Naš razred

Tade­uš Slo­bo­đa­nek, polj­ski dra­ma­turg, pozo­ri­šni kri­ti­čar, pozo­ri­šni reži­ser, autor dra­me „Naš raz­red, isto­ri­ja u XIV časo­va“ rođen je 1955. godi­ne  u Jeni­sej­sku u Sibi­ru, gde su mu 1944. godi­ne prog­na­ni rodi­te­lji. 1955. vra­ti­li su se u Polj­sku i nase­li­li  u Bja­li­sto­ku. Maj­ka mu je bila iz pra­vo­slav­ne poro­di­ce, a otac kato­lik polj­sko-ukra­jin­skog pore­kla. Tade­uš je stu­di­rao tea­tro­lo­gi­ju na Jage­lon­skom uni­ver­zi­te­tu u Kra­ko­vu. Nakon zavr­šet­ka stu­di­ja neko vre­me pisao je i obja­vlji­vao pozo­ri­šnu kri­ti­ku pod pse­u­do­ni­mom Jan Konjec­pol­ski. 1981. debi­to­vao je kao autor dra­me za decu „Jese­nja baj­ka“. Od počet­ka 80-ih poči­nje da radi kao dra­ma­turg u pozo­ri­šti­ma: u Kali­šu, Pozna­nju, Lođu, Gdanj­sku. Jedan je od osni­va­ča eks­pe­ri­men­tal­nog Dru­štva Vjer­ša­lin, koje je pre­ra­slo u avan­gard­no Pozo­ri­šte Vjer­ša­lin. Od 1984-1989. radi u lut­kar­skom pozo­ri­štu u Bja­li­sto­ku, a od 1994.  u var­šav­skom Dram­skom pozo­ri­štu. 
Dra­ma „Naš raz­red“  godi­na­ma se nala­zi na reper­to­a­ru naj­zna­čaj­ni­jih pozo­ri­šta sve­ta i o njoj su  pisa­li naj­zna­čaj­ni­ji teo­re­ti­ča­ri pozo­ri­šta i pozo­ri­šni kri­ti­ča­ri. Napi­sa­na je 2008. godi­ne, a pre­mi­jer­no je izve­de­na na engle­skom jezi­ku u Kra­ljev­skom pozo­ri­štu u Lon­do­nu. Redi­telj pred­sta­ve Bijan Šej­ba­ni, nagra­đen je Nagra­dom Ser Lorens Oli­vi­je. U  Polj­skoj, dra­ma je izve­de­na 2010. godi­ne  u var­šav­skom Pozo­ri­štu na Voli Tade­uš Lom­njic­ki [Sce­na na Woli im. Tade­us­za Łom­nic­ki­e­go] u reži­ji Ondre­ja Spi­ša­ka. Tekst dra­me je nagra­đen naj­zna­čaj­ni­jom polj­skom knji­žev­nom nagra­dom „Nike“. Igran je u pozo­ri­šti­ma u Engle­skoj, Ame­ri­ci, Kana­di, Japa­nu, Bra­zi­lu, Špa­ni­ji, Ita­li­ji, Mađar­skoj, Šved­skoj, Češkoj, Izra­e­lu, Litva­ni­ji... 
Izvo­de se  pre­mi­je­re i njego­vih dru­gih dra­ma: „Car Miko­laj“, „Klop­ka“, „Gra­đa­nin Pje­ko­sje­vič“, „Pro­rok Ili­ja“, „Mla­di Sta­ljin“, „Jaku­bo­va isto­ri­ja“, „Medved Voj­tek“, „Fata­li­sta“, „Mer­lin - dru­ga pri­ča“, „Kovač Malam­bo“, „Gra­đa­nin Pekoš“, „Ste­ni­čin san ili drug Isus“, „Kaba­re za kraj sve­ta“, „Pro­ro­ko­va smrt i dru­ge pri­če o kra­ju sve­ta“... Njego­ve dra­me rea­li­zu­ju naj­i­stak­nu­ti­ji polj­ski i svet­ski reži­se­ri: Kazi­mjež Dej­mek, Maćej Prus, Miko­laj Gra­bov­ski, Pjo­tr Toma­šuk, Ondrej Spi­šak, Hisao Taka­se, Derek Gold­man, Nata­li Rin­gler, Hanan Snir, Oska­ras Kor­šu­no­vas i dr.
