У Народном позоришту у Београду почеле су пробе представе„Андрић и Јелена“, по тексту и у режији Иване Жигон, која тумачи и лик насловне јунакиње.
Премијера ове позоришне драме, настале по мотивима живота и дела Ива Андрића, планирана је 26. децембра на Сцени „Раша Плаовић“, а у подели су и Небојша Дугалић (Иво Андрић), Милош Ђуровић (Млади Иво Андрић), Марта Шћекић (Јелена жена које нема), Елизабета Ђоревска (Милица), Сузана Петричевић (Иконија), Зоран Ћосић (Љубо), Весна Пећанац/ Даринка Марковић (Тета Ана), Софија Узуновић (Рифка), Наташа Ласица (Швабица) и Теодора Томашев/ Јована Јелић (Мара Милосница).
Уметнички директор Драме Зоран Стефановић сматра је да је реч о пројекту који је вишеструко посебан и значајан.
„Прво, ово је тренутак када се на велика врата, на нашу позоришну сцену и у културу, враћа презиме Жигон, и то у години у којој обележавамо век од рођења Стеве Жигона, човека који је много дао нашој култури и цивилизацији. Друго, Ивана Жигон се сада враћа са текстом који поседује изузетне драмске квалитете, па ћемо пред публику донети нешто што до сада није често приказивано – једну другачију страну Ива Андрића који је у многим моментима наше новије историје био последња одбрана од глобалних клевета о томе шта смо и какви смо. Ми сами себе добро познајемо, али његова величина и утицај на геокултурне и геополитичке токове не могу се потценити. Међутим, ауторка је, створивши оригинално драмско дело, урадила још једну битну ствар: дала је изузетан допринос психологији мушко-женских односа, што се ретко виђа на нашим сценама. Такође, имамо прилику да радимо унутар изванредне, посебне и помало егзотичне глумачке поделе, са ауторским тимом који спаја наше драге доајене и најновију генерацију уметника“, каже Стефановић који је и драматург представе.
Ивана Жигон подсећа да нам се, када je реч о нашим великанима, некако увек чини како о њима знамо баш све.
„А заправо, сваки велики човек, а нарочито Иво Андрић, који се крије од погледа, од новинара и публицитета, остаје заувек тајна. Нема веће инспирације за уметника од тајне. И нема веће тајне за Андрића од оне жене које заправо нема. Да ли је она уистину била једина жена коју је волео? Да ли је она била жена која је инспирисала све његове женске ликове? Да ли је огњени цвет у њеним очима био одраз самог сунца о коме је чезнуо и писао? Да ли је Иво Андрић због тога писао своју Јелену дуже и од Ћуприје? Пуно је питања која се множе пред почетак рада у Народном позоришту. Схватајући да је за Андрића много богатији онај свет који се не види очима, позоришна уметност даје нам прилику да светлошћу рефлектора, али и пре свега светлошћу наших душа обасјамо тај његов наизглед невидљиви свет који је упорно желео да сакрије. Желимо да дочарамо све што је прећутао - не да бисмо га разоткрили, већ да се надамо да ћемо сваку од његових истина узнети до оне... која је верниja oд живота. Што се поделе тиче, нисам ни сну могла да сањам да ће се за једним столом окупити таква лица, гласови и неокрњена вера у уметност“, наглашава Ивана Жигон.
Сузана Петричевић заједно са Александром Вуковић потписује се и као сарадница на драми, а у уметничком тиму су и Мираш Вуксановић (сценограф), Душица Кнежевић (костимограф), Предраг Радисављевић (композитор и дизајнер звука), Милица Јевић Дрндаревић (кореограф), Ања Јовановић (сценски покрет/ акробатика) и Љиљана Мркић Поповић (сценски говор).
Продуценти су Јасмина Зотовић и Немања Констатиновић, инспицијент Сандра Роквић, а суфлер Гордана Перовски.
