VLAST

...I tema, ako taj izraz upo­tre­bi­mo u širem zna­če­nju, i motiv, ako taj dru­gi izraz uzme­mo u užem smi­slu, otkri­li su Nuši­ća, njegov duh, njego­vu lič­nost, njego­vu knji­žev­nič­ku pri­ro­du već u Narod­nom posla­ni­ku. Njime on poči­nje da u temi vla­sti tra­ži svo­je moti­ve; kad napi­še posled­nju reč, pred smrt, to će, opet, biti ista tema a motiv će se izjed­na­či­ti s njom; naža­lost, sati­ra Vlast, samo zapo­če­ta, liši­la nas je sazna­nja o naj­u­op­šte­ni­jim isku­stvi­ma i misli­ma Nuši­će­vim u vezi s njego­vom glav­nom temom...
...Sta­ri pozo­ri­šni veštak Ežen Skrib mislio je da ima samo sedam moti­va kao što ima sedam nota u ska­li i da je vešti­na dra­ma­ti­ča­re­va da napra­vi što zani­mlji­vi­je kom­bi­na­ci­je. Mi smo vide­li da Nušić ne tra­ži motiv. On zapa­ža u živo­tu, raz­mi­šlja i raz­mi­šlja­ju­ći izmi­šlja, tako da je, na kra­ju, delo isto toli­ko poda­tak iz živo­ta koli­ko i fik­ci­ja stva­ra­o­če­va. Što se, svo­jim moti­vi­ma, tako često kre­tao u kru­gu teme vla­sti nije, sva­ka­ko, dokaz sla­be Nuši­će­ve inven­tiv­no­sti. Vlast je Nušić nasli­kao u dese­ti­ni vari­ja­na­ta; pri­la­ze­ći joj, on  je uvek posta­jao više ras­po­lo­žen za sati­ru nego za vodvilj...
...Imao je devet­na­est godi­na kad je u Narod­nom posla­ni­ku otkrio sebe. Ali se time nije hteo da zado­vo­lji. Tra­žio je, lutao, odla­zio i u kome­di­ju čiste fik­ci­je, koja je liše­na real­ne pod­lo­ge, hote­ći da se dovi­ne poet­ske visi­ne. Sva ta njego­va kome­di­o­graf­ska tra­že­nja i luta­nja danas više mogu da kažu njego­vom bio­gra­fu, zain­te­re­so­va­nom da do kra­ja ispi­ta dušu pišče­vu nego gle­da­o­cu ili čita­o­cu koji tra­ži nepo­sre­dan umet­nič­ki doži­vljaj. Jer Nušić je i u knji­žev­no­sti i u pozo­ri­štu i u oči­ma publi­ke ostao pre sve­ga i iznad sve­ga rea­li­stič­ki kome­di­o­graf, sli­kar dru­štve­nih nara­vi i dru­štve­nih tipo­va, pisac od neo­spor­nog duha, i pisac kome­di­ja koji je sme­šne stra­ne ljud­skog živo­ta i ljud­sku glu­post video i knji­žev­no obli­ko­vao dublje i traj­ni­je nego što se savre­me­ni­ci­ma pone­kad čini­lo. Zato je njego­vo opa­ža­nje danas i nama bli­sko, a njegov duh i nama često reči­to pone­što kaže o nama sami­ma...
Iz Milan Đoko­vić „Bra­ni­slav Nušić“, Alte­ra 2012.

