­ce. Pod­se­ća je da će, ukoliko umre pre ven­ča­nja oti­ći u car­stvo Vi­la. Voj­vo­da od Kur­lan­di­je sa svo­jom svi­tom za­u­sta­vlja se is­pred Ži­ze­li­ne ku­će. Voj­vo­di­na kći Ba­til­da, oča­ra­na Ži­ze­linom le­po­tom i ljup­ko­šću, po­kla­nja joj svo­ju sku­po­ce­nu ogr­li­cu. 
Šu­mar Hi­la­ri­on ot­kri­va sa­kri­ven sre­br­ni mač sa gr­bom ko­ji pri­pa­da gro­fu Al­ber­tu, te se nje­go­va sum­nja u la­žno pred­sta­vlja­nje princa ob­i­sti­nju­je. On ot­kri­va Al­ber­to­vu pre­va­ru pred voj­vo­dom, nje­go­vom ćer­kom, svi­tom i se­lja­ci­ma. Ži­ze­la sa­zna­je da je prin­ce­za Ba­til­da, Al­ber­to­va ve­re­ni­ca. 
Pre­va­re­na, shva­ta da se ceo njen idi­lič­ni svet ru­ši. Osta­je sa­mo se­ća­nje na iz­gu­blje­nu lju­bav. Žizela gu­bi ra­zum i umi­re.

II čin
Na gro­blju po­red je­ze­ra, mesečina obasjava Ži­ze­lin grob. Mu­čen gri­žom sa­ve­sti, Hi­la­ri­on do­la­zi na mesto gde počiva Žizela. Pro­le­ću be­le sen­ke. To su Vi­le, du­ho­vi pre­va­re­nih de­voj­ka ko­je su umr­le pre svog ven­ča­nja. One se sve­te mla­di­ći­ma na­vo­de­ći ih na igru do smr­ti. Mi­rta, kra­lji­ca Vila na­re­đu­je da usmr­te Hi­la­ri­o­na. Po­zi­va Ži­ze­lu da ustane iz gro­ba i pri­dru­ži se sve­tu Vi­la. Ži­ze­la se po­ja­vlju­je po­kri­ve­na be­lim ve­lom.
Princ Al­bert ne mo­že da za­bo­ra­vi Ži­ze­lu i do­la­zi na njen grob. Iznenada, pri­ka­zu­je mu se duh nje­go­ve vo­lje­ne. Ne­mi­lo­srd­na Mir­ta ga osuđuje na igranje u vi­lin­skom ko­lu do smr­ti. Al­bert gu­bi sna­gu i pa­da, ve­ru­ju­ći da mu je do­šao kraj. Zvo­na ob­ja­vlju­ju svi­ta­nje. Be­le sen­ke iš­če­za­va­ju. Ne­sta­je i duh Ži­ze­le, a Al­bert osta­je sam. Spasila ga je sna­ga ve­čne lju­ba­vi.