Magbet

Vilijam Šekspir je, vero­vat­no, rođen 23, 24, 25 ili 26.apri­la 1564. godi­ne u Strad­for­du na Ejvo­nu. Bio je tre­će dete i prvi sin oca Džona, koji je bio zana­tli­ja, i maj­ke Meri Arden, koja, vero­vat­no, vodi pore­klo iz ugled­ne ple­mić­ke kuće. Sa osam­na­est godi­na, 1582, ženi se osam godi­na sta­ri­jom En Hata­vej, šest mese­ci kasni­je se rađa njiho­va kćer Suza­na, a bli­zan­ci Ham­net i Džudit dve i po godi­ne kasni­je. Ham­net umi­re sa jeda­na­est godi­na u Strad­for­du.
Ime Vili­jam Šek­spir se poja­vlju­je 1595. godi­ne na listi glu­ma­ca pla­će­nih po 20 fun­ti da igra­ju dve pred­sta­ve na dvo­ru, za kra­lji­cu. Kupio je kuću, dru­gu po veli­či­ni u Strad­for­du, 1597. i živeo u Lon­do­nu vero­vat­no do 1610. Igra glav­ne ulo­ge u koma­di­ma Bena Džon­so­na  Every Man in his Humor (1598) i Seja­nus his Fall (1603). Od 1599. Šek­spir je u pose­du akci­ja, pone­kad kao vla­snik, pone­kad kao zaku­pac, Glob tea­tra. Godi­ne 1604. je uče­stvo­vao u pro­ce­si­ji na kru­ni­sa­nju kra­lja Džej­msa I i VI od Škotske, kao komor­nik. Njego­vo ime se sve više poja­vlji­va­lo na spi­sko­vi­ma uta­ji­va­ča pore­za i u sud­skim spi­si­ma, kao tuži­o­ca i tuže­nog. Veći­na suđe­nja se odno­si­la na finan­sij­ske suko­be. Šek­spir je i dalje sti­cao nekret­ni­ne i zemlji­šta u Lon­do­nu, i poseb­no u Strad­for­du.
Umro je 23. apri­la 1616. godi­ne i sahra­njen je dva dana kasni­je. Veći­nu svog ima­nja osta­vio je kće­ri Suza­ni, a supru­zi samo mno­go pomi­nja­ni „naj­bo­lji kre­vet“ i poste­lji­nu. U njego­voj imo­vi­ni nije bilo pome­na o  knji­ga­ma ili ruko­pi­si­ma. Nije osta­vio o sebi ništa zapi­sa­no, što samo govo­ri da u njego­vo vre­me pozo­ri­šni pisci nisu uži­va­li veli­ki dru­štve­ni ugled i još više o tome da svest o njego­voj geni­jal­no­sti nije posto­ja­la u vre­me­nu u kome je živeo ni kod njega samog.
Danas se Šek­spir sma­tra za jed­nog od naj­ve­ćih geni­ja u isto­ri­ji dram­ske knji­žev­no­sti, i vero­vat­no je naj­i­gra­ni­ji pozo­ri­šni pisac. Napi­sao je 38 dra­ma, 154 sone­ta i broj­ne pesme. Reč­nik, kojim piše svo­ja dela, sadr­ži oko 20.000 reči. Ni jedan dru­gi pisac ili dra­ma­ti­čar u engle­skoj isto­ri­ji nije pose­do­vao toli­ko obi­man reč­nik. Upr­kos vekov­nim istra­ži­va­nji­ma ne zna se o Šek­spi­ru mno­go. Vero­vat­no je naj­ko­ri­šće­ni­ja reč u njego­vim bio­gra­fi­ja­ma „vero­vat­no“.
 pri­pre­mi­la Moli­na Fotez

Jagoš Mar­ko­vić (Pod­go­ri­ca, 1966) je jedan od naj­i­stak­nu­ti­jih pozo­ri­šnih redi­te­lja naše zemlje, kao i čita­vog regi­o­na. Diplo­mi­rao je na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du (1987), u kla­si prof. Bor­ja­ne Pro­da­no­vić i Sve­to­za­ra Rapa­ji­ća. U Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du, čiji je stal­ni redi­telj od 2008 godi­ne, reži­ra naj­zna­čaj­ni­je naslo­ve  svet­ske i doma­će kla­si­ke: Uče­ne žene, Hasa­na­gi­ni­ca, Gospo­đa mini­star­ka, Pokon­di­re­na tikva, Dr, Anti­go­na,  Ožalošćen porodica, Pepe­lju­ga (ope­ra) i Figa­ro­va ženid­ba (ope­ra). Po pra­vi­lu, njego­ve pred­sta­ve su  dugo­več­ne, hva­lje­ne, izvo­de se uvek pred pre­pu­nom salom i pro­sla­vlja­ju naci­o­nal­ni tea­tar na među­na­rod­nim gosto­va­nji­ma.
U dru­gim tea­tri­ma u zemlji i ino­stran­stvu reži­rao je do sada pre­ko pede­set pred­sta­va. Među naj­zna­čaj­ni­je ubra­ja­ju se: Romeo i Juli­ja, Kate Kapu­ra­li­ca, Deka­me­ron­ dan rani­je (Narod­no pozo­ri­šte Som­bor), Lukre­ci­ja ili­ti Žde­ro (Pozo­ri­šte na Tera­zi­ja­ma), Skup, Bogo­ja­vljen­ska noć, Govor­ni­ca, Sum­nji­vo lice, Uobra­že­ni bole­snik, Tako je ako vam se tako čini, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu (Jugo­slo­ven­sko dram­sko pozo­ri­šte), Poro­dič­ne pri­če, Gospo­da Glem­ba­je­vi, Jese­nja sona­ta (Ate­lje 212 ), Sumrak bogova, Divlje meso (Beogradsko dramsko pozorište) Galeb, Filu­me­na Mar­tu­ra­no i ope­ra Kar­men (HNK Iva­na pl. Zaj­ca), Lukre­ci­ja o’ bimo rekli Pože­ruh (Riječ­ke let­nje noći), Uče­ne žene (HNK Split), Čara­pa od sto petlji (Beo­grad­sko dram­sko pozo­ri­šte), Zora na isto­ku, Naši sino­vi, Svinj­ski otac  (Zve­zda­ra tea­tar),  Hasa­na­gi­ni­ca (Cen­tar za kul­tu­ru Tivat), Tar­tif, Heku­ba...(Crno­gor­sko narod­no pozo­ri­šte) .
... U šved­skom Kra­ljev­skom pozo­ri­štu Dra­ma­ten povo­dom jubi­le­ja tog tea­tra reži­rao je Strin­ber­go­vu Kra­lji­cu Kri­sti­nu. Posle ras­pa­da Jugo­sla­vi­je prvi je naš redi­telj koji je radio na Dubro­vač­kim ljet­nim igra­ma (Romeo i Juli­ja, 2014). Mar­ko­vić je dobit­nik oko pede­set stru­kov­nih, festi­val­skih i držav­nih nagra­da među koji­ma su: Nagra­da „Bojan Stu­pi­ca“, Nagra­da oslo­bo­đe­nja Beo­gra­da, Tri­na­e­sto­jul­ska nagra­da, nagra­da „Mića Popo­vić“, nagra­da za sve­uku­pan dopri­nos stva­ra­la­štvu Crne Gore, Nagra­da gra­da Beo­gra­da, Nagra­da gra­da Pod­go­ri­ce, Ste­ri­ji­na nagra­da, neko­li­ko nagra­da „Zlat­ni ćuran“ , „Arda­li­on“… U Bugar­skoj je odr­žan festi­val „Bal­kan čita Jago­ša” u okvi­ru koga su četi­ri redi­te­lja radi­la njegov tekst Govor­ni­ca.
Pri­li­kom sve­ča­ne dode­le  Nagra­de „Mića Popo­vić“ Jago­šu Mar­ko­vi­ću, juna 2004, Ljubo­mir Simo­vić izme­đu osta­log je rekao: ”U delu koje posta­vlja na sce­nu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i sta­re i pozna­te stva­ri otkri­va kao nove i nepo­zna­te. On napra­vi neki nepri­me­tan gest, ali tim gestom pre­o­bra­zi sve... Jagoš radi­kal­no, i s naj­ve­ćom sme­lo­šću, menja meta­fo­ru koju nala­zi u tek­stu. Pri tom, on to ne radi samo kao redi­telj, jer on u pozo­ri­štu i nije samo redi­telj. On je u pozo­ri­štu sve; on je i glu­mac, on je ceo ansambl, on je i publi­ka, on je i sce­na, i loža, i prva, dru­ga i tre­ća gale­ri­ja, on je i pozo­ri­šna bibli­o­te­ka, on je i čet­ka i boja, i čekić i ekser, i konop­ci i reflek­to­ri, i svi­la i vatra, i kuli­sa i zave­sa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljuba­vi samo isu­še­no, sla­no i jalo­vo mor­sko dno, što, opet, nije ništa dru­go do ono što o ljuba­vi u prvoj posla­ni­ci Korin­ća­ni­ma kaže apo­stol Pavle“.

“Svi smo mi on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima... Sada smo na najnižoj tački, čini mi se od kad nas znam. Gori nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se i verujem u dobro.”
Jagoš Marković, reditelj
izvod iz intervjua „Svako želi da je veliki, a niko neće da se prihvati odgovornosti“
Borka Trebješanin, „Politika“, 11.11.2022.

Reč dramaturga
Kako igra­ti  tra­ge­di­ju Mag­be­to­vu danas? Ko je on i ko je njego­va ledi­? Pre sve­ga su, kao i svi mi, ljud­ska bića. On i Ona. Ona i On. I nepro­men­lji­vost pri­ro­de ljud­ske, ovo­ze­malj­ske. I raz­u­la­re­nost uma ljud­skog. I poma­mlje­nost volje ljud­ske. I suđa­je tri, koje vešti­ca­ma zovu. I zašto li ih sre­te heroj dok se iz bit­ke domu vra­ćao? Čime ih zazva neu­stra­ši­vo bit­ku biju­ći? Suđa­je tri, koje vešti­ca­ma zovu. I isti­nu mu reko­še. I on ih ču, ali samo dotle dokle je mogao da pri­mi izre­če­no iz zatvo­ra ljud­ske pri­ro­de, ovo­ze­malj­ske. Ne može se raz­u­la­re­nim umom Sila pri­hva­ti­ti. Pred Sazna­njem se mora sop­stvo poni­šti­ti. U domu ga ona doče­ka­la. Voli ga. Volja je njeno sve... Uz njega je do kra­ja sebe ovo­ze­malj­ske dok je razum u svo­joj raz­u­la­re­no­sti ne napu­sti. Ne vide, ni jed­no od njih, da put ka slo­bo­di posto­ji...On ima svest o tome da ga moć­ne sile pod svo­je uze­še i da njego­va ovo­ze­malj­ska „moć“ tome ništa ne može. A opet, ne odri­če je se, i daje joj, do posled­njeg svog trep­ta­ja, da i ona svo­ju sna­gu poka­že. Zna da je samo čovek i da toj pri­ro­di ljud­skoj, ovo­ze­malj­skoj, dok je na ovom sve­tu slu­ži­ti mora i nadi­ći je nije u sta­nju. Zna­ da je ta nemoć njego­va tra­ge­di­ja i pri­sta­je na to da dru­ga­či­ji put na ovom sve­tu i ne tra­ži.
Nakon pro­či­šće­nja put Sve­tlo­sti je otvo­ren...
Moli­na Udo­vič­ki Fotez

IZ ISTO­RIJ­SKIH SPI­SA
Veko­vi­ma su Škot­ski kla­no­vi rato­va­li jed­ni pro­tiv dru­gih. Kralj Mal­kolm od Škot­ske, kralj Ško­ta i Pik­ta nakon bit­ke kod Kar­ha­ma 1018. posta­je naj­moćni­ji čovek u Škot­skoj. Nakon smr­ti kra­lja Ove­na, vla­da­ra Bri­to­na, koji nije imao poto­ma­ka, Dan­kan (Mal­kol­mov unuk) posta­je putem bra­ka zako­ni­ti vla­dar Bri­to­na. Zahva­lju­ju­ći tome Mal­kolm uje­di­nju­je četi­ri kra­ljev­stva Škot­ske pod jed­nom kru­nom, tako da je Škot­ska počet­kom 11. veka konač­no posta­la jedin­stve­na naci­ja.

DAN­KAN – KRALj ŠKOT­SKE 1034–1040.
Dan­kan je postao kralj Škot­ske nakon Mal­kol­mo­ve smr­ti 1034. Bio je mno­go sla­bi­ja lič­nost od Mal­kol­ma i izu­zet­no loš vođa. Posle pora­za u Nor­tam­bri­ji bio je pri­nu­đen da se osra­mo­ćen povu­če nazad u Škot­sku.Njegov rođak Mag­bet, pogla­vi­ca sever­nih Ško­ta, tako­đe je pola­gao pra­vo na pre­sto pre­ko svo­je maj­ke. Mag­bet je sklo­pio savez sa svo­jim rođa­kom gro­fom od Ork­ni­ja i zajed­no su pora­zi­li i ubi­li Dan­ka­na kod Elgi­na 1040. godi­ne.

