Reč dramaturga
Aleksija Rajčić, glavna junakinja drame Đorđa Kosića, u svom životu nije imala mnogo izbora. Kao i druge žene kojima je okružena, a čiji životi predstavljaju model po kom se očekuje da funkcioniše i njen, u svetu ogrezlom u patrijarhat, Aleksijino je samo da ćuti i trpi. Životu koji je, i pre nego što je počeo, osuđen na nasilje, nemogućnost izbora, a samim tim i nemogućnost emancipacije ili sreće, alternativu predstavlja jedino – smrt. Kroz specifičan stilski zahvat u kom sve sporedne junake i junakinje sjedinjuje u muški i ženski hor, autor komada izdvaja Aleksiju i njeno iskustvo, time ih stavljajući u kontrapunkt sa depersonalizovanim akterima ove priče, odnosno društvom, koje na kraju i jeste najveća prepreka u potrazi ove žene za srećom i slobodom. Osim formalnog oblikovanja teksta, pisac se poigrava i jezikom, time vešto prikazujući potresnu životnu priču jedne žene koja izlaz iz začaranog kruga nasilja i konačnu slobodu, paradoksalno, pronalazi u zatvoru. Iako nas stil i jezik ove priče mogu navesti na pomisao da se ona odigrala pre izvesnog vremena, u nekoj bliskoj ili dalekoj, ali ipak prošlosti, ovakvim ženskim sudbinama nažalost svedočimo i danas. U 2021. godini u Srbiji je zabeleženo ukupno 20 ubistava punoletnih žena u porodično partnerskom kontekstu, kao i 16 pokušaja ubistava žena, a nije moguće utvrditi koliko žena umre od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja. Mnoge od ovih žena prijavljivale su svoje nasilnike, ali ih sistem nije zaštitio. U takvom sistemu, koji je svakojak, a najmanje na strani žrtve, žene često ne vide drugi izlaz osim da ,,uzmu pravdu u svoje ruke.“
Tijana Grumić
Reč reditelja
Kada je 1898. Milutin A. Popović izdao knjigu „Zatvorenice – Album ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda“ bio je to istorijski trenutak u kome je prostor na literarnoj sceni dat ženama „zločinkama“ da ispričaju svoju verziju priče. Ovaj roman poslužio je Đorđu Kosiću kao inspiracija za komad ,,Uspavanka za Aleksiju Rajčić.” Vek i po kasnije, nalazimo se na sceni Narodnog pozorišta i slušamo iskaz jedne od osuđenica. Nažalost, ne treba nam mnogo da shvatimo koliko je položaj žena u svetu, a posebno kod nas, i dalje daleko od idealnog, ali kada shvatite da se na našim prostorima narativ u kojem je žena biće drugog reda protkao kroz celu istoriju, onda postavljanje jednog ovakvog komada postaje neminovnost. Aleksija je predvnodnica sudbine hiljade žena koje su svoje živote završile u kazneno popravnim zavodima, samo zato što su bile primorane da pravdu uzmu u svoje ruke, jer pravde nije bilo na vidiku. Ako vam ovaj siže zvuči poznato, to je zato što se od kraja devetnaestog veka do danas malo toga promenilo. Aleksije i u današnjem svetu bivaju primorane da na isti način stanu u svoju odbranu, jer sistem zaštite gotovo da ne postoji. Ako ga i ima, verovatno je izgubljen u moru papirologije, pravnih postupaka dokazivanja, veštačenja, sučeljavanja i retraumatizacija.
Jug Đorđević
