Evgenije Onjegin

„Onjegin“ – ostvareni san Čajkovskog

„Čovek zaboravlja sve oko sebe, omamljen je. Duša podrhtava u nepojmljivom, neizrecivom blaženom uzbuđenju i jedva da mogu da je sledim na njenom putu u nepoznato. (...) Rad napreduje neshvatljivo lako. Misli naviru jedna za drugom takvom brzinom da jedva uspevam da ih zadržim i stavim na papir“. Ovako je o svom procesu stvaranja govorio Petar Iljič Čajkovski (1840–1893) slavni ruski kompozitor u čijem opusu se nalaze simfonije, uvertire, koncerti za klavir, koncert za violinu, kamerna dela, više od sto klavirskih kompozicija i solo pesama, tri baleta, deset opera... Smatraju ga za majstora instrumentalne muzike i lepih melodija čija su dela, prožeta duhom ruske muzike i njenim citatima, komponovana u evropskom stilu. Kao i mnogi kompozitori tog vremena i Čajkovski je, bez obzira na priznanje koje je stekao sa svojim orkestarskim delima, sanjao o uspehu u operi. 
Krajem sedamdesetih godina XIX veka kompozitor je tragao za libretom za svoju novu operu koju je zamislio kao intimnu dramu, kakvu je i sam doživeo ili video, suprotstavljajući se tako tada popularnom žanru velike francuske opere sa brojnim izvođačima, raskošnim kostimima i scenografijom, istorijskim temama... Kada je to čula Elizaveta Lavrovska, operska pevačica i profesorka na Moskovskom konzervatorijumu gde je i Čajkovski predavao, predložila mu je Puškinov roman u stihovima Evgenije Onjegin (1831). U prvom momentu ideja da se radnja opere odvija u ambijentu svakodnevnog života delovala mu je gotovo nemoguća. Uz to smatrao je i da delu nedostaje teatralnost. Međutim, iste noći je skicirao libreto birajući stihove koji će ući u operu. Oduševljen, imao je snažnu potrebu da muzikom izrazi ono što se u Onjeginu događa. Kasnije će zabeležiti: „Napisao sam je jer sam osećao nesavladiv unutrašnji poriv i mogu reći da se delo doslovce izlilo iz mene“. Libreto će dovršiti zajedno sa prijateljem Konstantinom Šilovskim. S obzirom da je bilo neophodno sažeti Puškinov roman za potrebe opere, umesto termina „opera“ za definisanje svog dela Čajkovski je upotrebio pojam „lirske scene“ aludirajući na to da su u pitanju slike (epizode) iz Onjeginovog života.
Komponovanje opere započeo je od „Tatjaninog pisma“, scene sa jednom od najkompleksnijih ženskih arija, čiji će se muzički motivi razgranati kroz čitavu operu. Zbog njene dramaturgije i niza emotivnih stanja kroz koja junakinja prolazi, neki ovu scenu smatraju za predstavu u predstavi. Ali ni ostali nisu zapostavljeni. Svakom liku Čajkovski je podario nezaboravne arije: Olgi i Onjeginu u prvom činu, Lenskom u drugom i Greminu u poslednjem činu. Horu je takođe dao značajnu ulogu insistrirajući na tome da bude aktivan učesnik u radnji predstave. Delo krase i dve scene bala. Prvi se odvija u Tatjaninoj kući na plemićkom seoskom imanju a drugi u balskoj dvorani u Sankt Peterburgu. Strast sa kojom je Čajkovski komponovao preslikala se na tu operu. Bura emocija nosi njene likove kroz ovo delo a orkestar je taj koji u ključnim momentima izražava svu napetost i neizvesnost.
Čajkovski je smatrao da Onjegin nije namenjen velikim pozorištima i nije polagao nade u uspeh ovog dela. Zahtevao je skromnu scenografiju ali je insistirao da kostimi odgovaraju Puškinovom vremenu. Predstavu su izveli studenti Moskovskog konzervatorijuma (koji danas nosi njegovo ime) a dirigent je bio Nikolaj Rubinštajn, direktor ove institucije. Premijera je održana 29. marta 1879. godine u Malom teatru u Moskvi. Još na probi, inače uzdržani Rubinštajn pohvalio je delo a kompozitor Tanjejev se posle drugog čina rasplakao. Kažu da je na zahtev cara Aleksandra III dve godine posle premijere Onjegin izveden u Boljšom teatru u Moskvi. Godine 1892. Gustav Maler ju je postavio u Hamburgu a iste godine izvedena je i u Engleskoj na engleskom jeziku. U Americi je prvi put izvedena 1908. godine u Karnegi holu (kocertno). 
Tako je Evgenije Onjegin, opera od koje je tako malo očekivao, donela Čajkovskom slavu i u domovini i u svetu.   