 Tade­uš Slo­bo­đa­nek dobio je: Nagra­du Mini­stra kul­tu­re i umet­no­sti, Nagra­du knji­žev­nog fon­da za dra­mu „Car Miko­laj“, Gran Pri za dra­mu Pro­rok Ili­ja, Pasoš „Poli­ti­ke” za celo­kup­no dram­sko stva­ra­la­štvo i dopri­nos radu avan­gard­nog Pozo­ri­šta Vjer­ša­lin, Nagra­du Mini­star­stva kul­tu­re i umet­no­sti za dra­mu „Ste­ni­čin san ili drug Isus“, Meda­lju Ustan­ka u var­šav­skom getu koju dode­lju­je Udru­že­nje Jevre­ja bora­ca i postra­da­lih u II svet­skom ratu i niz dru­gih.

Tatjana Mandić Rigonat
Diplo­mi­ra­la je pozo­ri­šnu i radio reži­ju na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du, 
u kla­si pro­fe­so­ra Deja­na Mija­ča.
Pozorišne režije:
•  „Lovely Rita“ T. Braš – SKC
•  „Gospo­đi­ca Juli­ja“ A. Strind­berg – Ate­lje 212
• „Urne­be­sna tra­ge­di­ja“ D. Kova­če­vi­ća – Narod­no pozo­ri­šte „Ste­ri­ja“ Vršac
•  „Loli­ta“ V. Nabo­kov – Bitef tea­tar
•  „Ljuba­vi Džor­dža Vašing­to­na“ M. Gavran – Ate­lje 212
•  „Berg­ma­no­va sona­ta“ I. Berg­man – Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  „Veri­ca među šlji­va­ma“ M. Bobić-Moj­si­lo­vić (prva sarad­nja sa Sve­tla­nom Boj­ko­vić, nagra­da publi­ke na festi­va­lu mono­dra­me u Zemu­nu)
•  „Talu­la“ J. Strajn – BELEF
•  „Čovek slu­čaj­no­sti“ J. Reza – Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du (Petar Bani­će­vić je za ulo­gu u ovoj pred­sta­vi dobio nagra­du Raša Pla­o­vić - naj­bo­lje glu­mač­ko ostva­re­nje u sezo­ni 2000/01)
•  „Sabra­ne pri­če“ D. Mar­gu­lis – Ate­lje 212
•  „Uho, grlo, nož“ V. Rudan  – Ate­lje 212
•  „Mrtve ‘uše“ O. Boga­je­va – Narod­no pozo­ri­še u Som­bo­ru
•  „Tera­sa“ J. Hri­sti­ća – Jugo­slo­ven­sko dram­sko pozo­ri­šte
•  „Lede­ni svi­tac“ V. Rado­ma­na – Madle­ni­ja­num
•  „Kise­o­nik“ I. Viri­pa­je­va – Belef / Jugo­slo­ven­sko dram­sko pozo­ri­šte
•  „Sudi­ja“ V. Mober­ga – Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  „Ljubav­no pismo“ F. Ara­ba­la – Bitef festi­val / Ser­van­tes
•  „Hitler i Hitler“ K. Kostjen­ka – Ate­lje 212
•  „Sek­su­al­ne neu­ro­ze naših rodi­te­lja“ L. Ber­fu­sa - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du (Za Dan naci­o­nal­nog tea­tra, 22. novem­bra 2008. godi­ne, pro­gla­še­na je za naj­bo­lju pred­sta­vu Narod­nog pozo­ri­šta u sezo­ni 2007/2008. Na Među­na­rod­nom festi­va­lu malih sce­na u Rije­ci struč­ni žiri je Nadi Šar­gin i Igo­ru Đor­đe­vi­ću dode­lio Nagra­de „Velj­ko Mari­čić“ za naj­bo­lju žen­sku ulo­gu (Dora), odno­sno za naj­bo­lju epi­zod­nu ulo­gu. Nada Šar­gin je osvo­ji­la i Nagra­du žiri­ja Novog lista - „Medi­te­ran“.)