...Godi­nu dana posle Nuši­će­ve smr­ti, u znak seća­nja na svo­ga pisca, Narod­nog pozo­ri­šte u Beo­gra­du pri­ka­za­lo je jedan čin njego­ve nedo­vr­še­ne kome­di­je Vlast...Jasno je da tema koju obra­đu­je nesum­nji­vo pred­sta­vlja tzv. „lajt-motiv“ čita­ve njego­ve kome­di­o­gra­fi­je i da je iska­za­na već u samom naslo­vu. Nušić svo­ju pažnju opet usme­ra­va odno­si­ma „obič­nih“ ljudi pre­ma naj­vi­šim nosi­o­ci­ma vla­sti. Ako se saču­va­ni prvi čin kome­di­je shva­ti kao eks­po­zi­ci­ja, onda se sa sigur­no­sti može pret­po­sta­vlja­ti da je Nušić imao name­ru da pomo­ću neko­li­ko „slu­ča­je­va“, odno­sno život­nih pri­ča, pri­ka­že šta sve oče­ku­je „mali“ poje­di­nac da za njega vlast može uči­ni­ti, otpri­li­ke kao što je u rani­jim, naro­či­to u onim kome­di­ja­ma iz prvog stva­ra­lač­kog peri­o­da, uz obi­lje sati­rič­nih iskri­ca sli­kao...
Raško V. Jova­no­vić „Bra­ni­slav Nušić – iza­bra­ne kome­di­je i dra­me“, Nolit 1987.

Reč dramaturga
Vlast je posled­nja kome­di­ja Bra­ni­sla­va Nuši­ća pisa­na oko 1937. godi­ne, a nika­da dovr­še­na zbog pišče­ve smr­ti. Kao i u mno­gim kome­di­ja­ma pre nje, Nušić i ovde pono­vo ana­li­zi­ra komič­ki tea­tra­li­zo­va­ne pred­stav­ni­ke vla­sti i malo­gra­đa­ne koji za vla­šću žude. Među­tim, kako kaže Josip Kulun­džić – Nušić ne raz­ot­kri­va porok na sce­ni sa ten­den­ci­jom njego­vog kri­ti­ko­va­nja. Kad se poro­čan čovek sam raz­ot­kri­va ili kad jedan raz­ot­kri­va dru­gog, onda je sta­no­vi­šte sa koga se to čini redov­no amo­ral­no, bez ose­ća­nja za nega­tiv­nost poro­ka. Živi puls Nuši­će­ve sce­ne ne bije sa suko­ba dobra i zla, nego sa tre­nja zla sa zlim. Vođe­ni time, a kori­ste­ći se lici­ma iz dru­gih Nuši­će­vih koma­da koja pri­pa­da­ju istom temat­sko-motiv­skom kor­pu­su vla­sti, odno­sno poli­ti­ke, tru­di­li smo se da ana­li­zi­ra­mo na koje sve nači­ne ljudi biva­ju izme­nje­ni i izob­li­če­ni zbog dodi­ra sa vla­šću. Od vre­me­na kada je Vlast napi­sa­na pa do danas pro­me­ni­lo se mno­go toga. Među­tim, sušti­na vrlo često osta­je ista, pa se tako u pozo­ri­štu već godi­na­ma uz Nuši­ća ne sme­je­mo samo oni­ma koji su bili tu pre nas, već uglav­nom svo­jim savre­me­ni­ci­ma i pone­kad sebi sami­ma. Sme­je­mo se jer misli­mo da smo bolji od onih čije su sud­bi­ne pred­sta­vlje­ne na sce­ni, a pita­nje je kakvi bismo mi bili da smo se našli u takvim okol­no­sti­ma. Ili kako kaže poslo­vi­ca – daj čove­ku vlast da vidiš kakav je.
Tijana Grumić

MILAN NEŠKOVIĆ
Milan Neško­vić, rođen je u Valje­vu 1985. godi­ne. Diplo­mi­rao je pozo­ri­šnu reži­ju na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du, u kla­si prof. Niko­le Jev­ti­ća i prof. Ali­se Sto­ja­no­vić. Više­stru­ko je nagra­đi­van za dosa­da­šnji pozo­ri­šni, i ne samo pozo­ri­šni rad. Docent je na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u Beo­gra­du. Ovo mu je četvrta reži­ja u Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du.