Pokondirena tikva

Umesto reči dramaturga:
„Samo duh palanke poznaje čistu palanku, i samo u njemu i za njega postoji ovakav, „svetski“ svet: u stvarnosti palanke nema palanke, kao što u svetu nema sveta. Svet je kolebanje duha između palanke i sveta, između apsolutno racionalnog i apsolutno-iracionalnog koji, u svojoj apsolutnosti i „čistoti“, idealno razdvojeni, postoje samo u ovome duhu. Ako nema spasa od ovog kolebanja, ako bi traženje njegovog razrešenja bilo ponovno vraćanje duhu palanke kao duhu spasa, i ako bi, s druge strane, idealno odustajanje od sna o spasenju značilo odustajanje od pokreta, od samog duha, pad u svet bez nade na povratak, tu gde biti spasen može značiti samo jedno: biti spasen od sebe, biti mrtav, i gde jesmo samo u ne-spasenosti, između dva iskušenja; ako nema kraja ovom snu o kraju, tom snu koji je čista nerazumnost, ali nerazumnost kojom se biva, i koja je, ponovo, jedna razumna nerazumnost, - ne može, ipak, da bude ni kraja ovoj potrebi duha da samog sebe vidi i da samog sebe stavi u pitanje. Duh palanke, kao duh konačnog odgovora, onoga koji prednjači svetu i koji sve stavlja u pitanje osim sebe samog (i zato da sebe ne bi stavio u pitanje), tek ovde, ovim samo-pitanjem duha o duhu, tim samo-pitanjem koje ne zanemaruje istoriju ali ne pokušava ni da je pretvori u način potiskivanja „istorizacijom“ trajnih svojih iskušenja,  zaista dovodi sebe u pitanje. Duh objektivacije u svemu, kao eksteriorizacije sopstvenog sadržaja u svet, on iz stava obračuna sa svetom, kojim ostaje sklonjen u senku i tamu neartikulisanosti za sebe samog, ovde prelazi u stav obračuna sa samim sobom, jednog obračuna koji je nezavršiv i koji je zbog toga, krajnja obaveza i nepresušno nadahnuće.“

Radomir Konstantinović, „Filozofija palanke“, Nolit, Beograd 1981. str.196

Reč reditelja
„Sterija je moj omiljeni domaći klasik. Inspirativan mi je zbog svog kritičkog odnosa prema malograđanštini, konzervativnosti i opasnim predrasudama svog vremena, kao i zbog njegove empatije za likove što čeznu za ispunjenijim i uzvišenijim životom od onog koji im nudi učmala sredina. Oduševljava me jezik u njegovim komadima i nalazim da je u svakom vremenu veliki izazov za pozorišnog reditelja inscenirati njegove komedije koje sadrže u sebi potencijal za smeh, ali i za istovremeno opominjuće prepoznavanje“.
„Uzbudljivo mi je da pokušam da rediteljski sagledam Femino ludilo i reagovanje ovih oko nje kao hrabru i sumanutu težnju individue da dosegne neki lepši i bolji vid egzistencije od onog koji joj je nametnut. Takođe mi je želja da reakciju okoline koja se grčevito upinje da tome stane na put osvetlim kao agresivno udruženo reagovanje represivnog palanačkog duha. Mračni duh palanke je nažalost konstanta na ovim našim prostorima i zato je Sterija uvek aktuelan“.
„Želim da naša inscenacija Pokondirene tikve korespondira sa sadašnjim osećanjem stvarnosti i da se temelji na senzibilitetu sadašnjeg trenutka. Želim da se predstav azapita nad mogućnošću promene duboko, vaspitanjem i nasleđem ukorenjene, agresije u komunikaciji i delanju,kako kod onih koji su stubovi primitivnog zaostalog i netolerantnog u palanačkoj sredini, tako i kod onih koji iz očajanja teže površno shvaćenoj uzvišenoj egzistenciji. Ne želim naivno ironičan bidermajersko prosvetiteljski komad o našoj prošlosti, već tragikomičan pogled na kontinuitet duha palanke u Srbiji“.
Izvodi iz intervjua rediteljke Ive Milošević za „Pozorišne novine“ ,april 2024. Razgovor vodio Mikojan Bezbradica.