•  „Svi­ci“ T. Šti­vi­čić - Ate­lje 212
•  „Sudi­ja“ V. Moberg - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  „Čekaj me na nebu ljuba­vi moja“ – F. Ara­ba­la - Madle­ni­ja­num
•  „Dabog­da te maj­ka rodi­la“ – V. Rudan - HKD Rije­ka
•  „Zli dusi“ – F.M. Dosto­jev­ski - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  „Gospo­đa mini­star­ka“ – B. Nušić - Pozo­ri­šte „Boško Buha”, Večer­nja sce­na
•  „Naši sino­vi“ – V.J. Maram­bo - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  Leni - Trip­tih Rifen­štal, Vale­ri­ja Šul­co­va/ Roman Olek­šak - Bitef tea­tar
• „Iva­nov“ - A.P. Čehov - Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
•  Ilu­zi­je, Ivan Viri­pa­jev - UK „Vuk Karadžić“
• „Uspa­va­na lepo­ti­ca“, Mile­na Depo­lo - Pozo­ri­šte „Boško Buha“
• „Šuplji kamen“, Niko­laj Koljada, UK „Vuk Karadžić“
• „Putu­ju­će pozo­ri­šte Šopa­lo­vić“, Ljubo­mir Simo­vić, Narod­no pozo­ri­šte Niš
• „Bal­kan­ski špi­jun“, Dušan Kovačević, Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du
• „Gospo­đa mini­star­ka“, Bra­ni­slav Nušić, HNK Iva­na ple­me­ni­tog Zaj­ca, Rije­ka
• „Dabog­da te maj­ka rodi­la“, Vedra­na Rudan, Ate­lje 212
• „Vene­ra u krznu“, Dej­vid Ajvs, UK „Vuk Karadžić“
• „Nora-lutkina kuća“, Henrik Ibzen, Narod­no pozo­ri­šte u Beo­gra­du

Dramatizacije:
• „Loli­ta“, roman (zajed­no sa Bilja­nom Mak­sić)
• „Đavo je bio vruć“, pri­če Čar­lsa Bukov­skog
• „Mrtve duše“, roman N. V. Gogo­lja (reži­ja Dejan Mijač)
• „Zli dusi“, roman F.M. Dosto­jev­skog
• „Dabog­da te maj­ka rodi­la“, roman V. Rudan

- Reži­ra­la je radio-dra­me po sop­stve­nim tek­sto­vi­ma i dra­ma­ti­za­ci­ja­ma.
- Autor je zbir­ki pesa­ma „Miste­ri­ja sreć­nog kon­tra­ba­sa“, „Iz živo­ta pti­ca“ i „Kaži mi ko sam“
- Selek­tor Ste­ri­ji­nog pozor­ja za 2008. godi­nu
- Od 1. decem­bra 2008. do 4. janu­a­ra 2010. godi­ne bila je direk­tor Dra­me Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du.
- Od 2010. godi­ne oba­vlja funk­ci­ju selek­to­ra Među­na­rod­nog festi­va­la medi­te­ran­skog pozo­ri­šta „Pur­ga­to­ri­je“ u Tiv­tu.

