Власт

...И тема, ако тај израз упо­тре­би­мо у ширем зна­че­њу, и мотив, ако тај дру­ги израз узме­мо у ужем сми­слу, откри­ли су Нуши­ћа, његов дух, њего­ву лич­ност, њего­ву књи­жев­нич­ку при­ро­ду већ у Народ­ном посла­ни­ку. Њиме он почи­ње да у теми вла­сти тра­жи сво­је моти­ве; кад напи­ше послед­њу реч, пред смрт, то ће, опет, бити иста тема а мотив ће се изјед­на­чи­ти с њом; нажа­лост, сати­ра Власт, само запо­че­та, лиши­ла нас је сазна­ња о нај­у­оп­ште­ни­јим иску­стви­ма и мисли­ма Нуши­ће­вим у вези с њего­вом глав­ном темом...
...Ста­ри позо­ри­шни вештак Ежен Скриб мислио је да имa само седам моти­ва као што има седам нота у ска­ли и да је вешти­на дра­ма­ти­ча­ре­ва да напра­ви што зани­мљи­ви­је ком­би­на­ци­је. Ми смо виде­ли да Нушић не тра­жи мотив. Он запа­жа у живо­ту, раз­ми­шља и раз­ми­шља­ју­ћи изми­шља, тако да је, на кра­ју, дело исто толи­ко пода­так из живо­та коли­ко и фик­ци­ја ства­ра­о­че­ва. Што се, сво­јим моти­ви­ма, тако често кре­тао у кру­гу теме вла­сти није, сва­ка­ко, доказ сла­бе Нуши­ће­ве инвен­тив­но­сти. Власт је Нушић насли­као у десе­ти­ни вари­ја­на­та; при­ла­зе­ћи јој, он  је увек поста­јао више рас­по­ло­жен за сати­ру него за водвиљ...
...Имао је девет­на­ест годи­на кад је у Народ­ном посла­ни­ку открио себе. Али се тиме није хтео да задо­во­љи. Тра­жио је, лутао, одла­зио и у коме­ди­ју чисте фик­ци­је, која је лише­на реал­не под­ло­ге, хоте­ћи да се дови­не поет­ске виси­не. Сва та њего­ва коме­ди­о­граф­ска тра­же­ња и лута­ња данас више могу да кажу њего­вом био­гра­фу, заин­те­ре­со­ва­ном да до кра­ја испи­та душу пишче­ву него гле­да­о­цу или чита­о­цу који тра­жи непо­сре­дан умет­нич­ки дожи­вљај. Јер Нушић је и у књи­жев­но­сти и у позо­ри­шту и у очи­ма публи­ке остао пре све­га и изнад све­га реа­ли­стич­ки коме­ди­о­граф, сли­кар дру­штве­них нара­ви и дру­штве­них типо­ва, писац од нео­спор­ног духа, и писац коме­ди­ја који је сме­шне стра­не људ­ског живо­та и људ­ску глу­пост видео и књи­жев­но обли­ко­вао дубље и трај­ни­је него што се савре­ме­ни­ци­ма поне­кад чини­ло. Зато је њего­во опа­жа­ње данас и нама бли­ско, а његов дух и нама често речи­то поне­што каже о нама сами­ма...
Из Милан Ђоко­вић „Бра­ни­слав Нушић“, Алте­ра 2012.

...Годи­ну дана после Нуши­ће­ве смр­ти, у знак сећа­ња на сво­га писца, Народ­ног позо­ри­ште у Бео­гра­ду при­ка­за­ло је један чин њего­ве недо­вр­ше­не коме­ди­је Власт...Јасно је да тема коју обра­ђу­је несум­њи­во пред­ста­вља тзв. „лајт-мотив“ чита­ве њего­ве коме­ди­о­гра­фи­је и да је иска­за­на већ у самом насло­ву. Нушић сво­ју пажњу опет усме­ра­ва одно­си­ма „обич­них“ људи пре­ма нај­ви­шим носи­о­ци­ма вла­сти. Ако се сачу­ва­ни први чин коме­ди­је схва­ти као екс­по­зи­ци­ја, онда се са сигур­но­сти може прет­по­ста­вља­ти да је Нушић имао наме­ру да помо­ћу неко­ли­ко „слу­ча­је­ва“, одно­сно живот­них при­ча, при­ка­же шта све оче­ку­је „мали“ поје­ди­нац да за њега власт може учи­ни­ти, отпри­ли­ке као што је у рани­јим, наро­чи­то у оним коме­ди­ја­ма из првог ства­ра­лач­ког пери­о­да, уз оби­ље сати­рич­них искри­ца сли­као...
Рашко В. Јова­но­вић „Бра­ни­слав Нушић – иза­бра­не коме­ди­је и дра­ме“, Нолит 1987.

Реч драматурга
Власт је послед­ња коме­ди­ја Бра­ни­сла­ва Нуши­ћа писа­на око 1937. годи­не, а ника­да довр­ше­на због пишче­ве смр­ти. Као и у мно­гим коме­ди­ја­ма пре ње, Нушић и овде поно­во ана­ли­зи­ра комич­ки теа­тра­ли­зо­ва­не пред­став­ни­ке вла­сти и мало­гра­ђа­не који за вла­шћу жуде. Међу­тим, како каже Јосип Кулун­џић – Нушић не раз­от­кри­ва порок на сце­ни са тен­ден­ци­јом њего­вог кри­ти­ко­ва­ња. Кад се поро­чан човек сам раз­от­кри­ва или кад један раз­от­кри­ва дру­гог, онда је ста­но­ви­ште са кога се то чини редов­но амо­рал­но, без осе­ћа­ња за нега­тив­ност поро­ка. Живи пулс Нуши­ће­ве сце­не не бије са суко­ба добра и зла, него са тре­ња зла са злим. Вође­ни тиме, а кори­сте­ћи се лици­ма из дру­гих Нуши­ће­вих кома­да која при­па­да­ју истом темат­ско-мотив­ском кор­пу­су вла­сти, одно­сно поли­ти­ке, тру­ди­ли смо се да ана­ли­зи­ра­мо на које све начи­не људи бива­ју изме­ње­ни и изоб­ли­че­ни због доди­ра са вла­шћу. Од вре­ме­на када је Власт напи­са­на па до данас про­ме­ни­ло се мно­го тога. Међу­тим, сушти­на врло често оста­је иста, па се тако у позо­ри­шту већ годи­на­ма уз Нуши­ћа не сме­је­мо само они­ма који су били ту пре нас, већ углав­ном сво­јим савре­ме­ни­ци­ма и поне­кад себи сами­ма. Сме­је­мо се јер мисли­мо да смо бољи од оних чије су суд­би­не пред­ста­вље­не на сце­ни, а пита­ње је какви бисмо ми били да смо се нашли у таквим окол­но­сти­ма. Или како каже посло­ви­ца – дај чове­ку власт да видиш какав је.
Тијана Грумић

Милан Нешко­вић, рођен је у Ваље­ву 1985. годи­не. Дипло­ми­рао је позо­ри­шну режи­ју на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду, у кла­си проф. Нико­ле Јев­ти­ћа и проф. Али­се Сто­ја­но­вић. Више­стру­ко је награ­ђи­ван за доса­да­шњи позо­ри­шни, и не само позо­ри­шни рад. Доцент је на Ака­де­ми­ји умет­но­сти у Бео­гра­ду. Ово му је четврта режи­ја у Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду.