Devedesete

REČ DRAMATURGA
U jednom intervjuu, Egon Savin spontano nabraja osnovne termine koji bi mogli da uđu u neki zamišljeni pojmovnik devedesetih godina: „turbofolk, droge, obračuni, pljeskavice, etničko čišćenje, Sloba, kiosci, šverc, hladnjače, buvljaci na trotoarima, devize, kožne jakne, repovanje, JUL, maskirne uniforme, zločini, TV dnevnik, Dafina, Zemunski klan... Ali i protesti, mitinzi, demonstracije, obračuni s milicijom, studenti, bubnjevi, pištaljke, kordoni (...) bombardovanje, sirene, skloništa, lokatori, mete na leđima...“ Prekidajući nabrajanje, reditelj konstatuje da su „devedesete u Srbiji jedan izuzetno teatralan socio-psihološki fenomen“. Ova konstatacija je dragocena jer u diskurs uvodi pitanje: šta umetnost ima od te „stvarnosne“ teatralnosti, i šta je u tom smislu kreirano u sferi umetnosti. Ne možemo reći da nije bilo umetničkih dela koja su se direktno bavila temom ove istorijski značajne decenije. U našim filmovima, pozorišnim predstavama i proznim delima, raznim dokumentarističkim interpretacijama tih događaja, mogli smo da vidimo sve nabrojano, pa još i kanistere sa benzinom na ulicama, rejv žurke, sveprisutno oružje, prostituisanje, itd. Ali mi i dalje imamo osećaj da izostaje pravi izraz za ono što smo devedesetih preživeli. U umetničkom domenu, uvek iznova, imamo utisak da u slici tog perioda nešto nedostaje, uprkos trudu da se iscrpi sav spektar događaja koji su nam iz tog vremena poznati; kao da je stvarnosti već dovoljno, a umetnosti i dalje premalo. Možda zbog toga što smo zanemarili estetsko merilo da je „razlika između umetnosti i realnog događaja – apsolutna“, kako kaže T. S. Eliot. Navodeći primere iz tradicije, od Agamemnona, Odiseja, Julija Cezara do Otela, itd, Eliot želi da kaže da „impresije i iskustva koja su važna za pojedinačnog čoveka, nemaju mesta u poeziji, a da ona koja su važna za poeziju ne moraju da igraju značajnu ulogu u iskustvu pojedinca koji ih je doživeo“. Ova zapažanja o razlici između umetničke i istorijske istine, indivdualne, neodređene, plutajuće (floating) emocije, profesor Boško Milin je sažeo u kratku pohvalu Goranu Milenkoviću: „Dragi Gorane, drama je mračna kao i svet u kojem živimo, ali on nije umetničko delo, a Vaša drama jeste”. Možda je uspeh Gorana Milenkovića u tome što je izbegao da odmah reaguje na dešavanja koja su se mnogima čini­la „kao stvorena“ za urgentno umetničko oblikovanje (jedan naš film o bombardovanju je sniman dok je bombardovanje još trajalo). Možda je upravo pisanje sa vremenske distance i svesno odmicanje od detaljnog reprodukovanja stvarnih, isuviše dobro poznatih događa­ja, razlog što najzad dobijamo jedno izuzetno dramsko delo o već dosta ispošćenoj temi. Umesto pokušaja da obuhvati celokupno događanje devedesetih (za šta bi bila potrebna romaneskno složena struktura) Milenković se opredelio da prikaže svega nekoliko tipičnih situa­cija i likova. Pred nama je samo pet likova: dve majke likvidiranih kriminalaca, supruga i kćerka večno odsutnog muža i oca, te ljubavnica ubijenog sudije/političara/pripadnika kriminalnog klana; a sve se odvija u tri situacije, prikazane u samo šest scena. Ovde se skoro može govoriti o „odsustvu sižea“, kao što je, pišući o Aleksandru Popoviću, primetila Mirjana Miočinović – „kao da je komad nastao ni iz čega“. I kod Milenkovića je, kao kod Popovića, sve usmereno na zbivanje omeđeno scenom, svi određujući događaji dešavaju se (ili su se već desili) izvan nje. Na sceni je samo njihov odjek u dušama likova. I pokazuje se, da je to i više nego dovoljno, jer piscu uspeva da isključivo kroz dijalog izgra­di ni malo jednostavan zaplet, ali bez digresija i deskripcija, „dakle svega onoga što autentičan pozorišni prostor ne trpi“ (Miočinović). Istovremeno, uprkos izostanku deskripcije na planu događanja Devede­sete imaju dokumentarnu vrednost, ali, kako primećuje reditelj Savin, „s druge strane imaju i odmak od dokumentarizma u svojevrsnu estetiku“. U svakom segmentu drame, u prvi plan izbija „crnohumornost i sarkazam, a istovremeno i Milenkovićeva sposobnost da dočara tragiku“ (Savin). Pisac Goran Milenković u komadu Devedesete  (prvobitni naziv: Laka nam zemlja) osalanja se na tradiciju tragikomedije karakteristične za period moderne u svetskoj drami, koja je imala značajne predstavnike u srpskom pozorištu–od Popovića i Simovića, pa unazad sve do Nušića i Sterije. Ovaj nov, autentičan i rekli bismo pesnički glas, nedostajao je našem savremenom dramskom stvaralaštvu.