Vanja Kosanić

---

Reč reditelja

Tragedija ovog dela nastaje u samom vremenskom redosledu. Svaka emocija pojavljuje se u trenutku kada za nju ne postoji odgovor, a svaka spoznaja stiže onda kada više nema prostora za delovanje. Ljubav se rađa u Tatjani dok je Onjegin još zatvoren u sopstvenoj praznini, a njegovo razumevanje dolazi tek onda kada je ona već izgradila život koji se više ne može vratiti unazad. Između tih trenutaka ostaje prostor koji nije ispunjen  događajima, već tišinom u kojoj nisu ispunjene sve mogućnosti.
Taj prostor vremenom postaje arhiva neproživljenog. U njemu se talože svi pokreti koji nisu učinjeni, sve reči koje nisu izgovorene i sva osećanja koja nikada nisu pronašla svoj konačni oblik. Likovi se kreću kroz svet koji ih pamti, čak i onda kada ni sami više nisu u stanju da prepoznaju sopstvene propuštene trenutke. Ono što se nije dogodilo ostaje prisutno jednako snažno kao i ono što jeste, oblikujući njihovu svest i određujući granice budućnosti.
Onjeginova spoznaja na kraju ne dolazi kao nagrada, već kao težina iz koje nema izlaza. Saznanje se pojavljuje kao zatvoren krug u kome je sve postalo jasno, ali više ništa nije moguće promeniti. Tatjana u sebi nosi istinu koja je preživela vreme, ali više ne pripada svetu u kojem može biti ostvarena. Njena čežnja nikada nije kapitulirala; ona se samo vremenom preobrazila u nostalgiju i uspomenu. Lenski je zaustavljen, u jednoj tački u kojoj život nije stigao da se dovrši. Svi oni ostaju u istom prostoru, ali svaki u drugoj vremenskoj ravni, u nemogućnosti da se susretnu u onom trenutku u kojem bi njihovi životi mogli dobiti drugačiji oblik.U tome leži tiha, ali postojana težina ovog dela. Ne u samom gubitku, već u saznanju da je postojala putanja koja je mogla biti proživljena, a koja je zauvek ostala izvan domašaja.Zahvalan sam celokupnom ansamblu Opere, Orkestru i Horu Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i sektoru Baleta na nesebičnoj podršci i srčanom učestvovanju u kreiranju ovog bezvremenog dela, kao što sam i počastvovan pozivom Narodnog pozorišta da postavim istoimeno delo na Veliku scenu ove kuće. Ovu režiju posvećujem svojoj majci, Dragani del Monako, koja mi je još od najranijih dana mog detinjstva približila svet Evgenija Onjegina i ljubav prema ovom delu.

Mario Pavle del Monako

---

Mario Pavle del Monako, reditelj

Mario Pavle del Monako je italijansko-srpski operski reditelj, rođen 28. aprila 1993. godine u Rimu. Potiče iz muzičke porodice operskih pevača i reditelja, pa se njegovo umetničko formiranje od najranijih godina razvijalo u neposrednoj vezi sa operom, pozorištem i muzikom.
Nakon završene gimnazije „Milutin Milanković“ i srednje Muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“ u Beogradu (odsek za klavir i solo pevanje) 2012. godine preselio se u Beč, gde je započeo studije operske režije na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Beču (Universität für Musik und darstellende Kunst Wien). Njegov glavni mentor bio je prof. Reto Nikler, koji mu je već na početku studija poverio mesto asistenta režije u produkciji opere Don Đovani V. A. Mocarta u Dvorskom pozorištu Šenbrun (Schloßtheater Schönbrunn).
Tokom studija realizovao je više zapaženih produkcija, među kojima su Plašt Đ. Pučinija, Firentinska tragedija A. fon Zemlinskog, Otmica iz saraja V. A. Mocarta i Verter Ž. Masnea. Godine 2017. diplomirao je sa najvišim ocenama, stekao zvanje magistra umetnosti (Magister Artium) i dobio počasnu nagradu MDW Prize of Honor Award za izuzetna umetnička dostignuća tokom studija, sa posebnim naglaskom na završni rediteljski ispit i produkciju opere Verter. Govori srpski, italijanski, engleski, nemački, španski i ruski jezik.
Nakon profesionalnog iskustva na Salcburškom festivalu (Salzburger Festspiele) u produkciji Verdijevog Trubadura, preselio se u Nemačku, gde je dobio petogodišnji angažman u pozorištu Majnfranken teatar Vircburg (Mainfranken Theater Würzburg). Na velikoj sceni ovog pozorišta debitovao je u sezoni 2021/22. režijom Belinijeve opere Kapuleti i Monteki, dok je pored toga režirao i dve opere za mlađu publiku, kao i jedan kraći dramski komad.
U sezoni 2022/23. pozvan je da režira novu postavku Pučinijeve opere Turandot u Narodnom pozorištu u Beogradu, ostvarenu u koprodukciji sa Operom i teatrom Madlenianum. Naredne sezone poverena mu je režija prve premijerne postavke Verdijeve opere Simon Bokanegra u istoriji Narodnog pozorišta u Beogradu. U istoj sezoni 2023/24. režirao je i svetsku premijeru baletske produkcije u Muzičkom centru Crne Gore u Podgorici, zasnovane na romanu „Roman o Londonu“ Miloša Crnjanskog.
Značajan deo njegovog međunarodnog rada vezan je za saradnju sa stricem, rediteljem Đankarlom del Monakom, koja obuhvata produkcije u prestižnim operskim kućama kao što su Nacionalna opera Koreje (Korea National Opera), gde su postavili Verdijevog Trubadura, i Teatar de la Sarsuela u Madridu (Teatro de la Zarzuela), sa produkcijom Pepita Jiménez Isaka Albeniza. U okviru tog kontinuiranog umetničkog rada, redovno gostuje sa svojim stricem i kao stručni saradnik u Boljšom teatru u Moskvi (Bolьšoй teatr) i Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu (Mariinskiй teatr) na produkcijama među kojima su, između ostalih, Verdijevi Rigoleto i Aida, pod dirigentskom palicom legendarnog Valerija Gergijeva.
Od septembra 2025. godine, na poziv Narodnog pozorišta u Beogradu, postavljen je za mentora-reditelja u okviru Operskog studija Narodnog pozorišta u Beogradu „Borislav Popović“. U sezoni 2025/26. poverena mu je nova postavka Mocartove Čarobne frule za mlađu publiku, kao i režija opere Evgenije Onjegin Petra Iljiča Čajkovskog.

---

Dmitri Jurovski, dirigent

Kao najmlađi član impresivne ruske muzičke dinastije, Dmitri Jurovski se izdvojio kao jedan od najznačajnijih novih talenata među dirigentima, poznat po eleganciji i izuzetnoj muzikalnosti.
Rođen u Moskvi 1979. godine, Dmitri Jurovski je već sa šest godina primljen u Centralnu muzičku školu pri Moskovskom konzervatorijumu „Čajkovski“, gde je počeo da uči da svira violončelo. Školovanje je nastavio i nakon što se njegova porodica preselila u Berlin. U aprilu 2003. godine započeo je studije dirigovanja na Muzičkoj akademiji „Hans Ajsler“ u Berlinu.
Jurovski je dirigovao u više od stotinu različitih operskih produkcija, sarađujući sa kućama kao što su: Bavarska državna opera, Nemačka opera u Berlinu, Zemper opera u Drezdenu, Opera Bastilja u Parizu, Lirska opera u Čikagu, Teatar la Feniče u Veneciji, Opera u Monaku, Veliko pozorište u Ženevi, Palata umetnosti „Kraljica Sofija“ u Valensiji, Izraelska opera u Tel Avivu i moskovski Boljšoj teatar.
U središtu njegovog umetničkog rada nalaze se dela Vagnera, Štrausa, Zemlinskog, Čajkovskog, Musorgskog, Šostakoviča i Prokofjeva.
Godine 2010. dirigovao je nagrađivanom produkcijom opere Evgenije Onjegin u režiji Dmitrija Černjakova na evropskoj turneji Boljšog teatra. Nastupao je i u Teatru Real u Madridu, Kraljevskoj operi Kovent Garden u Londonu i na Lucern festivalu.
Među njegovim novijim uspesima izdvajaju se dirigovanje Pikove dame Čajkovskog u Velikom teatru Liseu u Barseloni, nastup sa Gevandhaus orkestrom na otvaranju Malerovog festivala 2023. godine sa Veberovom operom Tri Pinta, dirigovanje Pučinijeve Madam Baterflaj u Teatru Ređo u Torinu i Korngoldovog Mrtvog grada u Zemper operi u Drezdenu.
Dmitri Jurovski sarađuje sa vodećim svetskim orkestrima, među kojima su: Bi-Bi-Si filharmonijski orkestar u Mančesteru, Simfonijski orkestar Švedskog radija u Stokholmu, Hamburški simfonijski orkestar, Lajpciški Gevandhaus orkestar, Drezdenska filharmonija, Bečki simfonjski orkestar, Brukner orkestar u Lincu, Tonkinstler orkestar u Beču, Rezidencijalni orkestar Haga, RAI Torino, Orkestar „Arturo Toskanini“ u Parmi, Betoven orkestar u Bonu, Simfonijski i operski orkestar u Nansiju, kao i filharmonije u Hongkongu i Šangaju.
Sarađivao je i sa istaknutim solistima kao što su Lang Lang, Žan-Iv Tibode, Rudolf Buhbinder, Denis Macujev, Fransoa-Frederik Gij, Vadim Rjepin, Maksim Vengerov, Žanin Jansen, Rej Čen, Sol Gabeta, Žan-Gijen Keras, Andreas Brantelid i Johanes Mozer.
Tokom sezone 2024/25. Dmitri Jurovski je nastupao sa Drezdenskim državnim orkestrom, Minhenskim radio orkestrom, Boljšoj simfonijskim orkestrom u Moskvi, Orkestrom „Svetlanov“ u Moskvi i Sanktpeterburškom filharmonijom.
Dmitri Jurovski bio je generalni muzički direktor Flamanske opere u Antverpenu i Gentu (2011–2019), šef-dirigent i umetnički direktor Moskovskog simfonijskog orkestra „Ruska filharmonija“ (2011–2018), kao i umetnički i muzički direktor Državne opere u Novosibirsku (2015–2022).

