Адријана Лекуврер

ОБНОВА или ПРЕМИЈЕРА?
Обнова опере је низ заблуда и неспоразума, како у мишљењу тако и у пракси. Нема обнове! Кад се после неколико година поново поставља једна опера у њој је све ново. Ново је, пре свега, време у којем се то ради. Нови су певачи – други, другачији људи, са својим особинама, врлинама, манама, проблемима... 
Од „старог“ – можда би ту, на првом месту, могла бити музика. Али ако се мења диригент и она је нова... другачија. Велика заблуда многих позоришта је да „све већ постоји“ и да само нови актери треба да савладају своје улоге, па да се све постави на своје место. Свака обнова, заиста би морала бити права, нова премијера оперског дела. Иначе – зашто се нешто „обнавља“ – зашто се не би радило нешто ново? Уметнички разлози би морали бити једини разлог новог живота једне већ изведене и игране опере. Наше сиромаштво – чињеница да у фундусу имамо декор и костиме – никад не смеју бити кључни разлози „обнова“, иако у нашој пракси тога има. Свака је „обнова“ опере за оног ко је то икад радио – тежи посао од припреме новог дела! Парадоксално, али тачно! Зато се свакој „обнови“ мора прићи са истим амбицијама, бројем проба, радом, као да смо на самом почетку! О томе посебно морају размислити управе, дирекције. То је наравно, моје мишљење. Свестан сам тога да ће у позоришној пракси превладати мишљење са којим овде полемишем: за оног ко на сцену излази да први пут пева – све је ново.

Радослав Златан Дорић
Одломак из есеја „Наша оперска пракса“

ФРАНЧЕСКО ЧИЛЕА
Овај савременик Пучинија, Леонкавала и Маскањија, родио се у Палми, у Калабрији, 1866. Веома рано је показао изванредан смисао за музику и, будући да му је породица била добростојећа, почиње да се музички школује још у раном детињству да би га касније, на наговор породичног пријатеља који је препознао изузетан дечаков таленат, родитељи 1881. послали и на Конзерваторијум, у Напуљ. Ту студира клавир код Бењамина Чезија, а композицију код Паола Сера. Још током студија компонује своју прву оперу, Ђина, која је приказана у студентском позоришту и толико се допала Сонцоњу, директору чувене издавачке куће, да поручује од младог аутора нову оперу у три чина (била је то Тилда, изведена 1892. у театру Паљано у Фиренци). Оперу Арлезијанка, чији либрето се заснива на познатом истоименом комаду Алфонса Додеа, написао је 1897, а на премијери у миланском Театру „Лирико“ исте године, дебитовао је млади тенор Енрико Карузо. Чилеина следећа опера, Адријана Лекуврер, за коју је либрето написао Артуро Колаути према чувеном истоименом комаду Скриба и Легувеа, имала је светску премијеру у истој оперској кући 1902. Ове две опере су се једине и данас задржале на репертоару. Компоновао је и камерну музику, неколико оркестарских дела, као и симфонијску поему посвећену Вердију, не стихове Сема Бонелија. Већи део живота посветио је педагошком раду: био је професор клавира на напуљском Конзерваторијуму, потом професор теорије и контрапункта на Краљевском музичком институту у Фиренци (1896–1904), директор Конзерваторијума „Вићенцо Белини“ у Палерму (1913–1916), најзад пуне две деценије директор Конзерваторијума „Сан Пјетро Мајела“ у Напуљу. Умро је 20. новембра 1950. године, у својој вили на обали Лигурског мора. Конзерваторијум и Teatro Communale Калабрије названи су његовим именом, а у родном граду је основан маузолеј у знак сећања на овог значајног композитора.

РАДОСЛАВ ЗЛАТАН ДОРИЋ
Рођен је 29. фебруара 1940. у Бачком Градишту, у Војводини. Гимназију је завршио у Бечеју, а београдску Академију за позориште, филм, радио и телевизију – одсек режије, у класи професора др Хуга Клајна, 1964. Као стални позоришни редитељ живео је и радио у Нишу, Мостару, Сарајеву, Београду, Новом Саду... Трајније је био везан за Народно позориште Сомбор и Новосадском позоришту Ujvideki szinhaz. У Драми Народног позоришта у Београду био је редитељ више од деценије. У Опери је режирао Адријану Лекуврер (1995), Ану Болен (1997) и Евгенија Оњегина (1999). Неколико година је водио Оперски студио Народног позоришта, са којим је поставио представе Ђани Скики и Сестра Анђелика (делови из опера) и Покондирена тиква. Према неким театрографским изворима, Дорић је српски редитељ са највећим бројем остварених режија. Био је и плодан, често награђиван драмски писац. Многи његови комади су штампани, а играли су их театри у Новом Саду, Београду, Нишу, Сомбору, Зајечару, Кикинди, Будимпешти, Новој Горици...
Последње године посветио је раду са студентима Факултета музичке уметности у Београду. Преминуо је у Београду, 2010.

РЕЧ РЕДИТЕЉА
И ја спадам у оне драмске редитеље који се са великим опрезом (и ретко) одлуче да раде оперу или мјузикл. Кад сам се одлучио да у новосадској Опери урадим Сутон Стевана Христића, било је то зато што је либрето чинио сјајни истоимени комад Ива Војновића (сезона 1993/1994). Сада, кад радим Адријану Лекуврер Франческа Чилее, поново имам као основу за либрето сјајну мелодраму Ежена Скриба под истим именом. Ваљда ми то даје сигурност да се у послу осећам добро, као код „своје куће“. Овога пута имао сам још један велики и прави мотив, који овде са поносом желим да истакнем – велики јубилеј Радмиле Бакочевић. Кад ми се указала прилика да томе дам свој допринос, ушао сам у посао са пуно радости и елана. Па ипак, зашто је тако мало драмских редитеља који раде у Опери? Мислим да за то нема правих разлога. И мислим да је на Опери тај потез да их позове, анимира и ангажује. Из мог искуства, и опери и певачима и редитељу, то искуство увек доноси много правог узбуђења; у сусрету различитих метода и енергије у стварању представе, догоде се неочекивана откровења и решења. Сада, пред премијером Адријане Лекуврер сви смо у усијању какво познаје само свет опере: НЕПОНОВЉИВОМ, ВРЕЛОМ, УЗБУДЉИВОМ. СВИ ЖЕЛИМО НАЈБОЉЕ СВИМА БЕЗ ИЗУЗЕТКА... а ипак, ПОСЕБНО – великој слављеници, РАДМИЛИ БАКОЧЕВИЋ.

Радослав Златан Дорић  (из  програма представе, 1995)

ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Боеми, Евгеније Оњегин, као и балете Успавана лепотица и Укроћена горопад. Са Хором Опере, у периоду од 2000-06, Павловић премијерно изводи три обимна дела, Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње, Светислава Божића. Поред рада на оперском репертоару, веома је активан и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике.  Од наступа у иностранству могу се издвојити они са оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја,  са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD. Од  маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих „Борислав Пашћан“, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање „Златна плакета Коларчеве задужбине“ поводом 130 година постојања ове институције културе (2008), као и „Златни беочуг“ Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури Београда (2009). Припада генерацији српских диригената који своје духовно и уметничко стасавање граде на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура.