Božji ljudi

Reč reditelja
Bora Stanković je bio hroničar sudbina; sudbina koje prkose vremenu i zaboravu; sudbine kao zajedničkog imenitelja svih koji su bili, koji jesu i koji će biti na ovoj zemlji. Zapisao je tako živo sudbine vranjanskih prosjaka, ubogih i sumanutih, glasom koji prkosi, opominje i inspiriše.

Ova predstava nije nastala samo kao priča o prosjacima i Vranju, nego kao zajednički razgovor o sudbini, o smrti i ludilu – razgovor koji se retko vodi, a tiče nas se svih.

Ti razgovori doveli su do predstave koja je pred vama. To je jedna vizuelna poema: niz slika, prizora i glasova koji se ne nižu po logici radnje, nego po logici sećanja. Tražili smo formu u pripovedačkom, a ne u predstavljačkom.

Pred vama su Božji ljudi.

Jug Đorđević

Reč dramaturga
Kada je Borisav Stanković 1902. godine objavio Božje ljude, srpska književnost dobila je galeriju likova kakvu dotad gotovo da nije poznavala. Prosjaci, ubogi, slepi, sumanuti i odbačeni – svi oni koje je staro Vranje gledalo, a nije videlo – pogledani su prvi put u oči, s pažnjom kakva se obično poklanja svetiteljima. U nizu kratkih, lirski zgusnutih slika, Stanković ispisuje sudbine onih koji su živeli na rubu: bez doma, bez imena, bez budućnosti – ali ne i bez dostojanstva.

Naslov nije slučajan. U narodnom i pravoslavnom poimanju, ubogi, nemoćni i sumanuti jesu „Božji ljudi” — oni koji pripadaju Bogu, Njegovim prstom obeleženi i Njegovom rukom zaklonjeni. Tu veru Stanković niti ironizuje niti propoveda; on je prosto konstatuje i pripoveda na nivou ljudske sudbine. Zato u njegovim prosjacima nema socijalne optužbe koliko ima tihog čuđenja pred tajnom ljudske bede, i one čame, te vranjanske sete koja je kod njega u isti mah i bol i milina. Naspram idilične slike sela kakvu je negovao realizam njegovog doba, Stanković se spušta duboko u mrak, i u tom mraku nalazi lepotu, čežnju i smrt, neraskidivo spletene. Otud se Božji ljudi i danas čitaju kao knjiga o tome šta od čoveka ostane kada mu se sve oduzme: ostane priča.

Od te reči, od priče, pošli smo i mi. Ova predstava nije nastala kao dramatizacija, kao prevođenje proze u dijalog i prizor, nego kao čin pripovedanja. Mimezu, podražavanje tuđeg lika, zamenili smo pripovedanjem kao postupkom: glumci svedoče o likovima, nose ih, predaju ih dalje. Ne „postati neko drugi”, nego „ispričati nekoga” i time ga sačuvati od zaborava.

Jer, pripovedanje i smrt odvajkada su u srodstvu: pripovedač svoju moć crpi iz smrtnosti, a svaka ispričana sudbina mali je otpor nestajanju. Pitajući se o sopstvenoj prolaznosti, glumci su otkrili da granica između onoga ko priča i onoga o kome se priča nije čvrsta, te da smo, kad-tad, svi mi Božji ljudi.

Ono što vam večeras nudimo nije, dakle, slika tuđih života, nego poziv na zajedničko slušanje, kao nekad oko ognjišta, da bismo još jednom, barem na kratko, dozvali i zadržali među živima one koje je svet odavno pustio da odu.

Đorđe Kosić