Reč rediteljke
Naš raz­red – isto­ri­ja  u XIV časova,  pra­ti sud­bi­ne dese­to­ro dru­ga­ri­ca i dru­go­va, Polja­ka i Jevre­ja, kroz dece­ni­je dva­de­se­tog i dva­de­set prvog veka. Dra­ma je  fik­ci­ja iako inspi­ri­sa­na kon­kret­nim doga­đa­jem – zlo­či­nom istre­blje­nja Jevre­ja u mestu Jedvab­ne 10. jula 1941. koji su poči­ni­li Polja­ci. Ona je sna­žan umet­nič­ki oblik veli­ke lepo­te i sna­ge. Pesnik je tu da upo­zo­ri, opo­me­ne, posta­vi pita­nja zajed­ni­ci, poje­din­cu šta bi ura­dio u datoj situ­a­ci­ji, kako biti čovek u nečo­več­na vre­me­na, zašto se nešto dogo­di­lo, kako je bilo to mogu­će. I ona to čini. Naš raz­red je i Naš raz­red. I lako u dra­mi pre­po­zna­je­mo ogle­da­lo isku­sta­va mržnje, nasi­lja , zlo­či­na, pori­ca­nja, pro­go­na isti­ne…. Oblik dra­me, njena for­ma  je kao sudar ira­ci­o­nal­nog- poet­skog i doku­men­ta­ri­stič­kog, naiv­no­sti i okrut­no­sti, mašte i fak­to­gra­fi­je.  Imre Ker­tes, pisa­ca roma­na Besud­bin­stvo o svom  isku­stvu  četr­na­e­sto­go­di­šnjeg jevrej­skog deča­ka koji dospe­va u naci­stič­ki logor u Polj­skoj, u Dosi­jeu K piše: Svet fik­ci­je je suve­re­ni svet koji se rađa u gla­vi auto­ra i sle­di zako­ne umet­no­sti. Pisa­nje je poja­ča­ni život. To je raz­li­ka izme­đu roma­na i živo­to­pi­sa. Izme­đu dra­me i ono­ga što je detalj­no opi­sa­no u knji­ga­ma  Suse­di  J. T. Gro­sa ili Mi iz Jadvab­nea, Ane Bikont. Naš Raz­red je ras­pra­va, pri­ča­nje pri­ča nesmi­re­nih duša, jav­na ispo­vest zlo­či­na­ca i žrta­va, dru­go­va i dru­ga­ri­ca, pred nama, ritu­al ini­ci­je u isti­nu.U vre­me­nu u kojem živim, vre­me­nu novih obli­ka tota­li­ta­ri­zma, tra­ve­sti­ra­nog i ogo­lje­nog faši­zma, vre­me­nu koje pod­sti­če nasi­lje u raznim obli­ci­ma, vre­me­nu poli­tič­kih zlo­u­po­tre­ba isto­rij­skih činje­ni­ca, negi­ra­nja i pro­go­na isti­ne, veli­ča­nja zlo­či­na i zlo­či­na­ca, dra­ma je sna­žan poziv da pre­i­spi­tu­je­mo savest, da raz­mi­šlja­mo o kri­vi­ci i odgo­vor­no­sti o Našem raz­re­du.
U eki­pi je mla­da glu­mač­ka pode­la. Dana­šnje, mla­de gene­ra­ci­je nisu odgo­vor­ne za zlo­či­ne poči­nje­ne u pro­šlo­sti u naše ime. Ali, sva­ki čovek jeste odgo­vo­ran za to kako se odno­si pre­ma zlo­či­nu, i pre­ma pro­šlo­sti koja oči­gled­no nije pro­šlost nego živa rana koja ne može da zara­ste dok god se isti­na pro­ga­nja, beži se od nje ili se negi­ra. Ko daje dozvo­lu za ubi­ja­nje, pro­gon i uni­šte­nje Dru­gog, ko daje dozvo­lu da se mani­pu­li­še isti­nom, kako se kre­i­ra figu­ra nepri­ja­te­lja, kako rađa mržnja, šta je heroj­stvo, i još niz pita­nja koja se tiču save­sti, slo­bo­de, odgo­vor­no­sti i kri­vi­ce posta­vlja Naš raz­red. O dobru i zlu, o onda i sada, o čove­ku i nečo­ve­ku… 
Dra­ma je i poziv da čita­mo Pita­nje kri­vi­ce Kar­la Jasper­sa, da raz­mi­šlja­mo o tome šta je kri­vič­na odgo­vor­nost, šta poli­tič­ka, šta moral­na a šta meta­fi­zič­ka. Mla­de gene­ra­ci­je su naj­dra­ži plen za savre­me­ne zlo­čin­ce koji izvr­ću isti­nu, tru­ju im dušu, i vrbu­ju ih laži­ma i opse­na­ma za buduć­nost novih zlo­či­na, pro­go­na. A da bi zlo pobe­di­lo – kao što reče rabin – dovolj­no je da dobar čovek ne uči­ni ništa.