MAG­BET – KRALj ŠKOT­SKE 1040–1057.
Mac Bet­had mac Findláich ili Mag­bet, grof od Mora­ja, pre­u­zeo je tron u svo­je ime i u ime svo­je žene Gruh, a nakon smr­ti Dan­ka­na pro­gla­sio se za kra­lja ume­sto njega. Pošto­van zbog svo­jih izra­zi­tih lider­skih kva­li­te­ta, Mag­bet je bio mudar kralj koji je uspe­šno vla­dao 17 godi­na. Živeo je u utvr­đe­nom zam­ku u Dan­si­na­nu sever­no od Per­ta. Njego­va vla­da­vi­na bila je dovolj­no sigur­na da je mogao da ode na hodo­čašće u Rim 1050. Među­tim, mir nije dugo potra­jao: Dan­ka­nov sin Mal­kolm koji je pobe­gao u Nor­tam­bri­ju nakon pora­za svog oca,  nika­da se nije odre­kao svog pra­va na pre­sto. Godi­ne 1054. uz podr­šku gro­fa Sivar­da, pred­vo­dio je voj­sku pro­tiv Mag­be­ta, pobe­div­ši ga u bici kod Dan­si­na­na. Mag­bet je ostao kralj, vra­tiv­ši Mal­kol­mu njego­ve zemlje. 1057. godi­ne Mag­bet je pora­žen i ubi­jen, a Mal­kolm je postao kralj.

ŠEK­SPI­ROV „MAG­BET”
Opšte je pri­hvaće­no mišlje­nje da je Šek­spir napi­sao dra­mu negde izme­đu 1604. i 1606. godi­ne, kada je na pre­sto­lu bio novi kralj, kralj Džejms I i VI od Škot­ske. Posto­ji moguć­nost da je Šek­spir dobio odo­bre­nje za dra­mu od novog kra­lja, jer se u njoj poja­vlju­ju vešti­ce, a bilo je dobro pozna­to da je kralj bio zain­te­re­so­van za nat­pri­rod­no (1597. Džejms je napi­sao knji­gu o duho­vi­ma i vradž­bi­na­ma pod nazi­vom „ Dae­mo­non­lo­gie “). Šek­spir namer­no meša činje­ni­ce i fik­ci­ju u svom koma­du. Kori­steći Holin­še­do­ve „Hro­ni­ke Engle­ske, Škot­ske i Irske“ (1587) kao svoj izvor, Šek­spir posta­vlja bit­ku izme­đu Dan­ka­na i Mag­be­ta 1040. godi­ne da se odvi­ja na Bir­nam Hilu u Pert­ši­ru, ume­sto bli­zu Elgi­na gde se ona zapra­vo odi­gra­la. U dra­mi, Mag­bet umi­re u Dan­si­na­nu, dok se u stvar­no­sti to desi­lo u Lump­ha­na­nu gde je pora­žen i ubi­jen 1057. Šek­spi­ro­va dra­ma se odvi­ja tokom peri­o­da dužeg od godi­nu dana, dok je u stvar­no­sti Mag­bet vla­dao 17 godi­na. Što se tiče lič­no­sti dva glav­na lika, Dan­ka­na i Mag­be­ta, Šek­spi­rov pri­kaz opet nije isto­rij­ski tačan. U dra­mi, Dan­kan je pri­ka­zan kao sna­žan, mudar i osta­re­li kralj, dok je u stvar­no­sti bio mlad, slab i nee­fi­ka­san vla­dar. Šek­spi­rov Mag­bet prak­tič­no nema zako­ni­to pra­vo na tron, dok je pra­vi Mag­bet pola­gao stvar­no pra­vo na tron po maj­či­noj lini­ji, i Mag­bet i njego­va žena su potom­ci Kene­ta Mekal­pi­na. U Šek­spi­ro­voj dra­mi, Mag­be­tov pri­ja­telj Ban­ko je pri­ka­zan kao ple­me­nit i odan čovek, koji se odu­pi­re zlu, što je u suprot­no­sti sa likom Mag­be­ta. Među­tim, u Holin­še­do­vim „Hro­ni­ka­ma“, Ban­ko je pri­ka­zan kao sušta suprot­nost: on je Mag­be­tov sau­če­snik u ubi­stvu Dan­ka­na. Novi kralj, Džejms I i VI od Škot­ske, tvr­dio je da poti­če od Ban­ka pre­ko kra­ljev­ske loze Stju­art, tako da Ban­ko nije smeo biti pri­ka­zan kao ubi­ca kra­lje­va!