---

SADRŽAJ

I ČIN

Prva slika

U prostoru koji istovremeno podseća na seosku kuću i na unutrašnjost jednog sećanja, gospođa Larina i dadilja Filipijevna provode dan u razgovoru koji postepeno prelazi u tiho prisećanje na mladost i vreme u kojem su se život i brak prihvatali kao nužnost, a ne kao izbor. Iz kuće dopiru glasovi Tatjane i Olge, dve sestre čije se prirode već na prvi pogled razilaze. Olga sa lakoćom pripada svetu koji je okružuje, dok Tatjana živi unutar sopstvenih misli, u prostoru mašte i unutrašnjih slika koje su za nju stvarnije od svakodnevice.
Dolazak pesnika Lenskog i njegovog prijatelja Onjegina narušava dotadašnju ravnotežu. Lenski u sebi nosi mladalački idealizam i iskrenu privrženost Olgi, dok Onjegin deluje kao čovek koji je već prerano izgubio sposobnost da se istinski uzbudi. Njegov dolazak na Tatjanu deluje kao pojava nekoga koga je već dugo slutila. U njemu prepoznaje ne stvarnog čoveka, već odraz sopstvenih snova i čežnji.
Dok se Olga i Lenski kreću kroz svet neposredno i bez sumnje, između Tatjane i Onjegina već se otvara prostor koji će odrediti čitav njihov život — prostor neostvarene mogućnosti.

Druga slika

Tatjanina soba. Prostor otkriva njegov intimniji i skriveniji sloj. Dok joj Filipijevna pomaže da se pripremi za noć, Tatjana ostaje nesposobna da umiri sopstvene misli. Uzbuđenje posle susreta sa Onjeginom postepeno prerasta u stanje u kojem stvarnost i unutrašnji život počinju da se mešaju.
U razgovoru sa dadiljom prvi put pokušava da imenuje ono što oseća, ali reči koje dobija iz sveta iskustva i navike više nisu dovoljne. Kada ostane sama, počinje da piše pismo Onjeginu. Ono postepeno prestaje da bude obraćanje konkretnom čoveku i postaje ispovest upućena sopstvenoj sudbini. Strah, nada, predosećaj, ljubav i potpuno predavanje nečemu što ne ume do kraja da razume izlivaju se bez zadrške. Noć prolazi u neprekinutom unutrašnjem zanosu, a sa prvim znacima jutra pismo biva poslato.

Treća slika

Tatjana ostaje sama u iščekivanju ishoda sopstvenog priznanja. Prostor koji je do malopre pripadao njenim snovima sada postaje mesto neizvesnosti i straha. Onjeginov dolazak prekida njenu nadu da bi stvarnost mogla pratiti svet koji je do tada postojao samo u njenoj mašti.
Onjegin prepoznaje iskrenost njenih osećanja, ali u sebi ne nalazi sposobnost da na njih odgovori. Njegove reči nisu surove koliko prazne; on govori kao čovek koji je već prihvatio sopstvenu nesposobnost za bliskost i trajnost. Ono što Tatjana doživljava kao sudbinski trenutak, za njega ostaje samo još jedan susret koji ne uspeva da ga pokrene.
Posle njegovog odlaska, prostor ostaje nepromenjen, ali se u njemu pojavljuje prva pukotina kroz koju će postepeno početi da nestaje svet mladosti i iluzija.

