Reč reditelja 
Šest imena, šest lica, šest priča, bezbroj uloga. Šta ostaje kad se sklone sve uloge?
Postoje trenuci u životu kada pravimo presek. Trenuci kad se prisetimo davnih želja i nadanja, kad gledamo gde smo i razmišljamo o tome gde bismo tek mogli biti. Zatvoreni u svoje stanove, kancelarije, šaltere i sale, u svoje prevoze i učionice, prodavnice i probne sale – maštamo o izlasku u nešto drugo, negde gde je bolje. Sa sobom nosimo veliki prtljag u kome su, mahom nabacane, sve porodične priče i sećanja, uspomene, nadanja, ljubavi i tuge, bolna mesta i tajne sakrivene duboko ispod svega ostalog.
Šestoro ljudi na sceni su tu kao glumci, ali i kao roditelji, deca, braća, sestre, unuci, studenti, prijatelji, ljudi sa pričama koje odišu toplinom, koje diraju i bole. Njihove kutije uspomena su otvorene i oni ih, nesebično, čista srca dele. Dele pitanja kojima smo se bavili. Gde je dom, ako studiraš na fakultetu koji je izmešten i radiš u pozorištu sa dugogodišnjim privremenim sedištem? Da li si i dalje deo grada koji je tvoj, a u kome te više nema? Kako se živi s predrasudama koje ne biraš? Zbog čega san teško dolazi? Šta smo čekali, a šta dočekali? Šta sad čekamo? Da li je život samo čekanje? Da li se na scenu izađe da bi se ispričala priča ili da bi progovorila sopstvena tišina? Šta ostaje, kad vreme neumitno prođe? Šta ostaje na kraju ovog procesa? Ostaje ljubav. Ljubav koju dele jedni s drugima na sceni, ljubav prema glumi, pozorištu, svojim porodicama, životu i Kosovu. Ostaje šestoro glumaca koji stoje pred vama, kao pred ogledalom. „To smo mi“ nije samo naslov, nije samo priča. To su dani provedeni zajedno, u pokušaju da razumemo ko smo. To je buduće sećanje. Trenutak koji je potrajao. I nestao čim se svetlo na sceni ugasilo.
Posvećeno mojoj mami i njenoj „Kosovskoj priči“.

Olja Đorđević