Više o drami
Od svih Slo­bo­đa­ne­ko­vih dra­ma naj­ve­ći uspeh posti­gla je dra­ma „Naš raz­red, isto­ri­ja u XIV časo­va“. Sma­tra se da je temat­ski inspi­ri­sa­na „slu­ča­jem Jedvab­no”. U Jedvab­nu, gra­di­ću na seve­ro­i­sto­ku 1941. godi­ne u jed­nom amba­ru, Polja­ci su žive spa­li­li 1600 Jevre­ja, o čemu je Jan Tomaš Gros napi­sao knji­gu „Suse­di“.  Nešto kasni­je knji­gu je napi­sa­la i novi­nar­ka Ana Bikont, naslo­vlje­nu sa „Mi iz Jedvab­nog“. A posle njih Tade­uš Slo­bo­đa­nek napi­sao je dra­mu „Naš raz­red, isto­ri­ja u XIV časo­va“. 
Do danas posta­vlja se pita­nje: Šta se dogo­di­lo s „našim raz­re­dom”?  Jer, pored slu­ča­ja Jedvab­no „dra­ma” u naj­ši­rem smi­slu reči izla­zi iz okvi­ra  kon­kret­ne isto­rij­ske situ­a­ci­je. Posta­je uni­ver­zal­na. (…) O neiz­be­žnim raz­li­ka­ma u recep­ci­ji „Našeg raz­re­da“ u zapad­noj i istoč­noj Evro­pi i na dru­gim kon­ti­nen­ti­ma u polj­skom časo­pi­su „Dija­log“ (2010/1) napi­sa­le su veo­ma zna­ča­jan tekst pozo­ri­šne kri­ti­čar­ke Kri­sti­na Dunjec i Joa­na Kra­kov­ska naslo­vljen sa „Šta se doga­đa s Našim raz­re­dom“, o raz­li­ka­ma koje one­mo­gu­ću­ju uni­ver­zal­nost poi­ma­nja isto­ri­je, isti­ču­ći da je Slo­bo­đa­ne­ko­vo delo umet­nič­ko, a ne publi­ci­stič­ko. 
Veo­ma je zna­ča­jan i tekst kri­ti­čar­ke Joa­ne Ščen­sne naslo­vljen sa „To je Naš raz­red“ obja­vljen u „Gaze­ti vybor­čoj“ (2010/224): „To nije pri­po­vest o kon­kret­nom zlo­či­nu, već o tra­gi­zmu i apsur­du ljud­ske egzi­sten­ci­je upe­tlja­ne u isto­ri­ju. Obič­ni, ni dobri ni loši ljudi, suda­ri­li su se s nečim što ih je nad­ra­sta­lo. Pored poku­ša­ja nisu polo­ži­li ispit zre­lo­sti i nika­da se iz tog nepo­la­ga­nja neće izvu­ći... Slo­bo­đa­ne­kov Naš raz­red pita­nje zlo­či­na i kazne, kri­vi­ce i osu­de, pat­nje i opro­sta pre­ne­će iz isto­ri­je i sce­ne direkt­no u naš život”. I mno­gi zapad­ni reži­se­ri izne­li su slič­na uve­re­nja o uni­ver­zal­noj poru­ci Našeg raz­re­da. (…) Jer, Slo­bo­đa­nek je pod­jed­na­ko napi­sao dra­mu o Jedvab­nu i o opštim meha­ni­zmi­ma mržnje i agre­si­je u poli­et­nič­kom dru­štvu, o etnič­kim suko­bi­ma u mno­gim zemlja­ma sve­ta, koji u izve­snim tre­nu­ci­ma na uni­ver­za­lan način vode  tra­ge­di­ji. 

(Izvodi iz teksta Biserke Rajčić)