II ČIN

Prva slika

Bal u kući Larinih povodom Tatjaninog imendana. Prostor koji je nekada delovao intimno sada je ispunjen ljudima, muzikom i pokretom. Plesovi, razgovori i rituali postepeno otkrivaju društvo kao mehanizam u kojem svako ima svoje mesto i ulogu.
Onjegin, sve više iritiran provincijalnom atmosferom i sopstvenom dosadom, počinje da se igra tuđim osećanjima. Iz želje da prekine monotoniju večeri, poziva Olgu na ples i namerno produžava njihovu bliskost pred Lenskim. Ono što za Onjegina predstavlja trenutni hir, za Lenskog postaje duboko poniženje. Njegov idealizovani svet počinje da se raspada pred očima.
U atmosferi u kojoj muzika i dalje traje, a ljudi nastavljaju da igraju kao da se ništa nije dogodilo, Lenski izaziva Onjegina na dvoboj. Između dvojice prijatelja otvara se prostor iz kojeg više nema povratka.

Druga slika

Rano jutro na mestu dvoboja. Prostor deluje hladno i gotovo nepomično, kao da je sama priroda zadržala dah pred onim što će se dogoditi. Zarjecki dolazi sa svojim asistentom kako bi, u skladu sa pravilima časti i društvenog kodeksa, organizovao dvoboj između Lenskog i Onjegina.
Dok čeka Onjegina, Lenski ostaje sam sa sopstvenim mislima. Sećanje na mladost, ljubav i budućnost koju je zamišljao postepeno se pretvara u svest o konačnosti. U njegovoj usamljenosti nema herojstva, već bolno sazrevanje koje dolazi prekasno.
Kada Onjegin stigne, obojica prepoznaju besmislenost situacije u kojoj su se našli, ali više nisu sposobni da zaustave događaje koje su sami pokrenuli. Forme časti, ponosa i društvenih pravila nastavljaju da deluju snažnije od njihove volje.
Pucnjem koji odjekne kroz prazan prostor prekida se ne samo jedan život, već i mogućnost sveta u kojem je iskrenost mogla opstati.

III ČIN

Prva slika

Godine su prošle. U svečanom prostoru peterburškog bala sve deluje savršeno uređeno: svetlost, muzika, pokret i ljudi postoje u preciznoj ravnoteži. Ipak, ispod te površine oseća se hladnoća sveta u kojem više nema mesta za spontanost.
Onjegin se posle dugog lutanja vraća u društvo iz kojeg je nekada pobegao. Susret sa Tatjanom zatiče ga nespremnog. Devojka koju je nekada odbio sada stoji pred njim kao dostojanstvena žena, okružena svetom kome u potpunosti pripada. Knez Gremin, čovek mirne snage i unutrašnje stabilnosti, govori o svojoj ljubavi prema njoj sa iskrenošću koju Onjegin tek sada razume.
U Tatjani Onjegin prvi put prepoznaje ono što je izgubio. Ljubav koja mu je nekada bila ponuđena sada se vraća kao nemogućnost.

Druga slika

U svom salonu Tatjana ostaje sama sa sećanjem koje je godinama pokušavala da utiša. Onjeginovo pismo i njegov dolazak ponovo otvaraju prostor prošlosti koji nikada nije u potpunosti nestao.
Kada se sretnu, između njih više ne stoji samo ljubav, već čitav protekli život. Onjegin, prvi put istinski svestan sopstvene praznine, moli za ono što je nekada odbacio. Tatjana priznaje da osećanje nije umrlo, ali da pripada vremenu koje više ne postoji.
Njihov susret završava se u trenutku u kojem oboje jasno sagledavaju sopstveni život, ali prekasno da bi ga mogli promeniti. Spoljašnji svet oko njih u međuvremenu je dobio novu estetiku, novu raskoš i nove oblike društvene forme, ali unutrašnja geometrija Tatjaninog sveta ostaje ista. Prostor koji je nekada pripadao mladoj devojci iz provincije sada je prekriven drugačijom kozmetikom vremena, ali njegova suština ostaje nepromenjena, kao tiha arhiva svega onoga što je moglo biti proživljeno, a zauvek je ostalo nedostižno.

Priredio Mario Pavle del Monako