SITNICE KOJE ŽIVOT ZNAČE

dramatizacija Đorđa Kosića po romanu Lorenca Maronea

O predstavi

SITNICE KOJE ŽIVOT ZNAČE
SITNICE KOJE ŽIVOT ZNAČE

REČ REDITELjA
Šta ako ne bude vremena da svojim roditeljima kažem koliko mi je stalo do njih, i da sam im zahvalan za sve što su učinili za mene? Šta ako pobedim svoje muke, i pristanem na roditeljsku ljubav koja nekad izuzetno nervira, nekad je ograničavajuća, a često podrazumevana? Ko mi je bliži, stranac iz komšiluka ili sestra? Kako da se pozdravim sa onima koji će sigurno otići, uskoro, a da to nije samo iz straha od gubitka? Ima li mesta za radost kad se ostari? I zašto smrt nije najgora stvar koja može da zadesi čoveka? 
Ovo su samo neka od pitanja koja smo sebi postavljali radeći na ovom komadu, preispitujući sopstveno nezadovoljstvo onim što zovemo običan život, i tragajući za konkretnim ljudima koji pokušavaju da žive punim plućima.
Menjati se pod stare dane je zahtevan i gotovo nemoguć zadatak. Svi ti danas kažu da ne možeš da menjaš druge, već samo sebe. I kad kreneš to da činiš, a svet, pa i tvoji najbliži ostanu jednako čudni, tromi i zapleteni u sopstvene mreže – pitaš se čemu uopšte ta promena. Naš se glavni junak strašno buni protiv starosti, ali je i zloupotrebljava da sebi olakša. On živi sa ženom koje više nema, voli decu koju ni ne poznaje, pravi od sebe žrtvu svaki put kad ga se pozove na odgovornost i strašno pati jer misli da ga svi poštuju – a niko stvarno ne voli. 
Možda je najuzbudljivija stvar iza ovog pozorišnog procesa upravo ta ideja da je život obična stvar, i da su izbori koje moramo praviti isto tako obični. Samo mi neobično gnjavimo sa strahovima, kalkulacijama i idejama o tome kako će nas ostatak sveta videti. Tu negde, oko svih nas, sa nama žive ljudi koji se, kao i mi, plaše da priznaju da je razumevanje zaista ponekad sasvim dovoljno da se preživi. 
I onda se ipak umre, ali tu nam nema pomoći.


REČ DRAMATURGA
Svetonazor Čezara Anuncijate, glavnog junaka Sitnica koje život znače, najuspešnijeg Maroneovog romana, natopljen je cinizmom, džangrizavošću i mrzovoljom. Sa druge strane, ovaj i ovakav čovek pokušava u svojim poznim godinama da pronađe novu životnu radost, nakon što je, kako sam kaže, protraćio sedamdeset dve godine i sto jedanaest dana, takoreći – ceo dotadašnji život. Možda upravo u ovoj ambivalentnosti jednog duboko ciničnog čoveka koji ipak pokušava da uživa u svakodnevnim sitnicama i uspostavi iskrene odnose sa decom, komšijama, ljubavnicom, leži tajna u tome zašto on, pored sve svoje faličnosti, pobira simpatije i fascinaciju kod čitalaca (i publike). Dvostrukost je prisutna i u samom jeziku i stilu romana, gde se crni humor i sumorna banalnost svakodnevice prepliću sa putenošću i radošću življenja. Ovaj gorko-slatki doživljaj sveta čini priču romana relevantnom ne samo za italijanske čitaoce već i za sve ostale, pa tako nije bilo potrebe priču posebno lokalizovati pri adaptaciji u dramski tekst, te inscenaciji, jer lica romana možemo prepoznati u sopstvenom komšiluku, porodici, ili partnerskom odnosu, a njihove strahove i želje i u nama samima. Čezare u jednoj od svojih reminiscencija u romanu kaže: „poznato je da se čovek brzo navikne na sve ono u čemu uživa (…). Ali nikad se nećemo navići da živimo bez onoga za čim čeznemo.“ Ova priča se zato završava u istom tonu, sa otvorenim pitanjem mogu li se uopšte pronaći ispunjenje i sreće, ili je sam taj uzaludni poduhvat jedino što ostaje izvesnost ljudskog života.


LORENCO MARONE (1974, Napulj) jedan je od najpopularnijih savremenih italijanskih pisaca. Piše romane Daria (2012), Novanta (2013), Sitnice koje život znače (2016), koji je doživeo 17 izdanja u Italiji, prevod na 14 jezika i filmsku adaptaciju (La tenerezza, 2017), La tristezza ha il sonno leggero (2016), Sutra ću možda ostati (2018) i Običan momak (2019). Od 2015. radi kao kolumnista lista Republika Napoli. Živi u Napulju sa suprugom, sinom i jazavičarem po imenu Greta.


ANDREJ NOSOV završio je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu i masterirao na Akademiji za pozorište Univerziteta umetnosti u Amsterdamu. Režirao je više od deset predstava u pozorištima u Srbiji i regionu. Vodi Hartefakt, nezavisnu produkciju i fondaciju.
 

Premijerno izvođenje

Premijera 23. oktobar 2022. / Scena „Raša Plaović“

Koprodukcija Narodnog Pozorišta u Beogradu, Beo Art-a i Centra za kulturu Tivat

Prevod Gordana Subotić
Dramatizacija Đorđe Kosić
Reditelj Andrej Nosov
Dramaturg Đorđe Kosić
Kostimograf Selena Orb
Scenograf Dejan Todorović
Kompozitor Draško Adžić
Scenski pokret Marija Milenković
Izvršni producent Marija Kovačević
Pomoćnik reditelja Aleksandra Lozanović
Inspicijent Sanja Ugrinić Mimica
Sufler Gordana Perovski

Lica:
Čezare  Mladen Andrejević
Rosana Nela Mihailović
Katerina Vanja Ejdus
Dante Dušan Matejić
Ema Nina Nešković
Leo Rade Ćosić

Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Dejan Radenković
Majstor tona Roko Mimica
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu.

„Uloga Cezarea Anucijate bila je najpre poverena Branku Cvejiću, 
koji je nažalost tokom ovog pozorišnog procesa preminuo. 
Ekipa predstave završila je ovaj komad i posvetila ga kolegi i prijatelju 
koji je sa velikom radošću i posvećenjem gradio ovu predstavu. “