Slavko Milanović

GORAN MILENKOVIĆ
Goran Milenković, diplomirani dramaturg, rođen je u Pirotu 1983. godine. Autor je drama Laka nam zemlja, za koju je osvojio Nagradu „Slobodan Selenić” 2016. godine i Preko reke, za koju je dobio Nagradu za radio-dramu godine, na Radio Beogradu 2017. godine, kao i scenarija za nekoliko epizoda kultne serije Otvorena vrata 2015. godine. Gotovo nepoznat pisac, više ne tako mlade generacije, i prvi srpski pisac sa tri premijere u prestonici u roku od dve nedelje „Beogradsku trilogiju” 2018. godine,  započinje predstavom Devedesete u režiji Egona Savina, u Narodnom pozorištu u Beogradu (nakon 6 godina zajedničkog truda da je postave na nekoj od scena), zatim dramom Preljubnice u režiji Maje Maletković koja će se izvoditi u bokserskom ringu, i najzad premijerom drame Granična lepota, u režiji Stevana Bodrože, u beogradskom tehno-noćnom klubu. Nastavlja da piše.

EGON SAVIN
Profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao je u gotovo svim značajnim pozorištima nekadašnje Jugoslavije, a njegove predstave su gostovale u Nansiju, Parizu, Varšavi, Tel Avivu, Beču, Njujorku, Čikagu. Dobitnik je velikog broja nagrada za režiju. Ogledao se sa uspehom u svim, kod nas, prisutnim produkcionim modelima: od predstava koje su sredinom sedamdesetih okupljale grupu mladih glumaca-zaverenika, do predstava u institucijama od nacionalnog značaja kao što su Narodno pozorište u Beogradu, SNP u Novom Sadu, CNP u Podgorici, Makedonsko narodno pozorište, SNG u Ljubljani, JDP, Atelje 212, BGP... Sa velikim uspehom postavlja dela domaćih i svetskih klasika, u kojima pronalazi konkretne tragove koji otkrivaju suštinsku moć pozorišta u našem vremenu i vezuju ta dela i njihove autore za naš prostor i vreme. U Narodnom pozorištu je režirao Rostanovu komediju Sirano de Beržerak (premijera 22. marta 1991), Sterijinog Kir Janju (premijera 25. decembra 1992) i Pokondirenu tikvu (premijera 18. januara 1998), potom drame Demon I. B. Singera (premijera 15. marta 2000), Stanja šoka S. Šeparda (premijera 26. oktobra 2001), Derviš i smrt po romanu M. Selimovića (premijera 27. decembra 2008), Nušićevog Pokojnika (premijera 26. decembra 2009),  Molijerovog Mizantropa (premijera 19. maja 2012), Čudo u Šarganu Lj. Simovića (premijera 20. februara 2015). 

Kir Janja je najdugovečnija predstava Narodnog pozorišta – izvodi se punih 25 godina.